Бранко Репаја: Кјеркегоровско читање и разумевање Књиге о Јову (ПРВИ ДЕО)

Биографски и библиографски аспекти који су формирали Кјеркегорову мисао

       Серен Оби Кјеркегор (1813-1855), највеће је име у историје данске интелектуалне позорнице и данас представља једног од најпознатијих и најомиљенијих Данаца, чему је потврда његова статуа у центру Копенхагена. Па ипак, у своје време, због ствари које је чинио, а које су Данци сматрали скандалозним, Кјеркегор није био толико популаран, већ управо супротно. Нападали су га прво због породичне митологије и односа са оцем Михаелом Петерсоном[1], па сукоба са Црквом, раскида веридбе са Регином Олсен, а остаће забележен и његов сукоб са сатиричним и тада врло популарним листом Гусар (Korsaren).[2] У свом бунту и одговору против медиокритета малограђанства, Кјеркегор је настојао да открије егзистенције Аврама, Сократа, Христа, Дон Жуана и других који су живели аутентично, чиме је поплочао стазе којима су касније наставили да ходе Сартр, Ками, Јасперс, Хајдегер и други философи и књижевници, попут Орвела и Кафке, стварајући један од најутицајнијих философских праваца 20. века – егзистенцијализам.[3] 

       Иако се сматра зачетником и оснивачем егзистенцијализма, поред епитета филозофа[4], Кјеркегор се појављује и у другим издањима, пре свега називајући себе: ,,егзистенцијалним мислиоцем, религиозним писцем, обичним песником“, дајући тиме директан повод за различите интерпретације онога што је писао.[5] Јасно је међутим да иза сваке класификације о Кјеркегору стоји једно велико ,,али“ које указује на вишезначност и недовршеност тумачења Кјеркегора. Јер он јесте филозоф, али се његово филозофирање састоји у критици ондашње филозофије и у јасном дистанцирању од филозофске теорије; он је такође и теолог, али се његова теологија своди на беспоштедну борбу против званичне теологије и Цркве; Кјеркегор је и песник, али уопште не држи до поезије, већ је непрекидно подвргава суду етике и религије.[6]   

       Кјеркегорово стваралаштво има ,,митски садржај“ и његови текстови указују на једну стварност сасвим другачију од оне која је језички представљена.[7] Ова се теза може довести у везу са оним што је Кјеркегор записао неколико месеци пре своје смрти: ,,Постоји само један човек који има претпоставке да изврши стварну анализу мојих дела, а то сам ја“ (19, 321) што је само потврда појашњењу које је Кјеркегор већ био дао у свом аутобиографском делу – Осврт на моје стваралаштво – да се никада пред светом није показивао у свом правом издању, већ увек као ,,прерушени обмањивач“ (18, 123).[8]

Кјеркегорово ,,псеудонимно“ ауторство

       Своја најзначајнија дела Кјеркегор је написао под псеудонимима.[9] Поставља се питање зашто?[10] Тешко је поверовати да се ради о једноставној потреби несигурног човека да скривањем иза других имена саопшти своју истину и тако избегне евентуалну критику јавности! Има додуше оних који сматрају да су псеудоними маске којима се Кјеркегор служи да би одвратио читаоца од размишљања о идентитету аутора и навео га да се концентрише на садржај текста. Према Јоакиму Гарфу, синоними су кључни део Кјеркегорове мајеутичке методе, и они му између осталог омогућују да у првом периоду свога стваралаштва ,,осигура анонимност“ и ,,необавезну дистанцу“ у односу на сваког појединачног писца, да би на крају могао директно да саопшти своју истину и укаже на смисао целокупног стваралаштва. Чињеница је, наиме, да Кјеркегор започиње своја писања псеудонимима, те да касније, постепено открива свој идентитет, и да се тек на крају потписује правим именом. Тај пут који започиње естетском анализом егзистенцијалних проблема и води ка етичко-религијском тумачењу стварности, означава суштину Кјеркегорове дијалектике посредовања ,,унутрашњег“ у ,,спољашњем“.[11] 

Кјеркогоров однос према званичној Цркви и хришћанству

       За разлику од свога оца Михаела Петерсена, Серен није гајио симпатије према православљу, а ни према западном хришћанству, јер је обе вере сматрао превише институционализованим, чега је био оштар противник. Кјеркегор је заговарао повратак на првобитно хришћанство и ту љубав према раном хришћанству примио је од оца. Кјеркегору је било сумњиво то што су апостоли успевали да преобрате хиљаде људи дневно, а сам Христос је за три године преобратио једва двадесетак!?[12] Кјеркегор је Цркву нападао, не са научне стране, знајући да Црква може лако одбити такве нападе, већ са филозофске стране. Он сам себе није сматрао хришћанином, бар не у оном опште прихваћеном смислу. Веровао је да је себе нико не може назвати хришћанином, јер је то идеал ка коме се тежи. Да би се постигао такав идеал, неопходно је имати сопствену веру, без посредника, тј. Цркве. Кјеркегор је стварао много инцидената у конзервативној Данској 19. века. Примера ради, догађало се да телом блокира улаз у Цркву, или, као што је био случај на самрти, да одбије последње причешће. Одбројавајући последње часове на постељи, одбио је да види рођеног брата, само зато што је био свештеник.[13]

       Због свега овога, његови каснији интерпретатори га не сматрају мислиоцем из хришћанског круга (као на пример Ђерђ Лукач). Чак га пролетеријат сматра за свог представника. Али шта је у религиозном смислу заиста био Серен Кјеркегор? Имајући у виду име његове врло популарне књиге Или-или, која уједно представља и његов животни став, може се доћи до закључка да је он био религиозни фанатик, реформатор, религиозни мислилац. Непосредно након његове смрти, Црква је повукла мудар потез. Он је већ имао изграђено име у Европи, а не желећи ,,нове Кјеркегоре“, она је почела да га својата. Водећи теолози су у наступајућем периоду мирили религиозну догму и Кјеркегорово учење. Као пример неодређеног односа Цркве према Кјеркегору, сведочи његова сахрана. Иако је проклет од стране Цркве, опело је држао алборшки бискуп Петер Кристијан Кјеркегор, а сахрани је присутвовао поглавар Цркве, Мартенсен, Серенов бивши професор! Још и данас се у данској Цркви осећају последице кјеркегоризма, који ју је озбиљно тресао средином 19. века.[14]

       Симболично је то што је Кјеркегор завршио своје теорије о Цркви, хришћанству, религиозности, човечанству, баш са тридесет три године живота, 1846. године у којој је веровао да ће умрети. У стваралачком смислу, он те године и јесте ,,умро“, јер до смрти, његова филозофија је била ,,епигонског“ карактера. Наиме, у својим наредним делима, он је само разлагао и вршио корекцију својих капиталних дела из претходне фазе. У то доба је написао свега три књиге и нешто летака. Завршио је свој Дневник од импресивних 2854 дана. Написао је Вежбања, Болест на смрт, Књигу против Адлера, девет антицрквених летака и неколико говора (укупно их је написао 66).[15]

Етика и естетика у служби Кјеркегоровог ,,витеза вере“

        Кјеркегор је себе сматрао, изнад свега, религиозним поетом. Његово виђење религије је такво да из тога проистичу строге вредности као што су: грех, кривица, патња и лична одговорност (утицај Михаела Петерсена и Хернхутера). За Кјеркегора вера није ствар Цркве и њених догми, већ индивидуалне страсти, коју не може изразити ни црквено свештенство ни свете реликвије. Вера је највеће човеково достигнуће, јер је вера једино што може човеку заиста донети самосталност и проналажење њега самог.[16]

       Кјеркегор дакле не тумачи веру онако како је то чинила традиционална Црква. Свака мисао се мора прихватати са одушевљењем и вером, у противном остајемо у сфери естетике и етике. Естетика, како је тумачи Кјеркегор, није уметност, већ задовољавање страсти. То је најнижи стадијум на животном путу. Етика подразумева владање са општим максимама. Али Кјеркегор сматра да ,,витез вере“ мора ићи изнад општег и спољашњег. Витез вера не налази ослонац у моралу, већ у властитом Ја, дубоко у својој унутрашњости. Ово је важно због тога што рационалност елиминише чуда. А како се задобија чудо? Управо жртвовањем коначног за задобијање бесконачног. Тако када Аврам жртвује Исака, тј.потегне нож на рођеног сина јединца, за кога се здушно молио Богу јако дуго, он то ради јер верује, јер је витез вере. На етичком стадијуму он би био само убица, али на религиозном стадијуму његов чин је витешки. Код Кјеркегора имамо дакле суочавање са апсурдом, задобити бесконачно напуштањем свега коначног, иако нигде не постоји извесност да ће се бесконачно задобити.

       Када је жртвовао Регину, Кјеркегор је већ био на религиозном стадијуму, али је губи јер није имао вере. Није веровао у чудо, није веровао снагом апсурда. Зато се диви Авраму који верује чистотом срца, његова душа није компликована, он не калкулише рационално, јер да је то учинио његов чин жртвовања сина Богу би га окарактерисао као суровог убицу.[17]

       Функционалност пак религијске, субјективне етике Кјеркегор је запазио у њеној моћи да пружи ослонац конкретном човеку у специфичним егзистенцијалним ситуацијама, позивајући се на библијску фигуру Јова.[18] Јов показује истински отпор према било каквим умским разлозима који би му пружили утеху и оправдање његових патњи и показује да су апстрактне разумске норме немоћне да објасне наум који потиче од божанске воље. На примеру Јова Кјеркегор доказује немоћ етике која уздиже ум ( са свим његовим нужним и вечним истинама), доказујући њено ограничење пред трагичношћу људске егзистенције. Јовов испит пред Богом је за Кјеркегора доказ на који начин човек путем вере истрајава пред бесмисленошћу и у подношењу трагичног усуда. Јер суочавање са општом или појединачном трагедијом се не може решити нити објаснити никакавим разумским разлозима, већ једино променом односа према удесу, помоћу вере. Зато се и нов морални начин људског постојања према Кјеркегору заснива кроз покорност вери и кроз искушења која се тичу само унутрашњости. Он притом указује на важност егзистенцијалистичких ситуација, па га мучнина и патње живота које преживљава Јов, чије су патње теже од морскога песка, уверавају да је рационалистичка етика немоћна пред ужасима и безумљем живота, јер не успева да пружи адекватно рационално објашњење ирационалних феномена људске унутрашњости. Јов заправо исправно рационално поступа, јер схвата да се полазећи од ума не може пружити одговор на божанске заповести, тј. божанску намеру.[19] Зато Јов и не слуша глас ума и не признаје етичко, одбија да се покори нужности и пронађе спокој у том подређивању, као што на пример налаже Кантово схватање моралног закона.  Кјеркегор стога доживљава Јова као особу која испада из општег, али тиме и као изузетка који сведочи о пуноћи ирационалног начина постојања и трпљењу кроз веру.

       Поента овог кратког приказа јесте да схватимо кјеркегоровску призму према којој  би живот без вере био такав да се човек увек покорава општем, конвенцијама и индиферентном свету. Кјеркегорова је порука да се ништа не може прихватити без одушевљења и без вере. Вере је изнада свих закона и она је нешто што нема крај. ,,Витез вере“ (Аврам, Јов) мора пролазити кроз искушења али и сам себе одабрати као витеза вере. У томе је слобода. Бог тада види човека као потенцијалног витеза вере. Тада личност постаје бесконачна вредност и појединац вечно важи. Ипак веру не можемо доказати и образложити, па преостаје да је она парадоксална. Може се рећи да Кјеркегор од нас тражи немогуће, јер све заснива на парадоксу, те и сама егзистенција постаје парадокс. Ипак, остаје утешна чињеница да је последња реч вере коначност, а то је са естетског стадијума освајање среће у овоземаљском животу, иако је цена висока-жртвовање разума. Сам разум ствара емоције које воде ка путу вере, док у потпуности не преовлада срце.


[1] Кјеркегоров однос са оцем и одрастање у једном специфичном амбијенту, у великој мери је утицао на ток његове философске мисли. Наиме, Кјеркегоров отац, Михаел Петерсен је као дечак из сиромашне јитландске породице, проклињао Бога због своје тешке судбине. Касније се покајао али је тумачећи свој грех на начин прихваћен у Старом Завету, сматрао да ће Бог непосредном интервенцијом, због његова преступа, кажњавати целу породицу. Стога је децу васпитавао у духу религиозног фанатизма и аскетске побожности. Од седмеро деце, до 1834. живи су остали само Серен и Петер Кристијан, што се делимично поклопило са Михаеловим веровањем да му деца неће доживети Христове овоземаљске године. Серен, као најдаровитији ,,духом“ је прихватио очево веровање, па је често рачунао колико му је још живота преостало. Увидевши Серенове таланте, Михаел је све своје силе усмеравао у правцу његове религиозности, што је довело до својеврсног парадокса, због тога што је Кјеркегор највећи део новца дао за штампање антицрквених летака Трену (Objelikktet). Михаел Петерсен је преурањено умро 1838. године иако је по прорачуну требало да надживи синове као казну за богохуљење. Насупрот томе, он је умро! То је отрезнило Серена, тада већ огразлог у грех и распусни живот. Тада је написао: ,,Његову смрт сматрам последњим доказом његове љубави према мени.Отишао је од мене, ради мене, како би…ако је то још могуће…из мене још нешто израсло“. Посвећује се учењу  и у јуну 1840. године полаже последњи испит. Остатак живота је схватао као мисију.  Опширније видети: Карол Теплиц, Кјеркегор, Графос, Београд, 1980.

[2] Кјеркегора нису случајно звали ,,данским Сократом“. Све до 1846. године он је шетао улицама Копенхагена и живо расправљао са обичним људима о разноразним темама. Година 1846. била је једна од прекретница у његовом личном и стваралачком животу. Тада врло популарни дански политички и сатирични таблоид Гусар замерио се Кјеркегору због критике његове књиге Стадијуми на животном путу (Stadier paa Livets Vej. Studier af Forskjellige. Sammenbragte, befordrede til Trykken og udgivne af Hilarius Bogbinder). Кјеркегор је реаговао објављивањем правог имена главног новинара тих новина који је користио псеудоним, што је у јавности изазвало скандал са тешким последицама по раскринканог новинара. Гусар је, заузврат, покренуо праву антикјеркегоровску кампању читаве следеће године, објављујући карикатуре Кјеркегора у којима су биле потенциране неке његове ексцентричне карактеристике.  Погођен, одлучио је да се потпуно повуче из јавности и да ради само у тишини своје радне собе. Што свакако није био крај његових личних и ауторских трансформација. Sofija Mojsić, Kjerkegor kao radikalni hrišćanski mislilac, Beograd, Filozofija i društvo XXIV (3) 2013, 83.

[3] Марко Данон, Библијске личности у Кјеркегоровој филозофији, Теме, Ниш,  г. XXIX, бр. 4, 2005, 580.

[4] Кјеркегорова филозофија није експликација његовог приватног живота, него јој је дала својеврсни печат, као што су уосталом и сви они који су имали везе са његовим животом, одиграли епизодну улогу у његовој филозофији.

[5] Safet Bektović, Biografsko čitanje i razumijevanje Kjerkegora, Arhe II, 3/2005, 7.

[6] Bektović, Biografsko čitanje i razumijevanje Kjerkegora, оp.cit. 8.

[7] Теорију да Кјеркегорово стваралаштво има сопствену ,,унутрашњу теорију“, први је изнио Теодор Адорно 1933. у својој докторској дисертацији Kierkegaard. Konstruktion des Ästhetischen.

[8] Кјеркегорови цитати су наведени према Samlede værker 1-20 udgivet 1962-64 (Sabrana djela, 1-20 izdanje 1962-64), при чему прва бројка означава редни број свезка, а друга страницу, односно према Pap., што је уобичајена скраћеница за Papirer (Папири) тј. Кјеркегорове дневничке забиљешке, издање 1968-1978. Цит. према: Bektović, Biografsko čitanje i razumijevanje Kjerkegora, 8.

[9]  То су Или-или (Виктор Еремита), Страх и дрхтање (Јоханес де Силенцио), Понављање (Константин Констанцијус), О појму стрепње (Вигилиус Хауфниенсис), Филозофске мрвице (Јоханес Климакус), Стадијуму на животном путу (Вилијам Афам, Асесорен и Фратер Тацитурнус), Завршни ненаучни постскриптум (Јоханес Климакус), Болест на смрт (АнтиКлимакус)

[10]  Постоји много расправа о значењу Кјеркегоровог псеудонимног ауторства. Опширније видети: C. Stephen Evans, Passionate Reason: Making Sense of Kierkegaard’s Philosophical Fragments (Bloomington: Indiana University Press, 1992, 2. ,,Филозофски метод“ настоји реконструисати Кјеркегорову филозофију тумачењем његових дела дословно, превиђајући књижевне ефекте ироније, псеудонимности и отворених недоследности. Види: Walter Lowrie, A Short Life of Kierkegaard (Princeton: Princeton University Press, 1970). Поједини тумачи примећују његову примарно књижевну методу, иако је и даље филозофија у епицентру његове мисли, премда заклоњена естетиком. Види: David Law, Kierkegaard as a Negative Theologian (Oxford: Oxford University Press, 1993). Супротна крајност је ,,књижевна метода“ која користи Кјеркегорове књижевне форме како би искључила филозофско и теолошко значење његових дела. Види: Louis Mackey, Kierkegaard: A Kind of Poet (Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1971). За полемике о Кјеркегоровим псеудонимима у данској литератури види: Garff, Søren Kierkegaard, 63–66.

[11] Псеудонимни писци, дакле, износе сопствене ставове, али у оквиру једног унапред смишљеног концепта тако да се намере творца концепта могу докучити само уколико читаоци апстрахују личност писца-псеудонима и покушају да схвате његову позадину, односно стварност из које он гледа на свет. У тој ситуацији Кјеркегор се јавља као трећа особа, а у стварности као камуфлирани творац читавог концепта, који се ставља на располагање читаоцу као саговорник. Дистанцирајући се према писцу-псеудониму Кјеркегор тако успоставља врло близак и отворен однос са читаоцем. Joakim Garrf:, Den søvnløse, 338. Цитирано према: Bektović, Biografsko čitanje i razumijevanje Kjerkegora, 11-12.

[12] Данон, Библијске личности у Кјеркеговорој философији, оp.cit. 582.

[13] Данон, Библијске личности у Кјеркеговорој философији, оp.cit. 583.

[14] Данон, Библијске личности у Кјеркеговорој философији, оp.cit. 583.

[15] Карол Теплиц, Кјеркегор, Графос, Београд, 1980, 102.

[16] Данон, Библијске личности у Кјеркеговорој философији, оp.cit. 587.

[17] Наиме, да би истакао једниственост Аврамове ситуације,  у Страху и дрхтању Јоханес де Силенцио је пореди са три слична примера у којима је отац био принуђен да жтрвује своје дете. То су примере Агамемнона, Јефтаја и Брута. Опширније видети: Бојан Благојевић, Кјеркегор о појединцу и заједници, Српско филозофско друштво Београд, Филозофски факултет Ниш, 2016,  250.

[18] Славој Жижек у свом делу Чудовишност Христа разјашњава оно што је Кјеркегор настојао да објасни као немоћ етичког. Жижек у Јововом чину сагледава отпор смислу, који Кјеркегор разуме као отпор разумском, етици у класичном смислу, сваком објашњењу. Жижек на темељу наведене библијске приче открива лице Бога који пати, а који нас доводи до хришћанства на прави начин. Пошто су се Јову десиле несреће, долазе његови пријатељи теолози,нудећи тумачења која приказује ове несреће смисленим, а Јовова величина није толико у томе што брани своју невиност, већ што наглашава бесмисленост својих невоља (када се Бог касније појави, он даје за право Јову а не теолозима браниоцима вере). Жижек упућује да се овде открива и немоћ Бога над сваким страдањем уопште, у историји, па чак алаудира да оно што се дешава Јову јесте само најава онога што се десити Христу на крсту. Опширније видети: Славој Жижек, Чудовишност Христа, Београд, Откровење, 2008, 53. А највеће изненађење јесте што Јова изненада чини задовољним пука појава нечега недокучивога. Бог се појављује на крају, не да разреши загонетку, већ да је постави, јер не говори Јову истину — да је све било намештено како би се тестирала његова вера. Књига о Јову, свакако, јесте у односу на друге књиге Старог Завета, филозофска, али и историјска загонетка, што потврђује и Честертон у свом Уводу у књигу о Јову, сматрајући је не најинтересантнијом од свих древних књига, већ најинтересантнијом од свих модерних књига. Она је чак изузетак од свих других књига Старог Завета. Али у једном смислу она садржи у себи централну идеју Старог Завета, која прати нит њене целине и суштинску идеју да су сва људска бића само инструменти једне више моћи. Гледано очима модернитета, Јов би могао бити представљен као песимиста, али он је у суштинском смислу оптимиста, јер жели да универзум оправда са собом, али не зато што је желео да буде њиме ухваћен, већ да оправда оно што не разуме.

[19] Валентина Чизмар, Парадокси рационалистичке етике наспрам привидних парадокса ирационалистичко- религијске етике у Кјеркегоровој филозофији, Саборност 10, 2016, 141-142.

Аутор: свештеник Бранко Репаја, сарадник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *