Владимир Коларић: Из зависности у живот

Мајка ученика једне елитне гимназије је својевремено његову зависност од наркотика правдала тиме да је он превише интелигентан, па му је, ваљда, да би поднео свет око себе, био неопходан опијат или анестетик, којим би се или удаљио од тог света, у неке измишљене и пројектоване, или отупео пред његовим притиском. Многи заиста значајни уметници и мислиоци су такође били склони зависности, којој често, упркос свом знању и таленту, нису могли да одоле до краја живота.

За зависност од алкохола великог руског редитеља Алексеја Балабанова се знало и за његовог живота, а сада је његова супруга, врло паметна и упечатљива особа, сликарска и сценографкиња Надежда Васиљева изнела нове податке о његовој смрти. Према њеним речима, Балабанову су због срчаних проблема били потребни лекови, а алкохол је морао да смањује постепено а не нагло, што је он очито учинио, и управо тај нагли прекид уношења алкохола је, према Васиљевој, био узрок његове смрти. „Колико год то парадоксално звучало“, каже Васиљева, „изгледа да је он умро од трезвености“.

Васиљева напомиње и да је покушавала да му помогне да превлада зависност, али да је то било немогуће због тога што је био окружен пријатељима са истим проблемом. И поред тога, Васиљева криви себе за њехову смрт, сматрајући да ипак није учинила довољно.

Ово показује, између осталог, да и ванредно телентовани и образовани људи, какав је Балабанов неспорно био, нису имуни од потпуног предавања зависности, па чак ни кад су, попут њега, професионално признатин и остварени, па чак ни кад су, опет попут њега. верујући.

Ово говори колико је тешко чак и најбољима међу нама да се зависности ослободе или да зависнику помогну, па чак и уз највећу и саможртвану љубав коју су спремни да му пруже (што је у Балабановљенов случају Васиљева свакако чинила, уводећи га, уосталом, и у веру). Говори и о деструктивности зависности не само за зависнике саме, него и за њихове најближе, којима је, поред свих мука, наметнуто и осећање кривице због тога што, можда, нису учинили све што су могли.

Говори, напослетку, и о томе колико је мода релативизације проблема зависности, под маскама мистификације, обичајности, помодности, права на избор, нетрпељивости према моралисању, често представља пилатовско прање руку пред пошашћу која је толико распрострањена да сваког часа може постати и наш лични проблем.

Јасно је да чаробног штапића за проблем зависности нема и да је он један од врло важних антроплошких параметара, односно начина за разумевање човека. Разрешити питање и проблем зависности, чак и само разумети га, једнако је тешко као и суочити се са појмом и неизбежношћу смрти, јер завиност је можда највећа и свакако типска особеност нашег – палог – света, толико да је можемо изједначити са палошћу самом.

Зависности учи свако наше претерано везивање за пролазно и спољашње, свако наше самољубље и идолатрија, свако пребацивање бремена на туђа плећа, свако одрицање од одговорности. И, наравно, свака наше жеља за бекством и отупелошћу, како би избегли или умањили дејство свега што нас притиска, свих проблема којима имамо са сликом о себи самима, односима са људима, недостатком љубави према нама и у нама. Сваки аутоматизам и механичност у поступању и одношењу, рутина у стварању.

Зависност зато не треба посматрати као преступање друштвених норми, јер она управо због таквог виђења може бити и привлачна, него као заробљеност пред нужностима и датостима, ропство а никако слобода, предаја а не побуна. Ко год релативизује проблем зависности како га не би прогласили затуцаним, моралистом, лицемером, а заправо најчешће из досаде и равнодушности, веома греши. Зависност је друго име нашег  стања палости, а против њега је лек, како смо одавно чули, пост и молитва. Способност да се ограничимо, зауставимо, станемо себи на пут, али у односу и уз помоћ са оним ко нам у свему томе помаже, и заправо све то и чини за нас и са нама, али не без наше сагласности. Са оним који нам невидљиво осветљава пут.

Зависност такође није никакво трагање за собом, упознавање себе, већ бекство и самозатварање. Зависност је супротна аутентичности, која подразумева будност, жељу да се живи у сваком тренутку, са свим оним што живот носи. А то никако није лако и скретања и падови су разумљиви и до извесне мере неизбежни. Јер, као што је рекао епископ Атанасије: „Јесу буре, јесу вихорови, али нисмо сламке“.

Имамо себе, према Божјем лику створеног, имамо друге људе, браћу и сестре наше, имамо Господа који нам даје махове, само ако смо довољно храбри да му се обратимо; с њим да причамо и нашим ближњима, а не са пројекцијама себе самих и сопствених страхова, са најгорим у себи и другима.

Не судимо зато зависнима, јер сви смо то у овој или оној мери. Али ни не перимо руке од њих, напуштајући их, али и повлађујући им. Позовимо и себе и њих на поноћу живота, и ако је заиста осете у нама, у нашим речима у делима, у ономе какви смо ту пред њима, можда се и отворе, можда закораче и искораче; а даље, нека нам Бог помогне, који је и у највећим патњама и искушењима са нама, патећи са нама и за нас. И дајући нам махове, како чусмо, по мери вере наше. Пут из зависности у живот је, на тај начин и за сваког од нас, заправо друго име за пут од палости ка испуњењу – за Васкрсење само.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *