Бранко Репаја: Кјеркегоровско читање и разумевање Књиге о Јову (ЗАВРШЕТАК)
Први део можете погледати на линку: први део Кјеркегоровско читање и разумевање Књиге о Јову
Други део можете погледати на линку: други део Кјеркегоровско читање и разумевање Књиге о Јову
Трећи део можете погледати на линку: трећи део Кјеркегоровско читање и разумевање Књиге о Јову
Уместо закључка
Пролог Јова одјекује са Кјеркегоровом жељом да промовише критичко размишљање. Иако Бог, сотона, Јовова супруга и његови пријатељи узимају Јовову унутрашњост као предмет за расправу, на питање Јовове субјективне индивидуалности није могуће одговорити из перспективе објективног испитивања. На пример, иако се Јовов одговор Богу у (Јов 42, 1-6) чини побожним, могуће је да је Јов суптилно пркосан.[1] Читаоцу се намеће да размисли о питању које се никада не може решити без сумње: Да ли је Јов воли Бога ни за шта? Штавише, Божје јављање не нуди решење за судбоносне дијалоге. Двосмислено позивање на ,,речи без знања“ баца сумњу на све што је претходно речено (Јов 38, 2) али Бог не нуди кохерентну теологију на свом месту. Чак и ако Бог говори о нејасном „дизајну“ и „праведном управљању“, они не решавају питања пролога.
Можда најзначајнији знак мајеутичког аутора је склоност да се нестане, тако да се читалац може појавити у субјективном просуђивању, као што је приказано у постскрипту Понављања, а ауторско напуштање се ефективно јавља у наставку прозе у (Јов 42). Закључујући Ненаучни Постскриптум, један од Кјеркегорових псеудонима, Јоханес Климакус, пише:
,,Баш као и у католичким књигама… налазимо поруку на крају књиге која обавештава читаоца да све треба схватити у складу са учењима Цркве. тако да и оно што пишем садржи напомену да све треба схватити на такав начин да је укинуто“. Овом реченицом, Јоханес се одрекао свих својих филозофских увида; ипак, додаје: ,,написати књигу и онда је опозвати није исто што и уздржавање од писања” – или, пак читања.[2]
Исто тако, Јовов крај завршава поткопавање потенцијалних тврдњи о истини текста, али то не нарушава функцију и егзистенцијални утицај мајеутичког текста.[3] Можда је садржај књиге укинут, али ефекат читања књиге остаје. Јов не представља јасну, ауторитативну наставу која би била прикладна; ако текст представља одговор на његова питања. Ипак, ако смисао рада није у његовим тврдњама о пропозицијама, већ у његовој способности да делује као бабица субјективног појединца, онда, у зависности од критичког апарата реципијента, могуће је да текст успе. А тај успех је можда почетак процеса који води борби за унутрашњу одговарајућу веру. Можда је, као и Кјеркегор, аутор Јова настојао да преиспита било какво представљање ,,страха Господњег” као низ пропозиција и уместо тога представи га као радикални, субјективни, доживотни подухват који се мора борити да се прилагоди.
Мајеутичко читање Јова, предложено од стране Кјеркегора, може објаснити проблеме структуре, значења и сврхе, гледајући на његову трајну егзистенцијалну моћ да утиче на читаоце смјештене у невероватно различитим културама током миленијума. На крају крајева, чак и површан поглед на масивну, разноврсну и нервозну историјску-рецепцију приче Књиге о Јову, илуструје њену мајеутичку моћ, јер ширина и дубина уверљивих интерпретација показују и изводи њене мајеутичке квалитете.[4]
Евидентно је у осврту на претходно исказано како Кјеркегор пише у светлу Канта, који је напустио потрагу за знањем о метафизичким структурама. Свет је правилно проучен природном науком, а метафизика би требало да се повуче. Теологија буди врлине срца, али никада неће доказати постојање Бога, или, у том случају, објаснити рај или пакао. Етика може апеловати на слободу, али слобода не може бити предмет одређеног знања. Иако се на питања метафизике не може одговорити, ипак Кант прави кихотске, или трагичне, уступке. Он признаје да их је тешко заборавити или одустати. Метафизика је представљала задатке које није могла напустити, нити довршити. Таква питања су безнадежна, непопустљива, али их ипак питамо. Константин Констанцијус, писац из Кјеркегорове књиге Понављање, одзвања Кантом када најављује ,,нови концепт”, понављање, које је и ,,интерес свих метафизика и интерес на којем метафизика постаје заглављена.” Када говоримо о “нагризању” метафизике – имамо неизбежан интерес да не напуштамо брод који тоне, или, ма како чудно звучало, заборавимо и занемаримо да он тоне.[5]
У Страху и трепету, ми смо фасцинирани чињеницом да је Исак, упркос свим шансама, враћен, или у Књизи о Јову, да је свет враћен Јову. Фасцинација расте према метафизичком интересу. Метафизички интерес нас позива да развијемо апстрактан систематичан и рационалан приказ како се појављују значење и истина, како се светови могу открити, као да су божански дар – и испоручени, у случају Јова или Аврама, као глас из олује, или повратак сина из мртвих. Да ли је привлачност рационалног рачуна – она која би такве чудне ствари учинила разумљивим – неизбежним? Да ли је привлачност као љубав од које не можемо одустати, иако знамо да је (највероватније) осуђена на разочарање? Можемо имати страст према метафизици, тражећи метафизички одговор, али то не значи да постоје одговори. У оној мери у којој се Јов пита зашто је лишен света, он се занима за квази – метафизички концепт понављања, који обухвата идеју да се ствари врате као поклон. Али Јовово верно поверење у рестаурацију не доноси му метафизички одговор. Враћа се чудо света, али не сазнаје зашто пати?! Метафизичко чудо је одвојено од метафизичког објашњења. Диван пријем живота изван прашине и пепела одбацује потребу за одговором. Јер Јов, као и поетски младић у Понављању, тражећи понављање, жуди за ресторативном интервенцијом, откупљењем.
Утеха филозофског објашњења или теорије бледи поред потресног чуда рестаурације. Утицај таквог искуства надвладава тешке покушаје теорије. У кантовској вени, Кјеркегорова (или Климакусова) филозофска мрвица враћа се на немогућност метафизичких одговора на наша најдубља питања. Метафизика је блокирана јер ум није дизајниран да одговори на питања која се појављују на најдубљем нивоу метафизичког интереса.
[1] Опширније видети: Newsom, Book of Job, 255; John B. Curtis, On Job’s response to Yahweh (Job 40:4–5; 42:2–6),” JBL 98 (1979) 497–511; and E.J. van Wolde, Job 42,1–6: The Reversal of Job, in W.A.M. Beuken (ed.), The Book of Job (Louvain: Peeters, 1994) 223–50.
[2] Kierkegaard, Concluding Unscientific Postscript, 619.
[3] Опширније видети: Jean Lévèque, L’épilogue du livre de Job, Sagesse (Brussels: Lessius, 1999), 37–55.
[4] Опширније видети: Seow, Job 1–21; Samuel Terrien, Iconography of Job Through the Centuries: Artists as Biblical Interpreters (University Park: Pennsylvania State University, 1996); and Brennan Breed, Nomadic Text: A Theory of Biblical Reception History (Bloomington: Indiana University Press, 2014) 163–201.
[5] Edward F. Mooney, Kierkegaard on The book of Job, Kierkegaard’s Job Discourse: ,,Getting Back the World,” International Journal for Philosophy of Religion, December 1993, 157.
Аутор: Свештеник Бранко Репаја, сарадник портала Патмос
