Лондонски интервју са Милошем Црњанским (1962)

На погребу Милоша Црњанског, једног од највећих књижевника овог столећа, који је „испунио своју судбину“, другог децембра 1977, непрестано је вејао, ситан, бели снег. Напољу је било хладно, а испред највеће капеле на београдском Новом гробљу стајали су, под снажном вејавицом, неми људи. У тами капеле где није било ни много цвећа, ни упаљених свећа, погнуте главе поштоваоци великог писца, ћутке су пролазили поред почасне страже око изрезбареног ковчега. У знак саучешћа они су пружали руку жени у црнини, која је, стара и немоћна, скрхана болом, седела на столици, усамљена … Знао сам да је то песникова супруга Вида, којој се он целог живота дивио, и одавао јој хвалу. Несташни, бели снег је падао и када су изнели ковчег испред гробљанских аркада да би га после званичног опроштаја у име грађана Београда, црним погребним „мерцедесом“, пренели уз пратњу до Алеје заслужних грађана. И тада, док се од великана наше литературе опраштао Владимир Стојшин, а глумац Банићевић потресно говорио лабудову песму Црњанског Ламент над Београдом, снежна вејавица није престајала. И у тишини, која је тада владала док су одјекивали снажни песникови стихови љубави према Београду и истовремено потресне, личне, трагичне исповести, сетио сам се да је и за Рјепина, главног јунака његовог Романа о Лондону, као и за самог Црњанског, снег био само „нека бела тишина која покрива свет“. А овај, после Лазе Костића најдаровитији и најоригиналнији песник наш, који нас је некад сасвим озбиљно уверавао да живот није видљив и да зависи од облака, румених шкољки и зелених трава чак на другоме крају света, причају да се у својим последњим данима као уморио од живота, као да беше жељан тишине, оне о којој је, некад, у најбољим годинама, на балкону хотела „Аурора“ у волшебној Фиренци, певао да ће га, на крају, стићи:

Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим слутим:
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

Наступио је последњи тренутак опроштаја у потпуној, снежној тишини и док су песников ковчег спуштали у гробницу, одјекнуше, изненада, као у његовим „Сеобама“, бродске сирене, вероватно, са ушћа Дунава и Саве. И у овом, случајно симболичном опроштају са великим песником, испунило се његово свагдашње уверење да је живот увек „нешто више од литературе“.

ОДИСЕЈА МОЈИХ РАЗГОВОРА СА ЦРЊАНСКИМ

Гроб песника страсти, бола и туге, људи су полако напуштали, а остао је, на крају, само један старији човек и младић са девојком која, сузних очију, на камену, запали свећу. Неодлучан, стајао сам још неко време покрај гроба Милоша Црњанског, сећајући се наших сусрета с пролећа 1962. године у Лондону, када сам преко листа „Политика“ и часописа „Багдала“, после неколико деценија, обавестио југословенску јавност о тешком песниковом животу у туђини. Моји разговори са Црњанским, иако објављени у непотпуној, скраћеној верзији, имали су великог одјека у Београду, а и у целој земљи. Овакав одзив јавности није био чудан, с обзиром да сам, после толиког времена, о „усамљеном“ песнику који је отишао „уверен“ да је без икога и да га не „прати ни пас“, како је сам Црњански писао у напоменама својих паришких „Одабраних стихова“, објавио своје истинито сведочанство. Латинска изрека саветује да о мртвима треба говорити увек лепо. Али, питам се, да није потребније и о мртвима као и о живима, најпре, говорити истину. За ово се и сам Црњански залагао рекавши једном мом колеги: „Треба рећи оно што је било, што је истина. А не само лепо о мртвима“. Из тог разлога сам решио да из свог „Лондонског дневника“ пренесем потпуни текст разговора са Милошем Црњанским, али, пре тога, морам, напоменути да је и она скраћена верзија објављена у „Политици“ изазвала многе критике. Наиме, како је Црњански у разговору са мном оштро критиковао емиграцију, овај мој текст из „Политике“ пренео је Фотићев и њихови, преко Океана, остали листови. Оштро су замерили Црњанском што је мени изјавио да жели да „Политици“ упути читаву серију чланака о емиграцији, као да није низ година примао помоћ од њихових одбора и удружења, добијао пакете од леди Пеџет код које је извесно време и становао, био једно време председник Удружења српских писаца у емиграцији, итд. Што емиграција напада Црњанског који је, стицајем животних околности, заиста био принуђен да седи на две столице, није ни чудо, али како се песник стално одлажући свој повратак у земљу извлачио од одговорности било је жалосно. Читајући, касније, преписку Црњанског по овим осетљивим питањима, било ми је сасвим јасно зашто је он често отворено изјављивао „да није анђео“, али о томе касније. Најпре, морам да истакнем да нисам у Енглеску путовао, као што су претпостављали неки критичари, попут Василија Калезића, да у својим лондонским разговорима са Црњанским изразим „извесну саучесничку нежност према песнику који је у даљни, под тешким условима … патио у позним годинама …“

Није ми била намера, а ни жеља, да припремам пут за песников повратак, него сам полазећи на излет у Лондон, преко туристичке агенције „Путник“, с групом чланова Српског лекарског друштва, решио да тамо, неизоставно, нађем Црњанског и направим нешто о том сусрету за „Политику“, као што сам се са Драгославом-Зиром Адамовићем, уредником тада запаженог Културног додатка, нешто раније, договорио. Водио сам много разговора (и они су објављивани у нашој штампи) са људима разних професија, од сељака-народних уметника, преко радника-писаца, до уважених професора универзитета и академика, али морам признати да је по начину свог говора, жустрог и у исти мах опорог, Милош Црњански оставио на мене посебан, неизбрисив утисак. Нико као он није био спреман да одмах, директно одговори на сва питања и да то истовремено толико подсећа на оно што он пише. Сви који су водили разговоре с овим јединственим ствараоцем, веома надареним писцем, истичу да то са Црњанским није било ни лако ни једноставно чинити. Наведимо само пример књижевника Бранимира Ћосића, који је пре четири деценије, као један од првих саговорника Црњанског у својој пионирској књизи „Десет писаца – десет разговора“ дословце записао: „

… Црњански је револтиран, борбен, праскав … Осећао сам један скоро физички бол од те покретности пишчеве, његовог мало рскавог и оштрог говора, његове експлозивности… Морам признати да нисам никад имао више муке око писања једног разговора него овог пута. Узрок лежи можда у обостраној нервозности…“

Ово што је забележио Ћосић закључио сам и ја, јер се Црњански није много изменио ни у старости. Остао је исти и при нашим сусретима у Лондону: отворен, луцидан, пркосан, заједљив, подругљив, пун жучи.

У трагању Квинсвеј улицом

У Лондону, главно ми је било да већ сутрадан, одмах по обиласку туристичким аутобусом овог велеграда, потражим мени тада драгог и загонетног Милоша Црњанског, писца чија сам дела обожавао.

Познато је да адреса у Лондону доста казује о иметку, положају и занимању његовог житеља. Добијена адреса Црњанског од његових најближих рођака у Београду, била је добра. И више него то, јер становати у Квинсвеј улици, поред краљевских Кенсингтонских вртова, значи бити у срцу Лондона. Само, упитао сам се одмах, шта ћемо са причама које смо дотад слушали у Београду да се Црњански у туђини ужасно мучи, да живи у беди?

Да би се снашао у Лондону, добио сам од пријатеља, пред полазак на овај пут, карту подземне железнице. На овој шареноликој карти, коју сам сачувао, подвучена ми је станица на којој треба да сиђем и потражим Милоша Црњанског у кући-хотелу званом Квинскорт.

Морам признати да сам мислио да ћу без икаквих тешкоћа успети да нађем Црњанског. Али, на жалост, тако није било. Када сам пошавши од Падингтон станице, после промене два подземна воза и многог гурања, ношен масом света, најзад, око пет по подне, покретним степеницама, изашао на светло дана станице Квинсвеј, обрео сам се у истоименој веома живописној и прометној улици, начичканој високим кућама већином из викторијанске епохе, у чијем су се приземљу налазиле многобројне радње. Одмах сам почео да трагам за хотелом у којем је Црњански становао.

 Али, све је било узалудно. Нигде ознаке Квинскорта са низом бројева.

После дугог обиласка почео сам и пролазнике да запиткујем. Онај, пред биоскопом, само је слегао раменима, пиљар – раширио у чуђењу руке, молер на лествицама даље је радио свој посао. Већ сам почео да губим сваку наду.

Најзад, пришао сам једном продавцу јужног воћа и показао му тражену адресу. Он се осмехнуо и десни кажипрст уперио у суседну, сиву вишеспратницу. А онда ми је објаснио да је та кућерина почетком зидања прогутала много бројева, које сам узалудно тражио у Квинсвеј улици. Док је пиљар то мени причао, дечак који је у том тренутку куповао банане, рече да он станује у тој кући и одведе ме право до вратара. Овај дежмекасти човек у црвеној ливреји, на мој помен имена Црњанског само показа на лифт и рече кратко и јасно:

– Трећи спрат, соба осамдесет три…

Праћен непознатим дечаком, по изласку на трећи спрат, застао сам неодлучан, у лабиринту ходника обложених меким теписима и сивим плишом. Али, дечак ме је повео оним правим, који води ка Црњанском, и без речи ме оставио у полумраку пред једним вратима.

Нисам стигао ни да му се захвалим …

На показаним вратима нема никакве ознаке. Притиснуо сам звонце, али без одговора. Опет сам звонио дуго и нервозно, гледајући у нестрпљивом ишчекивању по дугом и пустом ходнику. Већ сам хтео да пођем, када се зачуло окретање кључа у брави, врата су се одшкринула и преда мном се указао добро познати лик са корица књиге „Итака и коментари“.

Био је то сада старији човек сребрне косе, плавих као небески свод очију, оштрих црта лица са којег се читало неповерење. Посматрао ме је готово уплашена погледа, када сметено и сувишно упитах:

СУСРЕТ У ХОТЕЛУ

Ви сте Црњански, зар не?

Уместо одговора, Црњански је још више притворио врата на којима ланац обезбеђења није био ни скинут, а онда, по свој прилици, у жељи да ме се што пре отресе, рече:

– Извините, имам госте на ручку …

Тек тада приметих да је овај седамдесетогодишњак опасан чистом, белом куварском кецељом, чији је горњи део, попут дечје портикле, врпцом везан око врата док му је доњи допирао до испод колена.

Морам да признам да нисам очекивао да ћу овако видети Црњанског, јер сам га по причама замишљао као снажног, робусног човека. А сада се преда мном, иза ланца, скривао неодлучан старац који, чинило се, није желео да се упусти у било какав разговор. Ипак, нисам хтео да одступим. Представих му се у две реченице, али Црњански као да је пречуо да сам управо стигао из Београда у жељи да направим с њим разговор, сумњичаво ми је рекао:

– Шта ви хоћете? Рекао сам вам да имам госте на ручку. Какви разговори! Да ли сте ви из оног хотела преко пута?

– Како? – зачуђено изустих. – Па, рекао сам вам да долазим са групом туриста из Југославије. Одсели смо у хотелу „Дарлингтон“ код Падингтон станице. А вашу адресу добио сам од рођака из Београда. Желим да направим разговор за „Политику“, где објављујем чланке и фељтоне из наше културно-историјске прошлости.

Поновивши Црњанском своје име и презиме, као и то да сам спољни сарадник „Политике“, ово као да га је нагло одобровољило. Црњански је извукао ланац обезбеђења и широко отворивши врата, радосно, рекао:

– Па, што одмах не кажете да нисте из оног проклетог емигрантског хотела и да пишете за „Политику“, на коју сам претплаћен? Сада баш читам ваш фељтон поводом стогодишњице рођења Јанка Веселиновића. Пратио сам и друге ваше ствари. Ми смо већ стари познаници …

Мост споразумевања је, одједном, створен, а одбојност Црњанског сасвим нестаде. Он настави с упозорењем:

– Добро је да нисте одсели у оном хотелу преко пута, има свакојаких типова. Знате, емиграција, која данас тешко тавори и живи већином у беди, за Енглезе је велики и нерешљиви проблем. Много је понижених и увређених емиграната у свим крајевима света, то је огромна туга … Живе од помоћи добротворних удружења, неких комитета, одбора, шта ја знам, јављају се на берзу рада, болесни су и изумиру. Неки се и убијају. Доживео сам од њих ужасне ствари, па зато не желим да их видим. Има, тамо у том хотелу, много оних који шпијунирају, пишу доставе …

Прво вам обећају златне куле и брегове, а после – ништа. Доведу вас и оставе на цедилу, на просјачком штапу, прогласе лудим. Али, ова господа увек знају коме ће се приволети царству, а за једног уклетог писца који није умео да се снађе у овом киклопском велеграду баш их брига. Једва чекају да цркнем, па да ме славе …

Сасвим је други случај био у вези са Владимиром Дедијером … И он је овде легално дошао, скупља неку грађу, историјску … Одсео је ту, неколико хотела ниже … Он је најбољи биограф председника Тита чији ме животопис веома интересује. Баш ових дана у библиотеци Британског музеја проучавам неке књиге везане за овог државника … Док Црњански ово говори, однекуд, одјекује звучан сопран од кога се наш писац стреса и не скривајући љутњу у гласу, каже:

– Ето, видите, како живим! То је моја радна „идила“. У комшилуку, проби ми уши оперска примадона. Бар да је таленат, да има слуха. А када јој куцам метлом у таваницу, она, подговорена од емиграције преко пута, још гласније урличе. И, замислите само, чим почињем да куцам на писаћој машини, онај њен нервозни идиот, подговоран од мојих непријатеља одозго, бесомучно, мени над главом, лупа. То је да човек полуди!

Док говори, на лицу Црњанског примећујем неку чудну гестикулацију, подрхтавање, а онда, нагло стргавши са себе белу кецељу, упита:

– Добро, да ли сте спремили питања?

Предајем Црњанском списак питања која сам написао још у Београду, јер сам знао да је он то исто захтевао и од Бранимира Ћосића, који га је неколико деценија раније интервуисао за магазин „Реч и слика“. Узевши лист с питањима која, у оној полутами ходника, није могао ни да прочита, Црњански ми рече љубазно:

– Извините, мој стан је мали, па не могу да примам посете. Знате, то је само једна соба. Будите добри па ме причекајте доле, у холу. Силазим за десет минута.

Црњански више није поменуо госте на ручку, јер је знао да ми је одмах био јасан његов изговор. А мени ништа друго није остало него да се лифтом спустим до светлог хола и тамо сместим у удобну фотељу, очекујући долазак нашег писца. Насупрот лифта, кроз стаклену преграду, назирем лик лепушкасте девојке нагнуте над писаћом машином, по свој прилици секретарице хотела, док је портир у парадној униформи са златним ширитима тамо-амо шетао.

РАЗГОВОР У ХОЛУ

Тачно у заказано време преда мном искрсну Црњански са црним, филцаним шеширом у руци, одмах ми обраћајући пажњу на свој стари, искрзаног оковратника, кишни мантил:

– Знате, у овом капуту, подваљујем Енглезима. Када овде обучете дотрајали капут, сви мисле да сте из оне више, добростојеће класе, Јер, овде постоје три сталежа: обични радници, чиновници са „белим крагнама“ и они звани „бољи“. Све су то глупости, али се овде без поделе на сталеже живот не може замислити. А ја сам по природи горд човек. Знам да је боље бити умиљат као јагње, скроман човек, скрушен, кога сви воле. Шта могу што сам усамљен као степски вук. И веома охол, што људи не воле, нарочито када сам заједљив. Много сам због тога претрпео, доживео разне непријатности, прогласили ме и лудим, па избегавам емиграцију. У овој чудној, вавилонској вароши, свашта се дешава …

– Да ли мислите на скори повратак у земљу? – питам Црњанског.

– Одакле вам та идеја? – зачуђено ће Црњански. – Ко вам је рекао о мом повратку?

Увидео сам да сам истрчао с питањем, да сам погрешио али за повлачење је било касно, јер се у пишчевим очима огледало неповерење. Одговорих искрено:

– То сам чуо од ваших рођака, а и у Београду се говори да се ускоро враћате.

Црњански ништа не одговори, али по његовом негодујућем изразу лица закључих да сам стварно поставио неумесно питање. Али, решио сам да не одступим, па наставих:

– Извините због овог мог вероватно сувишног питања, али био сам уверен да једва чекате да се вратите. Тако сте бар писали својима, који причају да веома тешко овде живите …

Осећам и даље подозрив поглед Црњанског, а преко карактеристичне, извијене доње усне чујем његово неодређено, љутито мрмљање. После краткотрајне тишине, зачуо се сетни, сасвим благи, готово баршунасти глас Црњанског:

Знате, време је да се вратим, дошла је старост, болест моје жене … Чемерна је судбина књижевника, силом прилика одвојеног од своје земље. Дуго су ме тамо прећуткивали, па жестоко нападали моји непријатељи из млађих дана, а нисам био у могућности да им одговорим. Сада се кајем што сам у младости био толико жустар и прек, и што сам чак и у средњим годинама правио толике глупости. Сада је касно расправљати о негдашњим грешкама и обрачунима. Нисам заборавио оне од којих сам примио толико ниских, подмуклих удараца, али не желим да се светим. То је старом човеку испод достојанства. Ако се вратим у земљу, гледаћу своја посла, да завршим, колико се може, још неке књиге …

Док ово говори, на лицу Црњанског примећујем узбуђење:

– Знате, књижевник, попут Антеја, кад додирне своју земљу, враћа му се снага, воља за животом. Књижевника не цене много ни у његовој земљи, а камоли у туђини, где се губи воља за стварањем и треба много тога издржати. Мени је најбоље рекао мој пријатељ Иво Андрић када смо се, овде, у Лондону, срели:

„Па, ви, Црњански и нисте у емиграцији. Објављују вам се дела у Југославији, тамо вас радо читају, а многи мисле да сте и стварно код нас, да нисте нигде ни одлазили … „

Речи овог дивног човека и писца много су ме охрабриле. Е, када ћу се вратити, не знам … Најпре, мора се регулисати питање стана, мојих овдашњих дуговања и пензије … Знате, ми овде живимо у једној соби, не пијем, не пушим, све радим сам. Немам ни за дактилографкињу, па сам куцам своје ствари… А и писаћу машину сам једва купио, потребно је, знате, много одрицања … Немојте то да пишете, одговорићу касније на ваша питања, сада, тек онако, причамо …

Шетња по Кенсингтонским вртовима

Црњански ми предложи да пођемо у шетњу. Из хотела смо изашли на живописну улицу Квинсвеј, где нас је дочекао благи поветарац. Ставивши шешир на главу и подижући избледели и искрпљени оковратник, Црњански погледа оне силне радње око нас па рече:

– Морам Наполеону, кога, иначе, не волим, да дам за право што је Енглезе назвао нацијом дућанџија. Ту није погрешио …

Пролазећи поред монументалне, једне од многих, широм раскриљених капија од камена и гвожђа, украшених позлаћеним иницијалима, улазимо у чувене Кенсингтонске вртове који се настављају у непрегледни Хајд парк. Слободно шетамо по цветним алејама, газимо преко зеленог ћилима увек свеже енглеске траве.

– Кенсингтонски вртови су прави рај за писца уморног од живота – каже Црњански. – Волим овде да шетам, али не и да гледам све могућне споменике у славу оне бабе, краљице Викторије и њеног ранопочившег супруга – принца Алберта. И то је комедија своје врсте настала од личне трагедије. Мислим на ову дуговечну бабу, краљицу Викторију, која свом „непрежаљеном“ супругу Алберту, подиже на другој страни парка помпезан споменик као да је Лоренцо Величанствени …

Вероватно да нисте чули за њене заслуге за нашу нацију. Е, па видите, краљица Викторија је кнезу Милошу послала прве плугове, а после турског бомбардовања Београда примила је у аудијенцију књегињу Јулију.

Дивећи се у себи ерудицији Црњанског, у брзом ходу пролазећи поред статуе Петра Пана избијамо на обалу дугог вештачког језера Серпентине, по коме клизе лаке једрилице и чамци. Дуго, не скидајући поглед с мирне језерске површине, Црњански рече:

– Тамо где је ово језеро најдубље, утопила се Харијета, племенита Шелијева жена. Остављена од мужа, једног магловитог дана, извршила је самоубиство. Некима је успело, највише онима који су пустили гас а при том их нису узнемиравали. То је најбољи начин за самоубиство у Лондону. Знате, слично је касније завршио и Шели, али он није извршио самоубиство него се удавио. Много сам, некад, волео његову поезију …

Одједном, неочекивано, Црњански ми је поставио питање:

– Што „Матица српска“ не почне са мојим сабраним делима?

Ништа нисам могао да му одговорим, па Црњански настави:

– Потписали смо одавно уговор. Да не чекају, можда, да умрем.

То је рекао са шеретским смешком, оним банатским, Чарнојевићевским …

Како је ветар почео још јаче да дува и промичу ситне капи кише, Црњански ме је позвао да седнемо на клупу покрај мале стаклене баште. Онда је извадио из џепа списак мојих питања и рекао да ће на њих касније одговорити.

– Овде сам, преко две деценије и сигурно да од Густинчића, дописника „Политике“, знам много више ствари – каже Црњански. – Сада сам дописник аргентинског листа „El economist“. Свом негдашњем листу „Политици, “ где сам започео новинарску каријеру, слао сам из Лондона низ чланака, који су завршили у кошу.

Први је био поздрав моме пријатељу Иви Андрићу по добијању Нобелове награде, са којом можемо, најзад, и ми, поносно пред свет…

Толико бих желео и сада да пишем у „Политици“, коју редовно пратим. Послао бих одмах серију чланака о емиграцији, што је ако не велика, а оно бар занимљива тема. Мој друг Растко Петровић је умро у Вашингтону с осамдесет долара у џепу, а министар-амбасадор Фотић са три куће у Њујорку… Потребна је истина о томе…

Напомињем Црњанском да је опасно писати о емиграцији бар док не дође у Београд, где га писци моје генерације радо очекују а он, пркосно, каже:

– Запамтите да никада Милош Црњански није био кукавица и зато слободно напишите све што сам вам рекао. Морате знати историјску чињеницу да ни једна емиграција у белом свету није ништа постигла осим свог таворења и изумирања. И срећа је да се сви проблеми временом решавају, то паметно кажу Енглези, па ће тако и емигрантски. Време, знате, све лечи, па и оне који су изгубили отаџбину.

За све наше муке и невоље перфидни Енглези имају само утешне две речи: „So sorry“. Тако само кажу да им је жао и слежу раменима. То су исто говорили и годинама када сам висио на берзи рада и код свих оних комитета за спасавање такозваних „расељених лица“.

А до посла се тешко долази, јер и сами Енглези одлазе да раде у Аустралију. Познајем више светских језика, могао бих добро послужити као преводилац туристима у Лондону, или у којој путничкој агенцији као водич. Само обећавају, а после кажу оно обавезно „So sorry“, што не могу да ми изиђу у сусрет.

Ми, то, Срби, краће кажемо и не лажемо толико. Брига њих, Енглезе, чувене по равнодушности, како ћемо преживети. А мени овде живот није само горак, него и понижавајући.

Слушајући огорчену исповест Црњанског, помислих на наше разгледање Лондона, па причам нашем писцу како смо се пре подне провели с водичем који није знао енглески, а ангажовао ону лепу девојку из Словеније без знања српскохрватског језика па мука за споразумевање на сваком кораку. На ово Црњански се слатко смеје па каже:

– Па, забога, шта сте у Лондону без доброг водича тражили? Знате ли колико овде има тога да се види? Да, овде код Енглеза, чији се народ у средњем веку звао Англи, има много занимљивих ствари, почев од римског периода. Назвали су тај народ тако, каже један историјски спис, што су имали плава лица анђела. Неки други историчари их називају перфидни народ. А у мом роману о Лондону, који одавно пишем, они су ђаволи.

Грешке у биографији

На питање Црњанског шта ми је остало у глави после данашње шетње аутобусом, набрајам: музеј Викторија Алберт, Трафалгар сквер са Нелзоновим спомеником, Парламент у готском стилу, Вестминстер опатије… Затим, помињем смену страже испред Бакингемске палате, познате из криминалних романа о Скотланд јарду, китњасти хотел Савој, брод Дискавери капетана Скота на Темзи…

Ништа ви нисте видели за једно пре подне? – запањено ће Црњански. – Где је историјски Тауер, Британски музеј, Национална галерија и галерија Тејт, Шекспирово позориште Олд Вик, катедрала св. Павла, Сити. .. Па за вас је посебно занимљива Флит стрит, улица штампе, онда Дикенсова кућа, па и бувља пијаца, да поменем само азбуку Лондона…

Одмахнувши руком, Црњански је заћутао. У насталој тишини посматрам нежно цвеће под стакленим кровом, а Црњански разгледајући неко време моја питања упита ме:

– На основу чега сте ово написали?

– Право да вам кажем, поред ваших књига, служио сам се и есејом Марка Ристића „Три мртва песника“, као и једним његовим написом, посвећеним вама, а објављеним у часопису „Дело“.

– То сам и очекивао – рече Црњански с нескривеном горчином у гласу, па подругљивим тоном настави:

– Знате, мој негдашњи велики пријатељ Марко, постигао је оно што није нико у нашој, а верујем ни у светској литератури: живог ме огласио мртвим?! А знам и зашто је то тако учинио, па ћу, ако будем распложен, касније, можда и испричати. Нарочито ми је познат Марков комплекс у вези с нашим пријатељем Растком Петровићем, чија је лична, интимна писма, цитирао, у овом свом есеју. А ја сматрам да је најгори човек када злоупотреби писма свог пријатеља за живота или одмах, после смрти. Ако му већ није хтео помоћи да се врати у земљу, требало је Марко да остави на миру мртвог Растка. Све је то велика комедија наших нарави. Ипак, и поред тога што је на мене Марко сручио све могућне грдње и инсинуације, он ми је драгоцен. Заправо, Марко ми је са сваким својим написом, и са нападима, добродошао. Знате, за разлику од мене, Марко је веома педантан, љубоморно чува сваку цедуљицу. И зато сам му захвалан и кад ме псује, јер сваки свој памфлет поткрепљује библиографским подацима. И то је добро, бар за мене, овде, у туђини. Знате, заборавио сам многе своје раније написе, а расрђени Марко ми из прве руке пружа потребне податке, тако да не морам да копам по старим комплетима, по архивама. И зато, кажем, с правом, да ми је сваки Марков напад, добродошао…

Предајем Црњанском онај „интегрални текст“ Марка Ристића, објављен у часопису „Дело“ 1954. године, под насловом „Милош Црњански“, а он већ после прве прочитане реченице каже огорчено:

– Ето, на почетку Марко већ греши, наводећи да сам рођен у банатском селу Иланча, одакле су моји преци. А ова иста, уверен сам намерна Маркова погрешка, стоји и у „Енциклопедији Југославије“ где ме је он, наравно ко би други, обрађивао.

Ја сам рођен у Чонграду, где ми је отац као родољуб прогнан, а то место је данас у Мађарској. Захвалан сам том месту, ако низашта друго, а оно бар зато што је ту игром случаја, и познати београдски издавач Геца Кон угледао света. И тако сам, брзо и лако, дошао до свог издавача Кона, који ме је звао земљаком и радо, увек, штампао.

Додуше, то је чинио на основу препоруке професора Слободана Јовановића, чије је све савете, овај наш значајан издавач, без поговора слушао. Објавио је Слободанова сабрана дела, надајући се, јадник, да ће га професор и у Академију наука, увести. А зашто да и један издавач не постане њен члан кад су то толики празноглавци?

Када је киша стала, Црњански је предложио да кренемо из ових прекрасних, цветних вртова. Ветар несташно ћарлија, а повремено, придржавајући свој шешир да не одлети, Црњански ме је изненада упитао:

– Да ли ви знате моје непријатеље у Београду?

Покушавам Црњанском да објасним да је моја генерација једино из написа Марка Ристића сазнала за његове предратне ставове и полемике, а он ме прекида одсечним покретом руке и каже горко:

– Није, мене, само Марко живог сахрањивао. Ту је и други мој велики пријатељ, критичар Милан Богдановић, који је у почетку о мом делу писао славопојке, а после овог рата од мене начинио чудовиште.

Прва наша свађа почела је у „Гласнику“, а онда се касније преселила у штампу, па је морало доћи и до суда. Са Миланом сам 1932. године имао веома оштру полемику, која је узбудила многе духове. Он ми је преко „Борбе“ вратио мило за драго. И то баш у тренутку када сам паковао кофере за повратак у земљу, где ми је место.

Назван од Милана провокатором и агентом у служби реакције, па чак да сам као Дучић за време рата водио гнусну кампању против свог народа, што, бар у мом случају, уопште не одговара истини, било ми је јасно да би ме, по повратку, у Београду, чекала оптуженичка клупа.

Настављајући да ме јавно жигоше, нешто касније, Милан ће писати да ја не могу бити никоме пријатељ зато што желим само за себе да извучем што више користи. Не знам, можда је Милан у праву, али морао би најпре себе да упита зашто сам ја такав постао. И, какви су они, моји негдашњи пријатељи, били према мени.

Сви су побеснели од једа када сам 1930. добио три значајне књижевне награде, за „Сеобе“ од Академије, затим Друштва љубитеља уметности за „Љубав у Тоскани“ и Народног универзитета за „Књигу о Немачкој“.

То су ми једине награде, слободне запишите.

,,Не плашим се својих противника…“

Док ово жустро, у једном даху, изговара, Црњански добија изглед човека уморног од животне борбе, али он и поред мог предлога да прескочимо све то, пркосно и набусито наставља:

– Слободно напишите да се ја не плашим ни данас својих противника који су заборавили на Гундулићеве стихове о променљивости људске среће. Ето, где је сада први послератни идеолог на пољу наше културе, онај Радован Зоговић, који ме је и пре рата и после рата, нападао. Онда, ту је читава група оних, које зовем литерарним бубашвабама, па ми се свете.

Као средњошколски професор казнио сам Косту Милутиновића који ми сад свуда смешта. Ту је и нездрава афера са дунавским капетаном Младеном Ђуричићем у вези с његовом Антологијом удружења резервних официра.

Сећам се, колико ме је његова супруга, лепотица Вишеслава, молила да се из мог стиха Цар Душан направи Хабзбург. Ако на то пристанем, Младенова супруга би, по обећању пуковника Радосављевића, добила 17.000 динара за летовање у Ници.

Пристајем, јер сам и у четрдесетим годинама био каваљер, а потом су на тај мој стих ударали налепнице с промењеним именом. Имао сам због тога толике непријатности…

А најгоре је било то што ми после рата нису давали могућности ни да се браним, бар у нашој штампи која је доносила само нападе.

После изласка из Кенсингтонских вртова Црњански ми поставља питање да ли познајем Љубомира Симовића? Одговорих му да овог песника лично никад нисам упознао, а Црњански љутито рече:

– Тај Симовић је почео да ми пише многа писма… Изјављује да се диви мојој поезији. Када му нисам одговорио, критиковао ме је у „Младости“. А и оно што је објавио не одговара истини. Све су то измишљотине мојих непријатеља. Није смео то да прими здраво за готово. Био сам, у животу, доста тврдоглав, па сам зато лоше прошао.

Нисам лако одступао од свог мишљења, а волео сам често да скрешем истину у лице, па, разумљиво, стекао сам доста непријатеља и тамо у Београду, и овде, у Лондону. То је проклетство за типичног сметењака свог доба, како сам већ у „Коментарима“, себе, назвао…

Не знам шта на све ово да кажем Црњанском који је у туђини, очигледно, много препатио. Ово стање незадовољства и отуђености присутно је и у поруци немачког песника емигранта Хајнеа, коју Црњански преписује, у оригиналу, на крају својих париских „Одабраних стихова“:

„Имао сам некад дивну Отаџбину“ – поручивао је песник. – „Храст у њој дише тако високо, љубичице се благо повијају. Био је то сан. Љубила ме је она на немачком и (једва је веровати како то лепо звучи) говорила ми: „Волим те!“ Био је то само сан…“

Гледајући замишљеног и невеселог песника, који је себе назвао „типичним сметењаком свог доба“, питао сам се да ли, уопште, вреди наставити наш разговор. Ипак, покушавам Црњанског да расположим, говорећи му да је после дугог странствовања његово књижевно дело опет стекло своје право место под нашим сунцем.

Поново је објављен „Дневник о Чарнојевићу“ и роман „Сеобе“, као и изабране песме у књизи „Итака и коментари“ док београдско Савремено позориште игра драму „Конак“.

Ускоро, у издању Српске књижевне задруге излазе из штампе прва и друга књига његовог епохалног дела „Сеобе“.

Ако су га његови исписници и нападали, кажем, моја генерација, читајући последњи број часописа „Савременик“, признаје пресудан утицај Црњанског. И постављам питање: Има ли већег признања за песника једне мале земље међу световима?

Очигледно, ненавикнут, на непосредне речи признања Црњански ме док говорим нетремице гледа, а затим изненађено каже:

– Доносите ми пријатне вести, хвала! Теши ме што ме тамо, у Београду, ипак, не заборављају. Овде редовно добијам „Књижевне новине“, а пратим и „Летопис Матице српске“, у коме сам, између два рата; сарађивао са великим задовољством. Црногорци ми шаљу часопис „Сусрет“. То су, добри младићи. А сада је време да свратимо у моју омиљену крчму, коју овде зову „паб“.

У типичном енглеском „пабу“

Оставили смо узаврелу масу света која се враћала с посла, и упутили се у мали ресторан преко пута Кенсингтонских вртова, где група гостију бодри младиће забављене омиљеном игром званом „Дарт“.

Нисмо сели за шанк где дрема неки, очигледно припити морнар, него, у дубину сале испуњене гостима, који, гледајући такмичаре гласним повицима навијају, а Црњански опазивши моју заинтересованост објасни ми:

– Игра „Дарт“ је популарна енглеска спортска дисциплина. Видите, у тај окачени круг на зиду, с још неколико означених црном и црвеном бојом, младићи бацају стрелице и збирају поене. Сви играју „Дарт“, па и председник енглеске владе. И ја, када сам једно време био запослен, у часовима одмора, радо сам бацао ове стрелице. Добра је то игра за рекреацију. Нарочито, када почињу да нам шкрипе старе кости…

Келнер доноси за сто наручено пиће за мене и чај за Црњанског, који, благо се осмехујући, рече:

– Само ви попијте овај скоч, то је добро за здравље. Радо бих вам се придружио, али ја живим веома уредно: спавам само неколико часова, остали део дана проводим у раду. Срећом, бавио сам се у младости спортом, па сам у овим годинама, доста издржљив. Знате, са годинама се све мења, па и наши погледи на живот. Сада, имам обичај да кажем: кад живот прође у трагедијама, онда на крају, постаје комедија.

– Да није то, можда, порука вашег новог књижевног дела? – питам.

Као да није чуо моје питање, Црњански наставља идући за својим мислима:

– Велики португалски песник Камоенш рекао је да своје песме оставља Богу, људима, а после, ветру… Питам се данас, када поезију може да пише сваки интелектуалац, има ли она уопште сврхе? Ни мени никада нису биле важне метафоре, али сам писао осећајима, крвљу својом…

После кратког предаха, Црњански је, уз подругљив осмех, довршио своје размишљање о данашњој поезији речима:

– Знате, шта је Стаљин рекао за интимну лирику. Једном је цинично казао да би љубавне песме требало штампати само у два примерка: један за песника и други – за дотичну…

Видећи да понешто од нашег помало невезаног разговора уносим у бележницу, Црњански, опет вадећи моја питања из унутрашњег џепа капута, каже:

– Најбоље да не губимо време. Мислио сам да одговорим на ваша питања ноћас или сутра директно у машину, али ко зна да ли ћу тада бити расположен, па може да испадне свашта. Знате, нерадо дајем интервјуе зато што новинари обично додају оно што и није речено, али овога пута ћу учинити преседан. То из разлога што видим да сте пажљиви саговорник, а судећи по вашим питањима, нема сумње да сте добро проучили моје књижевно дело.

Само, допустите да на ваша питања одговорим и прекореда, не од свог рођења и завичаја, него од времена када сам, попут вас, зарађивао хлеб као новинар.

Поставили сте ми питање да ли је новинарство омело мој књижевни рад? Мој одговор гласи: не! Нема боље школе за романсијера од новинарства – рекао сам давно Бранимиру Ћосићу кад је правио књигу разговора с књижевницима.

Нарочито ми је био драг рад у редакцији Политике. Таворио сам у Београду, у Четвртој мушкој гимназији, као слабо плаћени професор историје и књижевности. Тамо су ми колеге биле, сећам се: Душан Матић, Момчило Настасијевић, Бранислав Миљковић.

Јадан је то позив био, јер су ми раније, као онај обесни директор у Панчеву, да би ме понизио, уместо историје и литературе, дао, замислите, да предајем гимнастику. Са децом, превртао сам се по справама…

Све то беше толико чемерно да сам се 1923. године препородио ушавши у редакцију „Политике“, која је преобразила мој живот, јер је онда бити новинар значило нешто, а и био сам боље плаћен. Захваљујући новинарству, касније сам лако прешао у дипломатију. Онда су писце, радо примали у дипломатску службу.

Репортер „Политике“

Дописник из Пеште, бивши комита Миомир Миленовић, представио ме је др Слободану Рибникару. И тако, одем прво за Далмацију, после чијих ме је поетичних репортажа уредник Рибникар заволео. По успеху мог писања код публике, Слободан ме као репортера упутио на Ријеку, која се онда звала Фијума.

Знате, онда је Ријека припадала Италији, а мали, дрвени мост, у Сушаку био је наша граница. Тамо сам одсео у хотелу „Јадран“, где сам водио живот песника.

Препоручили су ми шефа полиције Ујчића, коме сам рекао: „Хоћу на Ријеку!“ Обећао ми је пребацивање. Прешао сам преко моста. То није јуначко, него довитљиво дело, јер сам скривен међу вагонима, тајно начинио фотографије запуштеног, зараслог у траву и коров ријечког пристаништа Балаш, као доказ да оно Италијанима није потребно.

Те моје оригиналне фотографије објавила је „Политика“, погледајте летње комплете из 1923. године.

Кад је на Ријеци у Театру, претучен дописник из Загреба на једном збору „ардита“, где су продавали Мусолинијеве слике, и ја сам тамо био.

Нудили су ми дучеову слику, а ја сам у џепу имао само динаре, који би ме открили. Нашао сам се на великој муци, грашке зноја су ми избиле по челу. Спасило ме то што сам говорио мађарски; тај језик знам од детињства.

Али, да су ме претресли и нашли легитимацију „Политике“, пио бих рицинус и то насилно. Тако су Италијани тада кажњавали. А можда би ме и пребили, као оног дописника „Хрватског листа“.

Интервју водио Коста Димитријевић 1962. године у Лондону, објављено у Дуги.