Културно наслеђе је прича о будућности
Када је крајем јула Падова, као светска престоница фрескописа из 14. века, препозната у Унеску и уврштена на листу светске културне баштине (са својих осам локација, међу којима су капела Скровењи, црква Еремитани, Галилејева академија, палата Рађоне итд.), проф. др Ђорђо Андриан био је веома поносан. Са староседеоцима Падове, својим суграђанима, прослављао је ово постигнуће, на ком је као координатор и менаџер пројекта „Урбс пикта” (Осликани град) и сам радио од 2014. године.
Андриан је професор Универзитета у Падови и Интернационалног универзитета у Венецији, а својевремено је шест година радио при Унеску. Данас је независни експерт кад је реч о заштити природе и културног наслеђа. Прве пројекте је као млад стручњак остварио у Африци. Често је на путу, стари аутомобили су његова пасија, обожава фићу ког је опремио по узору на Флојдов ауто из филма „Национална класа”. С њим је учествовао и на рели-тркама у Европи. Живи на релацији између Италије и Србије, а у Београду има породицу. Био је предавач и на Новосадском универзитету. После успешног остварења пројекта „Урбс пикта” упитали смо га шта је следећи корак који Падова мора да направи с обзиром на то да је сада на Унесковој листи.
– Дан после проглашења је најтежи, не за мене, јер сам ја завршио свој посао и највероватније ћу остати ту као консултант, већ за градску администрацију. Падова мора да преузме одговорност за представљање пред целом планетом јер је сада на Унесковој листи. Оријентисан сам на будућност, тако да сам спреман за „дан после”, нисам историчар или археолог, па сам размишљао о припреми следећег корака. Имам краткорочни и дугорочан план и све је осмишљено за наредних пет година. Велика акција подразумева рестаурацију и много средстава и послова. Мала акција подразумева промоције посредством веб-сајтова и путем друштвених мрежа. Следеће године имамо изборе, па је у питању и политички фактор. Радио сам седам година на овој кандидатури, с тимом од десет људи, као координатор, и са три различите градске администрације. Циљ је био јасан, док су се политичари мењали – каже оптимистично наш саговорник и додаје да је важно имати сан, али реалистичан.
– Више туриста значи више новца. Ове године је много Италијана остало у Италији због ковида 19, а одмах после Унескове објаве туристи су почели да долазе у Падову у великом броју, па их треба добро дочекати и угостити. У фокусу су улазнице, које обухватају посету на више локација: да с једном картом можете обићи осам локалитета. Ради се и на новој промоцији, с мноштвом постера који приказују рецимо Ђотове фреске, на аутобусима, трамвајима, зидовима. Први бенефит је да су становници и градоначелник Падове поносни и срећни што је значај њиховог града препознат. Људи сада разумеју да је важно улагати у културу, и то није само пропаганда већ и стање духа. Други бенефит су економија и туризам, поготово сад у време ковида 19. Италија је прва земља након Кине која је била веома погођена ковидом 19, тако да су последње две године биле лоше. Сада туристи коначно долазе у ресторане и хотеле. Дуготрајна корист је да се одржава тај ниво и гради и даље.
Андриан сматра да културно наслеђе мора утицати на све, како каже, „да будете бољи човек. Ако користимо квалитетно наше музеје, цркве, библиотеке, ми смо боља заједница. А најважније за будућност је питање креативности и иновативност. Ова три елемента, индивидуални, социјални бенефити и иновације оно су што је важно”.
Ђорђо Андриан истиче да наслеђе није везано за прошлост, већ за будућност, а ранијих године је на предавањима говорио и о томе да би Нови Сад могао да постане део Унесковог програма „Креативни градови”.
– Веома волим Нови Сад. Тамо сам две године био гостујући професор на универзитету, на одељењу за географију. Град је средње величине, сличан Падови, има много дешавања и студената. Тада сам предложио да се пријаве за Унескову титулу креативног града. Али Нови Сад је пријављен за Европску престоницу културе. То је такође добро, помагао сам и Новој Горици и Горицији да постану нови европски град културе. То је фина титула, али је имате само једном, и ту се све завршава. Креативни град је нешто што вам као титула остаје заувек. Добра је из три разлога, прво зато што се односи само на град, не на земљу, затим зато што се односи на креативност, Унеско дефинише седам сектора креативности (на пример гастрономија, филм, музика, уметност итд.), а град који се кандидује мора да одабере један сектор креативности. За кандидатуру је потребно направити групу експерата, укључити грађане, бизнис сектор, јавну администрацију. Још увек мислим да би Нови Сад био идеалан кандидат за Унесков креативни град. Треће, креативни град није као наслеђе фокусиран на прошлост, у питању је шта желите сада и убудуће у креативном сектору. Креативна култура и сектор су добро дефинисане ствари, не говоримо о духовном, већ о бизнис сектору, о економији, о новцу. Анализа у ЕУ је показала да је принос у креативности шест пута већи него у индустрији аутомобила, ако се урачунају филм, музика, видео-игрице – то је велики бизнис.
Ђорђо Андриан је радио многе пројекте, његово основно звање је везано за шумарство (студирао је географију), и то га је одвело на самом почетку у Африку, тачније у Гану.
– Волим шуме и природно окружење, тако да је неколико пројеката било везано за очување природе. Управо је у току пројекат очувања Дунава, а укључено је више земаља из региона, поред Србије. Природа и култура имају за циљ да споје људе, а не да их раздвоје. То је тешко у култури јер људи воле да све својатају. Сматрам да наслеђе припада онима који се о њему брину. У Палестини радим пројекат везан за Витлејем, а последњи је у Уганди. У Уганди је у питању света шума, на северу, а проблем је што је влада желела да посече шуму, док је локално становништво било против. Без обзира на ковид 19, ишао сам тамо два пута прошле године. Сада улазимо у другу фазу, која ће трајати две године, да направимо Унеско досије и да радимо заједно.
Наш саговорник у сваки свој пројекат уноси животну радост и велику енергију, а то се види и из његових речи:
– Моја страст је и моторно наслеђе, тачније то су олдтајмери. Нисам очекивао, али Срби су такође љубитељи олдтајмера. Први филм који сам погледао у Београду 2003. године био је „Национална класа” и одушевили су ме Драган Николић и фића. Набавио сам фићу и опремио га тако да изгледа као Флојдова. Возим овај ауто и на релију за олдтајмере, највише у бившој Југославији и Италији. Када сам био студент, хтео сам да променим свет, а онда је свет променио мене. И то је у реду. Културно наслеђе није прича о прошлости, већ о будућности. Нисам забринут за вештачку интелигенцију, већ ме брине људска глупост. Много младих ми помаже у овоме што радим и срећан сам због тога.
Биљана Лијескић