Митрополит Амфилохије над одром Данила Киша

Нећу да држим посмртно слово Данилу Кишу, крстоносцу јововског кова, ријетком трагатељу знамења душе и живота нашег доба.

Његово последње завјештање о ћутању над њим на дан погреба, дубљем од свих ријечи, и за мене је светиња.

Желим само да му кажем: Са љубављу и поштовањем испуњамо Твој аманет, сахрањујемо Те молитвом Православне цркве која Те примила у своја њедра кроз Тајну Крштења. Сахрањујемо Те у њено вјечно памћење да би те сачували, не просто у језику постања и умирања, као ти Хану Кшижевску и друге Твоје трагичне јунаке, него у језику Ријечи вјечнога живота.

Оно што си слутио, за чим си огњено чезнуо, сада знаш, постао си остајеш свједок тога: мјера патње је мјера знања. Смрт је најдубља патња, али она је и цјелосно смирење људског бића; зато дарује и најдубље познање овостраних загонетки и оностраних тајни.

Последња ријеч, записана у предсмртном завјештању, мјера је сваке људске изговорене и записане ријечи. 

Зато је и Твој тестамент провјера и мјера Твога дјела и Твоје ријечи. На основу њега и ми сада знамо: јесте ти био језик-отаџбина, али овај неућутни, на коме Те, ево испраћамо, као „честицу прашине у океан безвремености“. Очевидно онај „прамен дима“, она гробница скројена Твојом вјештом руком за Бориса Давидовича, није Ти била по мјери. 

Зато си и хтио да Те сахранимо тј. сачувамо у ријечи која није земља и енциклопедија мртвих, него Земља живих, да будеш сачуван у живносном гробу.

Стога, као ни оно искушење Бориса Давидовича Новског, тако ни ово последње искушење, није само завршна страница аутобиографије коју си писао педесет и четири године земнога живота; писао крвљу, ријечју, јадом и надом.

Оно је збир Твога живљења, „закључак на којем све почива“. Све остало је било, дивно си нам то рекао, само споредан трактат, рачунска радња, чија је вриједност безначајна у односу на крајњу формулу која свему споредном даје смисао.

Суочени са том „крајњом формулом“ у себи и у Теби, испраћамо Те преко тајанственог Прага ријечима милог Ти, четрдесет и четвртог Псалма, који је писала рука пророка, чији си немир и зов у своме уму и костима:

„Устани, што спаваш Господе!
Пробуди се, немој одбацивати за свагда.
Зашто кријеш лице своје?
Заборављаш невољу и муку нашу?
Душа наша паде у прах, тијело наше бачено на земљу. 
Устани, помоћи наша, и избави нас ради милости твоје!“

Вјечан Ти помен, достоблажни и приснопамјатни свебрате наш Данило!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *