Бранко Репаја: Кјеркегоровско читање и разумевање Књиге о Јову (ТРЕЋИ ДЕО)

Први део можете погледати на линкупрви део Кјеркегоровско читање и разумевање Књиге о Јову

Други део можете погледати на линку: други део Кјеркегоровско читање и разумевање Књиге о Јову

Јов у делима Серена Кјеркегора

       Са разумевањем Кјеркегорових биографских и библиографских аспеката, односно филозофско-религијских аспирицаја,  могуће је лоцирати одломке који се баве Јовом у Кјеркегоровом корпусу, а затим анализирати њихову употребу и значење.[1] Серен Кјеркегор нуди два различита читања Књиге о Јову, у склопу два своја дела, у којима се читаоцу пружа могућност наративног егзегетског приступа. У питању су новела Понављање и један од његових Поучних дискурса: ,,Господ је дао, Господ је узео, нека је благословено име Господње.“[2] који су објављени исте године.[3] Контекстуализацијом Кјеркегорових ауторских дела, Књига о Јову је приказана као мајеутички текст намењен не да подучава одређени садржај, већ да упути читаоца на критичко преиспитивање одређених предрасуда и контрадикторних ставова, укључујући и властите претпоставке. На крају, мајеутички текст не даје никакве одговоре: он само охрабрује рађање критичког субјекта. Егзегетски примери који се баве прологом и Јововим говорима истражују потенцијал за темељније читање Књиге о Јову.

       Под псеудонимом Константин Констанцијус, Кјеркегор је објавио књигу под насловом Понављање, у којој лик познат само као ,,Младић” представља једну опширну епистоларну интерпретацију и актуализацију Књиге о Јову. Два месеца касније, под његовим именом, Кјеркегор је објавио Три поучна дискурса, од којих једно тумачи (Јова 1, 21).[4]

Дискурс о Јову: ,,Господ је дао, Господ је узео, да је благословено име Господње“

       Иако су дискурси потписани под Кјеркегоровим ауторством, након ближег разматрања евидентно је да ниједан није тако јасан или директан, као што се можда чини. Изгледају као проповеди, али Кјеркегор, не заређен да проповеда, тражи од читаоца да се одрекне било каквог ауторитета или предрасуде за који се чини да га држи.[5] Уместо тога, дискурси траже од реципијената да прихвате поруку у светлу сопствених рефлексија.[6] У предговору дискурса Кјеркегор наглашава да он нема ауторитет и да није учитељ. Стога дискурси нису ауторитативне изјаве намењене пасивном пријему, већ им значење превасходно дају читаоци.[7]

       Као текстови, дискурси представљају недовољно одређен семиотички потенцијал, који остаје непотпун, ако се не рефлектује и критички и егзистенцијално не присвоји. Кјеркегор наглашава темељну карактеристику егзистенцијалног утицаја као критериј за разлучивање истините истине: ,,само је истина која се гради и надграђује, истина за мене…“[8]

       У дискурсу о Јову, Кјеркегор почиње контрастом учитеља који је, с једне стране, открио неку истину, коју наредне генерације настоје разумети, с` учитељем који, с друге стране, нема учења да преда другима.  Има једино самог себе као прототип, односно сопствени живот као водич за све.[9] Према Кјеркегору, Јов је прототип, а не предавач истине, јер се његов значај ни у ком случају не састоји у ономе што је рекао, већ у ономе шта је урадио.[10] Другим речима, Јовов живот мења људе. Јов сам је мајеутички учитељ који суочава читаоца са радикалним животним погледом и изазива читаоца да испита своју сопствену егзистенцију. Кјеркегор тврди да Јов не сакрива никакву тајну мудрост коју треба истражити дубоко.[11] Уместо тога, Јов заправо и коегзистира да би се сусрео и изазвао сваку особу, без обзира на ситуацију у којој се неко налазио: да плаши људе и поврати их из осећаја безбедности, или да верно прати и утеши патника, или да гарантује безнадежном о постојању наде у победу.[12] Ово су дивергентна, чак и контрадикторна учења. Водећи читаоце кроз хипотетичке примере Јовове моћи да промени животе, Кјеркегор их уједно упознаје са различитим потенцијалним моћима текста које би могли да приме и актуализују.[13] Другим речима, Јов извлачи имплицитне претпоставке сваког појединца у тексту и, можда у  догледној мери, читалачку публику изазива својим животом као моделом реинтерпретације. За Кјеркегора, Јов је инкарнација индиректне комуникације, његово присуство проповеда његову мајеутичку поруку где год се појављује:

,,У бурним временима, када је темељ постојања климав, када тренутак дрхти у нестрпљивом очекивању онога што може доћи, када свако објашњење утихне у спектаклу дивљег узбуркавања, када најдубљи човек уздише у очају и кад у горчини душа виче на небо, онда Јов још увек хода, на страни генерације и гарантује да постоји победа, гарантује да чак и ако појединачни појединац изгуби у борби, још увек постоји Бог који, као што он прожима свако људско искушење, иако особа није издржала искушење, ипак ће направити излаз славнији него што било које људско очекивање може да поднесе. Само је пркосна особа могла пожелети да Јов не постоји, да може потпуно ослободити своју душу од последње љубави која је још увек присутна у јадном очајању, да може цвилити о животу, доиста проклињати живот на такав начин да не би било чак и одјека вере, нити пак поверења и понизности у његовим речима, да би у свом пркосу могао угушити врисак како се не би створио утисак да постоји нетко кога је изазвао. Само мекана особа може пожелети да Јов не постоји, да уместо тога може да одустане од размишљања, што пре, то боље, може да се одрекне свих покрета у најодвратнијој немоћи, да се може избрисати у јадном и бедном забораву…“[14]

       Изненада, Кјеркегор са мајеутичког Јова фокус приче пребацује на причу о Јову из (Јов 1, 21) гдје пише: ,,Господ је дао, Господ је узео, благословено име Господње”; ово је поента у Јововој причи уз коју Кјеркегор остаје до краја дискурса. Тако се Кјеркегор фокусира на Јовову побожност без позивања на његов бес. Овај интерпретативни потез је, међутим, потпуно контрадикторан интерпретацији Јова у књизи Понављање. У једном случају у дискурсу, младић велича Јовову причу на начин који изгледа осмишљен да читаоца збуни:

,,Јовова душа је остала мирна све док Господње објашњење поново није дошло до њега и нашло његов ум, као добру земљу, култивисану стрпљењем“.[15]

       Супротно томе, Кјеркегор смислено наводи читаоце на размишљање о Јововим речима изван естетског оквира, с обзиром да су заборавили шта се то у свету чује у данима невоље, уместо похвале и благослова!?[16] Оно на шта он алудира је протест, који је у овом дискурсу игнорисан. Кјеркегор наставља: ​​,,Ми смо говорили о Јову и тражили да разумемо његове побожне речи; дискурс, међутим, није желео да се наметне никоме. Изгледа да Кјеркегорови директни и јасни религијски разговори нису толико директни као што би он навео читаоца његових ауторских дела да поверује. [17] А у једном од Кјеркегорових приказа Завршног ненаучног постскриптума налази се коментар који би могао дати смисао овог проблема. Псеудоним Јоханес Климакус пише о Кјеркегоровој изградњи дискурса:

    ,,Да је дискурс о Јову другачији од осталих, довољно је јасно. У књизи Понављање, алузија на Јова била је толико прожета страшћу да је лако могла имати узнемирујући учинак на читаоце навикнуте на нешто мирније разматрање побожног човека (иако психолошка и поетска употреба Јова у том процесу мора бити адекватна). Стога је одмах одлучио да учини све што је у његовој моћи како би задржао Јова као религиозног прототипа и за онога ко није испробан у екстремима страсти или који не жели да се то представи као имагинарна конструкција. Стога се дискурс о изградњи појавио неколико недеља након Понављања.[18]

       У овом одломку, Кјеркегоров псеудоним Климакус тврди да, у приватном разговору, Кјеркегор признаје како је дискурс о Јову написан као контрапамфлет страственом преузимању Јова представљеног у књизи Понављање. Осим сложених самореферентних и дијалошких аспеката Кјеркегоровог фиктивног књижевног света, овај цитат има приличну дозу ироније. Страст је једина ствар коју Кјеркегор жели да подстакне у својим читаоцима, а безосећајна контемплација је нешто што је он сам презирао.[19] Штавише, аутор дискурса се осећао обавезаним да ,,учини све што је у његовој моћи” како би задржао Јова као религиозни прототип, имплицирајући да је Јов природно религиозни побуњеник, којег најбоље могу да разумеју и присвоје они који протестују због своје невоље. Према овом одломку, дискурс о Јову је заиста ироничан комад.[20]

Понављање: Књига о Јову као мајеутички текст

       Понављање је загонетна књига која комбинује филозофију и урнебесну комедију.[21] У њој псеудонимни аутор, Константин Констанцијус, настоји да дефинише псеудофилозофску категорију понављања. Још од Платона, тврди Константин, метафизика је доминирала категоријом сећања, која држи да метафизичка Истина пребива у земљи идеја, и да се кроз размишљање може уздићи у земљу идеја и размишљати о Истини.[22]

       Али Констанцијус изражава своје неслагање према разумевању живота које игнорише темпорално и чулно, и на тај начин предлаже алтернативно тумачење живота, које он назива понављањем, да би се супротставио Сократовом присећању.[23] Према Констанцијусу, понављање је окренуто будућности и фокусирано на искуство појединца у времену, и стога је далеко супериорније од сећања, које бежи од просторно-временске реалности искуства. Управо зато он представља понављање са усмереним и просторним метафорама: ,,Понављање и сећање су исти покрет, осим у супротним правцима, јер оно што се сећало, понавља се уназад, док се истинско понављање сабира напред”.[24] Џон Капуто тумачи пасус који следи: ,,Ако постојање и живот тече напред, мисао покушава да се креће у обрнутом смеру.”[25] Док је сећање покрет, то је покрет према престанку кретања у статичном бићу безвременске Истине.

       Иако Константин уводи понављање као важну филозофску категорију, књига се завршава без покушаја да прецизира њен садржај. Нилс Ниман Ериксен тврди да је понављање само по себи неодређена референца: ,,Понављање није толико филозофска доктрина колико је парадигма мишљења, и као таква је нешто што се не може схватити као концепт за размишљање.”[26] Може се претпоставити да је понављање живот активне вере, недоступан филозофском истраживању; али у нарацији, ни главни лик – Констанцијус, нити младић – не доживљавају понављање на овај начин.

       Свенд Бјерг објашњава ову чудну неусклађеност теорије и праксе, тако што примећује да нам имагинарни конструктор даје увид у понављање кроз наративну негацију. Што се тиче књиге Страх и дрхтање, Бјерг напомиње у контексту приче о Авраму и Богу, да значење, ако уопште постоји, лежи изван приче. Другим речима, Кјеркегор говори верским причама које не говоре ништа о вери. То се може назвати софистицираном анти-наративном наративношћу, уметношћу приповедања која константно ради на нестајању трикова.[27]

       У књизи Понављање, Константинов покушај да филозофски концептуализује и објективно потврди понављање доводи до неуспеха; он објашњава да је понављање „превише трансцендентно за њега самог, јер не може да се уздигне изнад себе“[28] Младић, Константинов познаник, тврди да схвата понављање, али његова нарцистичка интерпретација чини се такође да је пропустила поенту приче. Младић је стога стереотип романтичног песника, пун страсти и унутрашњих мука, али му недостаје одлучна акција.[29]

       Понављање прожима и у себи опонаша Гетеову Патњу младог Вертера, Хегелову Феноменологију духа, а основни механизам заплета Понављања, у коме безосјећајан патник и његов рационалистички повереник разговарају о његовом мученом стању, свакако одјекује заплетом Књиге о Јову.[30]

       Карактер младића је обузет етичком дилемом: он је заљубљен у идеалну природу своје вољене, не у њено стварно биће, али се без обзира на све, не жели довести до краја везе, јер замишља да би то било окрутно.[31] Да би ослободио свој бол, младић пише Констанцијусу писма која изображавају дијалоге из Књиге о Јову, али писма младића немају повратну адресу, па тако Констанцијус који је ,,пародија Јовових пријатеља“ не може да одговори.[32] Монолог се повећава у интензитету све док младић не изјави да ће сачекати грмљавину како би поправио своју етичку ситуацију, баш као што је грмљавина обновила Јова:

 ,,Ти не разочараваш људе, када се све сломило, постао си уста парника, позив сломљених, крик уплашених и ублажавање за све који су занемели у муци, веран сведок у свакој невољи и раздртости, које може обитавати у неком срцу, поуздани говорник, који се одважио у нарицању и јаду душе своје и са Богом здесна…“.[33]

       На крају, постоји нешто као олуја из ведра неба, девојка се веже за другог господина, ослобађајући младића. Јовова моћ лежи у његовој етичкој посвећености проналажењу правде, док младић пасивно чека живот да отклони дилему о томе да је сувише слаб да би се суочио.

       Понављање је у супротности са Јовом највише у његовом избегавању трансцендентног. Кјеркегорова имагинарна конструкција је насељена са људима који немају приступ Богу. Константинова филозофија не може досећи трансцендентно, и иако се младић усредсређује на вапаје и жалбе Јова, он се пореди са Филоктетом и његовим ламентима, који су неминовно везани за земљу и не ужасавају богове. У Софоклеовој представи, Филоктета, главног лика је угризла змија и напустили су га његови сународници јер нису могли да поднесу његове јадиковке.[34] Паралела је јасна: Јовови вапаји су усмерени на Бога, док је младић, као што су Филоктет, Констанцијус и Вертер везани за земљу.[35]

       Кјеркегор овде поставља свој поглед на романтику; а једна од карактеристичних одлика романтизма, а самим тим и интелектуалног живота у 19. веку, била је одлучност да се суочимо са најгорим што се може доживети, без обраћања било ком спаситељу из трансценденталног света. На крају, младић одлучује да шутке чека да Бог реши његове проблеме. Али Јов није седио ћутке; препирао се и расправљао, што је срж младићеве категорије искушења. Младићева интерпретација Јова је да је Бог поставио једног појединца у чисто лични однос супротстављања Богу:

,,Да ли ниси рекао више? Да ли си се у својој невољи сложио с тим да је само поновиш? Зашто ћутиш седам дана и ноћи, шта се збивало у твојој души? Када се читав живот срушио и лежао у цреповима око тебе, да ли си одмах имао надчовечанску смиреност, тумачење љубави, храброст поверења и вере? Да ли су и твоја врата затворена за оне који тугују, да ли и код тебе не могу очекивати никакво друго ублажење у поређењу са оним које нам јадно пружа сва светска мудрост, читајући један параграф о савршенству живота? Да ли не знаш да кажеш ништа више него што нарушени утешитељи, шкрти на речима, одређују по појединцу и као крути мајстори церемонија одређују по појединцу, тако да у часу невоље буде умесно рећи: Господ је дао, Господ је узео, да је благословено име Господње, нити мање нити више од тога како се каже наздравље ономе који кија…“[36]

       Они који користе науку или објективно истраживање, погрешно тумаче патњу ове особе као казну, али пошто је она апсолутно трансцендентна, само трансценденција може да је схвати. То је привремена ситуација која се мора суочити са ,,споровима на границама вере”, и стога је једини начин да се то реши да се расправља с Богом, што младић разуме, али наизглед не може:

,,Потребан си ми ти, потребан ми је човек који умије тако гласно јадиковати, да то одзвања у небесима, где се Бог са Сатаном саветују како да искује планове против једног човека. Јадикуј, Бог не зна за стрепњу, он се свакако зна бранити, али како да се брани, када се нико не одважује на јадиковку, како то доликује човеку? Говори, подгини свој глас, говори громко…Мој незаборавни доброчинитељу, измучени Јове! Да ли се могу укључити у твоју заједницу, смем ли те слушати? Не одбацуј ме, не налазим се као варалица покрај твог огњишта, моје сузе нису лажне, чак и ако не умем са тобом да плачем. Као што радосник тражи радост, учествујући у њој, мада је то што га највише радује – радост, која обитава у њему самом, тако и ојађени тражи јад (тугу). Ја нисам имао свет, нисам имао седам синова и три кћери, али може изгубити све и тај што је мало шта поседовао, и он такорећи може изгубити синове и кћери, он који је изгубио драгану, и на њега може ударити пришт, он је изгубио част и понос, а са њима животну снагу и смисао живота…“ [37]

Да ли је понављање могуће?

       Кјеркегорова књига Понављање је објављена 1843. године истог дана као и Страх и дрхтање.[38] Шест недеља касније објавио је дискурс о Књизи о Јову. Тема изненадног губитка и чудесне рестаурације се понавља: Аврам мора да ослободи Исака, а онда добије њега назад; Јов је лишен свога света да би га потом вратио. Књига Понављање алудира на Јовову жудњу за његовим повратком у свет и такође описује патњу младића који је изгубио своју љубав и жуди за њеним повратком. Ови мотиви дају траг концепту понављања. Питање које поставља понављање је да ли је понављање могуће, да ли се свет или вољена особа, сада изгубљена, може обновити, или објективније, може ли се изгубити време?!      

       Инспирисан причама о Јову и Авраму који су били актери чудесног повратка, Кјеркегор компликује и прикрива своје намјере, пишући  дискурсе о Јову, Страх и дрхтање, и Понављање, баш као што је раскинуо заруке са Регином Олсен – и онда са закашњењем помишљао на помирење, желећи да се врати старим временима.[39] Кјеркегор има и друге разлоге да компликује и прикрије своје намјере. Он је сократовски позван да се позабави духовним нередом свог поносно модерног и просветљеног града. Понављање ће играти улогу у његовој критици Копенхагена.[40] Директан напад је био могућ, али су доступни и суптилнији начини. Он усваја познату књижевну форму, новелу, или затворени роман, да би ухватио интерес својих читалаца, који разоружавају њихову одбрану. Узнемирујућа критика стиже под пријатељском маском. Кјеркегору је био потребан простор да би се његове идеје промениле и расле, простор за експериментисање. Маска и индиректност омогућиле су му тај простор. Била му је потребна ауторска дистанца да би променила, закомплицирала или ревидирала своје погледе, а да не мора ићи у записник и прецизирати тачну природу промене. Он сам може бити несигуран у тачан обим развоја или компликација концепта. Као што се концепти мењају у контексту њиховог објашњења, тако се и Кјеркегорове књижевне, моралне и филозофске намере ревидирају.

       Понављање је дакле прича о изгубљеној љубави, али и дијалектичкој истрази о фундаменталном метафизичком концепту. Као што то каже Константин Констанцијус, понављање је посебно модеран концепт који значи контраст са платоновским сећањима (алтернативни пут до повратка изгубљене вредности). Такође је упарен са кинезом, аристотеловским „покретом“ постајања, и означен је као „задатак слободе“.[41] То је и интерес метафизике и интерес на којем сва метафизика долази до бола.[42]

        Дакле, љубавна прича је само пола приче. Ове дијалектичке примедбе су у великој мери неразвијене, лежерно, можда чак и иронично, у оквиру једне књиге која се углавном чита као загонетан роман или новела. Метафизичка теорија (или анти-теорија) несигурно лебди на сложеној књижевној површини. Идеја понављања изгледа довољно озбиљно, али се често чини да трепери као вештина или забава. Од свих Кјеркегорових уметничких појмова, Валтер Ловри признаје да: Ниједно није важније и ниједно не збуњује као Понављање.[43]


[1] Опширније видети: Timothy K. Polk, Job: Edification against Theodicy, у: L.  Barrett and J. Stewart (eds.), Kierkegaard and the Bible, Tome I: The Old Testament (Burlington: Ashgate, 2010), 115–40.

[2] Oпширније видети: Søren Kierkegaard, Edifying Discourses: A Selection, ed. Paul L. Holmer, trans. David F. and Lillian Marvin Swenson (New York: Harper, 1958) 67-86.

[3] Søren Kierkegaard, Gjentagelsen (Copenhagen: C.A. Reitzel, 1843);  Fire opbyggelie Taler (Cophenhagen: P.G. Philipson, 1843). Gentagelsen (“Repetition”) могу се пронаћи у: Søren Kierkegaard, Fear and Trembling/Repetition (ed. and trans. Howard V. Hong and Edna H. Hong; Princeton: Princeton University Press, 1983) 125–231. Fire opbyggelie Taler (“four upbuilding discourses”) могу се пронаћи у компилацији Eighteen Upbuilding Discourses (ed. and trans. Howard V. Hong and Edna H. Hong; Princeton: Princeton University Press, 1992), Исто види проповед: The Lord Gave, and the Lord Took Away, Blessed Be the Name of the Lord, 109–124.

[4] Дискурс о Јову објављен је 6. децембра 1843. године и насловљен библијским насловом из Јова: ,,Господ је дао, Господ је узео, да је благословено име Господње….“  Eighteen Upbuilding Discourses, trans. Howard V. Hong and Edna H. Hong, Princeton, NJ: Princeton University Press, 1990, 109-24.

[5] Kierkegaard, EighteenUpbuilding Discourses, 5, 53, 107.

[6] George Pattison, Kierkegaard’s Upbuilding Discourses: Philosophy, Literature, and Theology (London: Routledge, 2002) 121.

[7] Kierkegaard, Eighteen Upbuilding Discourses, 107.

[8] Kierkegaard, Eighteen Upbuilding Discourses, 469.

[9] Kierkegaard, Eighteen Upbuilding Discourses, 109.

[10] Kierkegaard, Eighteen Upbuilding Discourses, 109.

[11] Kierkegaard, Eighteen Upbuilding Discourses, 111.

[12] Kierkegaard, Eighteen Upbuilding Discourses, 111.

[13] Breed, Reading Job as a Kierkegaardian Text, op.cit. 133.

[14] Kierkegaard, Eighteen Upbuilding Discourses, 111.

[15] Kierkegaard, Eighteen Upbuilding Discourses, 118–19.

[16] Kierkegaard, Eighteen Upbuilding Discourses, 123.

[17] Као што тврди Џорџ Патисон, дискурси су испуњени иронијом и њима се мора приступити са херменеутичким опрезом. Видети: Pattison, Kierkegaard’s Upbuilding Discourses. За друге интерпретације такође види: Michael J. Strawser, Both/And: Reading Kierkegaard From Irony to Edification, New York: Fordham University Press, 1997.

[18] Kierkegaard, Fear and Trembling/Repetition, 328.

[19] На пример: ,,Све религиозно је страст, нада, вера и љубав“, Søren Kierkegaard, Journals and Papers 1835–1855 (Превод и едиција: Howard V. Hong and Edna H. Hong; Bloomington: Indiana University Press) 1967, vol. 1, 400.

[20] Breed, Reading Job as a Kierkegaardian Text, op.cit. 135.

[21] Robert Perkins, Repetition, International Kierkegaard Commentary (Macon: Mercer University Press, 1993), vol. 6, 195.

[22] Kierkegaard, Fear and Trembling/Repetition, 131.

[23] Констанцијус појашњава контраст и однос мишљења и живљења:,,Реци шта хоћеш“, ово питање ће играти веома важну улогу у модерној филозофији, јер је понављање кључни израз за оно што је сећање било за Грке. Баш као што су подучавали да се свако знање присећа, модерна филозофија ће научити да је сав живот понављање. Kierkegaard, Fear and Trembling/Repetition, 131.

[24] Kierkegaard, Fear and Trembling/Repetition, 131.

[25] Опширније видети: John Caputo, Kierkegaard, Heidegger, and the Foundering of Metaphysics, in Robert  Perkins (ed.), International Kierkegaard Commentary, vol. 6, 207.

[26]Опширније видети:  Neils Nyman Eriksen, The Category of Repetition: A Reconstruction (Berlin: Walter de Gruyter) 2000,  2.

[27] Опширније видети: Svend Bjerg, “Kierkegaard’s Story-Telling,” ST 45 (1991) 111–25.

[28] Kierkegaard, Fear and Trembling/Repetition, 186.

[29] Breed, Reading Job as a Kierkegaardian Text, op.cit. 138.

[30] Breed, Reading Job as a Kierkegaardian Text, op.cit. 138-141.

[31] У светлу Кјеркегорове сатире, Патњи младог Вертера јасна је полемичка вредност младићевог неслагања, али још увек неостварене љубави. Младић нема изазов за руку младе девојке, као што је то учинио Вертер, јер Кјеркегор сматра улогу другог човека замагљивањем проблема романтичног погледа на живот. Вертер изазива саосећање јер његова љубав не може бити реализована. Алберт је проблем. Кјеркегор имплицитно тврди да Алберт није проблем. Сам Вертер је проблем. Чак и да није било другог човека, Вертер је био само заљубљен у идеализовану верзију Лоте, која је у суштини продужетак његове властите психе. Уклањањем ,,другог човека“ Кјеркегор ублажава основни проблем ,,сећања“ као темеља за романтични начин размишљања.

[32] Kierkegaard, Fear and Trembling/Repetition, 187.

[33] Kierkegaard, Fear and Trembling/Repetition, 212.

[34] Breed, Reading Job as a Kierkegaardian Text, op.cit. 142..

[35] Интересантна је напомена Дак Ву Нама о Јововим говорима, који су усмерени на Бога и који су у контрасту са дискусијама његових пријатеља, које се односе на Бога али се не обраћају Богу. Опширније видети: Duck Woo Nam, Telling about God: Job 42:7–9 and the Nature of God in the Book of Job (New York: Peter Lang, 2003).

[36] Kierkegaard, Fear and Trembling/Repetition, 197.

[37]  Kierkegaard, Fear and Trembling/Repetition, 197.

[38] Fear and Trembling and Repetition, ed. trans. Howard V. Hong and Edna H. Hong, Princeton, NJ: Princeton University Press, 1983 (hereafter Repetition). Види такође: Fear and Trembling, ed. and trans. Alastair Hannay, Harmondsworth: Penguin Books, 1985 (hereafter FTP).

[39] Након што је сазнао да је Регина привржена другом, а схвативши да нема начина да поништи своју жртву, Кјеркегор је истргао последње странице Понављања и преписао их.

[40] Кјеркегор је одбацио своју стратегију скривања у последњој фази своје критике, у ономе што се назива његова ,,нападна критика“. Видети: Attack on Christendom, trans. and intro. Walter Lowrie, Princeton, NJ: Princeton University Press, 1968, and For Self-Examination and Judge for Yourselves, trans. and intro. Walter Lowrie, Princeton, NJ: Princeton University Press, 1944.

[41] Soren Kierkegaard’s Papirer, I-XI, ed. P. A. Heiberg, V. Kuhr, and E. Torsting, 1st edn, Copenhagen: Gyldendal, 1968-70), IV, B 108 (hereafter, Pap.). Selected Entries from Kierkegaard’s Journals and Papers Pertaining to Repetition, in Hongs’ Repetition, 324 (hereafter, Supplement).

[42] Repetition, 149.

[43] Опширније видети: Walter Lowrie, Kierkegaard, Oxford: Oxford University Press, 1938, 630. Дејвид Кајин открива неке од наслова у вези са рецепцијом Понављања (Gjentagelse) у Dанској од стране Кјеркегорових изучаваоца:,,Горућа купина која не сагорева; Хришћанска идеја о новом стварању; У чину понављања појединац постаје оно што јесте; Понављање је непрестано захваљивање…“ David Cain, “Notes on a Coach Horn: ‘Going Further, Revocation and Repetition,” in Robert L. Perkins, ed., International Kierkegaard Commentary: Fear and Trembling and Repetition, Macon, GA: Mercer University Press, 1993, 338.

Аутор: Свештеник Бранко Репаја, сарадник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *