Ивана Нинић: Да ли се плашите својих страхова?

Када сам била мала, највише сам личила на неустрашивог дечака. Нисам се плашила ничега и мислила сам да ћу заувек бити тако сигурна и слободна.

Када растемо, расту и одговорности, па и страхови. Први пут сам то осетила када сам се преселила у Београд, оставивши своју породицу, пса, живот на који сам навикла и који је био упакован као савршен рођендански поклон. Са машном. Све се променило у једном дану, а ја нисам обраћала пажњу да се успут мењам и ја. Негативно. Постајала сам исувише обазрива, параноична, уплашена и тужна. Чинило ми се да ништа не иде како треба и да опасности вребају баш мене. Нисам знала како да се извучем из тих ланаца који су ме гушили, толико да сам се често ”предавала” и одустајала. И поново скупљала снагу да наставим.

Први одлазак на море у том анксиозном стању и лудилу, био је, у најмању руку, чудан и све оно што од путовања никада нисам очекивала. Мозак ми је, чак и на одмору, радио 200 на сат, страхови су се само гомилали, а ја никако нисам могла да се опустим. Додатно сам се љутила на себе што не уживам у таласима и Сунцу и све је подсећало на потпуни фијаско.

Радила сам много, радила сам храбро. Највише сам постигла онда када сам престала да се питам: „Ма како се ово мени дешава?! Нема шансе, па ја се ничега не плашим!“ јер сам прихватила да се дешава свима, само о томе другачије причамо.

2021. сам пливала на отвореном мору, као некад – када нисам гледала где је дно, већ ка Сунцу и облацима и свему ономе што желим да дотакнем. Плутала сам и уживала. Смејала се најискреније и певала омиљене мелодије најгласније. Недостајала ми је она девојчица која сам била, па сам од ње учила како када је тешко.

И данас се не плашим. (Добро, можда мало! 😃) Не плашим се јер верујем у себе, баш као некада. Али, на тој стази сам безброј пута падала и устајала, да бих на крају мирно пливала. Можеш и ти.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *