КАНОНСКА ЈУРИСДИКЦИЈА СПЦ У ДАНАШЊОЈ МАЂАРСКОЈ (1)

Цариградска Патријаршија заснива своје право мешања у опште црквене послове у Мађарској „на историјским и канонским разлозима”.

Историјска теза Цариградске Патријаршије је у следећем:

Хришћанство је дошло у Мађарску средином X века из Цариграда. Цариград је дао црквену организацију. Према томе, ако постоји црква којој приличи титула Мајке Цркве то је Цариградска, која је родила у Христу Цркву у Мађарској. Српска Црква тада још увек није била организована, да је могла имати мисију. Касније је био велики прелаз у Угарску и тај је догађај допринео, да се Православна Црква у Угарској боље утврди и шта више да се организује у Митрополију Карловачку  која је добила широку аутономију од Пећког Патријарха и развије до тог степена да се прећутно сматра као аутокефална. У Мађарској је после Првог светског рата остао део Православне цркве, иако умањен, али се та црква повратила у свој првобитни положај пре оснивања Карловачке Митрополије и пре прелаза Срба у Угарску, па се према томе Цариградска Црква јавља као надлежна, која треба да се матерински интересује опште црквене послове у Мађарској.

Нетачна је и не слаже се са историјском истином тврдња Цариградске Патријаршије,  да је хришћанство у Мађарској ширила Цариградска патријаршија и да је она организовала прву цркву у Мађарској. Мађарски извори и мађарски историчари (међу њима и др Хоман Балинт, бивши мин. просвете) тврде да је после прелазних покушаја ширења хришћанства у Мађарској од Цариградске патријаршије међу Словенима, преузео улогу ширења хришћанства у Мађарској Запад. Исто наводи и Епископ будимски Лукијан (Пантелић) у свом чланку Цртице из раног периода Будимске епархије, којег ћемо приложити овде у целости ради што бољег увида у историјске околности.

Епископ Лукијан: Цртице из раног периода Будимске епархије

Хришћанство је на простор Паноније дошло већ у I веку мисионарењем Св. Андроника и Јуније, сродника апостола Павла. (види Рим 16, 7)

Има много археолошких налаза који сведоче о ширењу хришћанства на овом простору, како из времена пре Миланског едикта, тако још више и из каснијег времена. Панонија је, по временом установљеном црквеном устројству, била у оквиру источне Цркве. Словени су живели у Панонији, дошавши из прапостојбине, већ крајем V и почетком VI века. Дошли су заједно са Аварима, а основали су своје кнежевине: Моравску и Доњу Панонију. Године 796. Пипин Мали је поразио државу Авара у Панонији и та територијa је постала део Франачке краљевине. У црквеном погледу краљ Пипин је Панонију (десну обалу Дунава) изузео од Цариграда и предао у јурисдикцију Рима, мада Црква у то време није била подељена. У јурисдикцију Римске цркве, су спадали Панонија са Сирмијумом, као седиштем Св. Андроника, али и знатан део Балкана, па чак и Солун и Охрид.

Римска црква је дала архиепископу у Салцбургу већи део Паноније на управу. Салцбуршки епископи Ото и Освалд освештали су цркве у Панонији у градовима: Сала-бург (Salapurg, Блатно, данас Залавар), у Лeндави (Lindovels), Весприму (Palprunies) и Печују (Quinque basilicas).

У годинама 818–822 било је покушаја Словена да се осамостале од Франачке, али без успеха. После рата Бугара и Франака, 827. године у којем је учествовао на страни Бугара, словенски кнез Прибина се измирио са Францима и добио у посед кнежевину Доњу Панонију уз реку Салу, и као престоницу кнежевине – град Весприм. Године 861. на сабору у Регенсбургу био је и кнез Доње Паноније, Коцељ, син Прибине. Тада је у његовој кнежевини било 32 храма. Ваља поменути да је 865. године архиепископ из Салцбурга за Божић био гост код кнеза Коцеља и служио литургију у граду Блатно (Mosaburg – данас Zalavár, Залавар).

Али, и поред свега настојања Рима и Салцбурга, Словени у Панонији нису прихватали хришћанство на њима неразумљивом латинском језику. Зато су се кнез Моравске Растислав и кнез Паноније Коцељ обратили Цариграду (862 .г.) да добију мисионаре на словенском језику.

Године 864. почиње мисија словенске браће Ћирила и Методија у Моравској и у Доњој Панонији. Због уређења правног статуса ове области у црквеном погледу, Света браћа Ћирило и Методије су око 867. ишли у Рим где је Ћирило примио велики монашки постриг а Методија је папа Хонорије хиротонисао за епископа и доделио му као дијецезу кнежевине Велику Моравску и Доњу Панонију.[1]

Мисија Свете браће на народном и разумљивом словенском језику и словенским писмом имала је веома велики успех и у Моравској и у Доњој Панонији. Подигнути су многи храмови, основани многи манастири. Архиепископија Светог Методија је у те две словенске кнежевине имала шест епархија и најмање толико и епископа.

Доласком на власт новог кнеза у Моравској, Светополка, и под утицајем Франачке, измењен је став државе према мисији словенских равноапостола, а у корист латина- мисионара из Салцбурга, па је стога Свети Методије прешао 884. године у Доњу Панонију где се и упокојио у граду Кално (или Блатно) 885. године.

После Светополка, стање у Моравској се вратило на пређашње, а у корист словенских мисионара, јер су синови моравског кнеза: Светополк II, Мојмир и Светогој године 899. вратили своју кнежевину Моравску под јурисдикцију Методијевих наследника. Чак су довели три Словена епископа: Јована, Венедикта и Данила. Ова тројица епископа из Моравске хиротонисали су још тројицу епископа за Доњу Панонију. Тада, на крају IX и почетком X века у Доњој Панонији је био словенски архиепископ са седиштем у граду Блатно, а имао је још три епископа: у Весприму, Печују и Ђуру (или Острогону).

Ово је време када су Мађари дошли у Панонију, али трајање словенске цркве, као плод мисије Свете браће, се документује и након тога, чак и у XIII веку, а од XIV века све више.

Увидом у настанак римокатоличких епархија у тадашњој Угарској, како сами угарски историчари бележе, јасно је да су оне тек из времена када је краљ Стефан Арпадовић примио краљевску круну из Рима (1001. године).

На територији Угарске краља Стефана налазило се десет епископа, наследника Светог Методија. Услов папе Силвестра II за доделу круне Војку (који је на крштењу назван Стефан) био је да се уклоне словенски епископи са својих катедри а поставе латински епископи. Тако је почело у време краља Стефана да једна по једна катедра прелазe из руке словенских епископа у руке латинских, мада је још увек то једна неподељена Црква.

Последњи словенски црквени центар у Угарској био је у граду Моришени, чији се кнез Ајтон (иначе крштен у Видину) одупирао краљу Стефану до 1030. године. Тада је напустио град и склонио се у оближњи словенски град и тврђаву Велики Свети Никола, где му је гроб пронађен у винограду једног Србина у XVIII веку.

Те 1030. године коначно су сви словенски епископи у Угарској збачени са својих катедри и те године је основана латинска бискупија у бившем Моришени, (од 1030. године по војводи освајачу града па до данас град се назива Чанад).

Шта се догодило са збаченим словенским епископима?

Угарски и папски документи сведоче да су епископи Словени у Угарској, мада збачени са својих катедри, ипак остали у подграђима својих катедри. То је документовано за словенске епископе у Печују и Весприму, а свакако да је и у другим епископским седиштима било исто. Словенским епископима су и надаље припадали сви манастири (осим једног-јединог латинског) и словенски свештеници. Живели су у релативно мирном суживоту са Мађарима чије је латинске епископе постављао Рим.

Велики, али и опасан, сусед Угарске на крају X и почетком XI века била је Бугарска, а после пораза Бугара 1014. ту је опет Византија. Ради добрих односа Угарске са моћним суседом, затечене словенске епархије, манастири и свештеници Словени су могли и даље да опстану у Угарској, живећи додуше некад лакше а некад теже.

Пошто су све новоосноване епархије у Угарској биле латинске и под Римом, словенски живаљ је од 1019. године био под јурисдикцијом Матодијевих наследника у Охриду, настављача кирилометодијевског предања. Угарски краљеви су понекад узимали своје словенске поданике (у документима званима „Расцијани” или „Раци”) и њихову Цркву у заштиту и издавали им у том смислу и повеље. Већ краљ Стефан I дао је једну повељу женском манастиру у Кнезу, који није спадао у јурисдикцију латинског епископа.

Извори набрајају много таквих манастира који се за разлику од латинских (и под управом Рима) зову „грчки” јер им је седиште било у Охриду, на територији Византије.

Ово стање је потрајало и кроз наредне векове. Тако папа Инокентије пише свом архиепископу у Калачи 1205. да у месту Кнезе (део Весприма) постоји један епископ који не признаје римску јурисдикцију, па нека га приволе да се потчини Риму, али опрезно да не увреде Цариградску цркву, јер је на помолу „поновно јединство Цркве”.[2]

Исти папа Инокентије пише 1204. краљу Имри (Емерику), и прекорава га што у целој Угарској постоји само један латински манастир (!) а сви остали нису латински.[3]

Извори набрајају те манастире, и поред оног женског манастира у Весприму, помињу још и овe који нису латински: Тихански, Козме и Дамјана код реке Сале, Панонски Хум, Тормово, Пантелејмон на Дунаву, Свети Андреј код Вишеграда. За овај манастир Светог Андреје папа Хонорије пише 1221. године краљу Андрашу II да га узме и преда латинским монасима, али без скандала и да дотадашњим монасима обезбеде доживотно издржавање. Ово се дешавало након доласка архиепископа Светог Саве у мировну мисију код краља Андраша II (око 1220. г.). Тада је већ Српска црква аутокефална и дотадашњи Раци „шизматици” у Угарској су прешли из јурисдикције Охридске архиепископије у јурисдикцију аутокефалне Српске цркве. Краљ Андраш II је као добар хришћански владар дао, након склопљеног мира, Светом Сави пратњу својих великаша у пропутовању кроз Угарску па све до одласка Светога преко реке Саве у своје „отечество” тј у Рашку.

У повратку после успешне мировне мисије, праћен угледним угарским великашима, Свети Сава је искористио прилику да се сретне са многим од словенских монаха и свештеника, и са својим Расцијанима-Рацима, како су Угри називали Србе. Међу поданицима Угарске је упознао и свога наследника Арсенија Сремца.

После ове мисије Светог Саве постоји документ за околину манастира Светог Мартина, Блатног Језера и Весприма, из године 1229. у којем документу се помињу монаси, монахиње и свештеници а који нису под јурисдикцијом Рима и неће да плаћају папску десетину. Поименице се помињу свештеници: Вид, Вујко, Петко, Бенча, Живко и још Васа, Ђока и Мика, као „грчки”. А њихови верници који се помињу у повељама угарских владара као „Грци” су: Братла, Болеслав, Даномир, Радосто, Прибислав, Стојша, Десимир, Велен, Војислав Судибог.[4]

У том списку клирика око Весприма 1229. г. помињу се и имена двојице епископа: Јована и Козме, а којих нема у диптиху ни једне тадашње латинске дијецезе (!) што значи да су у саставу архиепископије Светог Саве.

Ипак крајем XIII века јављају се многе забране „шизматицима” у Угарској. Тако Синод латинске цркве у Будиму својом одлуком из 1278. г. забрањује свештеницима „шизматицима” да служе и њиховом народу да се окупља.[5] Такве наредбе се јављају нарочито у време лоших односа краљевина Рашке (Србије) и Угарске.

У XIV веку краљ Лајош (Лудвиг Анжу) издаје (1363. г.) наредбу за предео око Блатног Језера и Весприма: „…да се сви свештеници Словени шизматици… заједно са децом и женама и целим имањем похватају…”

Све ово директно или индиректно сведочи о трајању словенских катедри и словенске Цркве из времена Доње Паноније па кроз наредне векове у Угарској а чији су наследници српски православни епископи будимски у чијој историјској титули се помињу као наследници града апостола Словена Светога Методија.

(КРАЈ)

Сасвим је јасно да је становништво изразито словенског карактера сачувало своје особености и развијало их као и њихова браћа у јужнијим крајевима а које зовемо Срби.
Посебно је важна чињеница да се због више фактора број овог словенског становништва смањивао.

Ипак, доласком Српског народа из јужнијих крајева после пропасти српских држава, а нарочито после пада Смедерева (1439.), повећава се број нашег становништва на овим просторима. Са њима долази и потреба за црквену организацију православних. Срби су пре Сеобе (1690) имали бројне српске заједнице у Будиму, Ковину, Коморану, Острогону, Ђуру, Столном Београду, свакако у Грабовцу и другде.

У црквеном погледу, канонску јурисдикцију на овим просторима вршила је Пећка Патријаршија, а у том контексту важно је поменути епархије Будимску и Сигетско-мохачку, која је припојена Будимској епархији 1730. године.

Поменућемо оснивање манастира Грабовац, у жупанији Толна, године 1587. када су се ту у постојећу српску заједницу настанили избегли монаси из манастира Драговић, из Далмације, и подигли данашњи манастир.

Манастир Грабовац био је значајан црквени центар који је изнедрио више епископа будимских али и других важних личности широм Српске цркве. Овај манастир је први пут страдао приликом повлачења Турака 1684. године, када је убијен игуман и неколико монаха, дакле пре Сеобе.

Важно је поменути архиепископа Саву будимског из XV века, чије име се први пут помиње у једном поменику из времена деспота Ђурђа Бранковића. У томе поменику су имена владалачке породице и најугледнијих политичких личности, а налазе се и имена црквених великодостојника.[6] Такође важни помена су и епископи будимски Севастијан I који је 1643. године свргнут од Турака. На његово место Патријарх Пајсије поставља Севастијана II који се упокојио у манастиру Раковац 1662. године. У летопису манастира Грабовац који се данас чува у рукописном фонду библиотеке и архива Будимске епархије, записано је да су за време игумана грабовачког Василија (1649-1664) два грабовачка пострижника постали епископи будимски: Симеон (1649-1660, +1664) и Виктор (1660-1684). Митрополит Виктор је 21. новембра 1665. године освештао цркву у познатој српској оази у Коморану, а 1668. године забележена је такође његова канонска посета овој завичајној српској колонији. На књизи за хиротоније митрополит Виктор је 1680. године убележио своју редовну канонску посету будимској општини. Последњи помен о митрополиту Виктору имамо 1684. године.[7]

Све ово нам говори о редовном црквеном стању на територији данашње Мађарске, односно Будимске епархије. Сеобом Срба 1690. године у Сентандреју долази Патријарх Арсеније III Чарнојевић са мноштвом српских породица које се насељавају како у Сентандреји тако и у околини, у Будиму, Помазу, Калазу, Чобанцу – на северу, али и широм Мађарске. Ова сеоба Срба допринела је повећању броја Срба који су до тада насељавали Мађарску.

Године 1710. је званично основана Карловачка митрополија и под њеном јурисдикцијом налазе се сви Срби и сви други православне вероисповести у тадашњој Аустрији, односно Хабзбуршкој монархији која је држала целокупну територију Мађарске. Нетачна је, према томе, тврдња Цариградске патр. да до 1690. године православно хришћанство није било организовано од стране Српске цркве. Чињеница је да је Жичка, а потом Пећка Архиепископија и Патријаршија одувек вршила јурисдикцију над православном црквом и својим народом у Угарској краљевини. То видимо из посета првог нашег аутокефалног Архиепископа Св. Саве Угарској држави и њеном краљу Андрашу II.

Цариградска Патријаршија када говори о Угарској или Мађарској треба да има у виду границе ове државе које су сезале до Београда, па и даље током реке Дунав, где се налазе у данашњој Румунији (а ондашњој Угарској), српски манастири Базијаш и Златица. То значи да је целокупна данашња северна Србија, односно Војводина, заправо јужна Угарска. Коју то територију ове државе има Цариградска Патријаршија у виду када одређује територије црквене јурисдикције? Дакле, одмах на почетку имиграције православних у Мађарској је организована и црквена власт о чему сведоче епископије у будимска, јегарска, великоварадска, арадско-липовска, вршачка, бачка, мохачка. Познат је статус Српске цркве у Хабзбуршкој односно Аустроугарској монархији, познате су нам привилегије које је цар Леополд I дао Српској цркви и народу 21.08.1690. године, као и црквеношколска аутономија коју смо имали на овим просторима. Привилегије цара Леополда I су заправо први и једини овакав акт који је једна некатоличка заједница добила од владара.[8]

Православни Румуни у Хабзбуршкој монархији, касније Аустроугарској, били су под српском јурисдикцијом до 1864. године. Законским чланком IX од 1868. године подељена је до тада јединствена православна црква у Аустроугарској у две равноправне митрополије и то на: Српску Митрополију Карловачку и Румунску Митрополију Великосибинску.

Из овога је јасно да Цариградска Патријаршија није имала и заправо није могла имати никаквог удела у организовању Православне Цркве на територији предратне Мађарске, а специјално на територији данашње Будимске епархије (данашње Мађарске) јер она овде никада и није постојала. Нетачна је и не слаже се са историјском истином тврдња Цариградске Патријаршије,  да је хришћанство у Мађарској ширила Цариградска Патријаршија и да је она организовала прву Цркву у Мађарској.

Након Првог светског рата (1914-1918), мировним уговорима регулисане су границе нове Мађарске. Тако су се у оквиру ове нове државе нашли делови Епархије бачке (нпр. Сегедин, Баја, Сантово и Јегра), као и Темишварске епархије (нпр. Деска, Нови Сентиван, Батања, Мађарчанад и Сириг) који су арондацијом додељени Будимској епархији, исто тако изгубљени су простори јужне Барање који су се нашли ван граница нове државе. Епископ пре, за време и после Првог светског рата био чувени Владика Георгије Зубковић (1912-1951). Након уједињења свих српских црквених области (црква у Србији, Карловачка митрополија, црква у Босни и Херцеговини, Црна Гора, Далмација, Македонија и Косово и Метохија), Цариградска патријаршија признала је и то потврдила својим Томосом о аутокефалности, те је тако Будимска епархија која је улазила у састав Карловачке митрополије сада ушла у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије. Ово је изузетно важно у погледу питања јурисдикције коју наша Црква врши данас ван граница матичне територије. Дакле, након  уједињења свих српских црквених области у јединствену Српску православну цркву, Цариградска патријаршија издала је свој Томос о аутокефалности наше Цркве 19. фебруара 1922. године. У овом Томосу наводе се црквене области које су уједињене и као такве признате за канонску територију Српске православне цркве. Међу њима је најзначајнија управо Карловачка митрополија која је имала следеће епархије: Будимску, Бачку, Вршачку, Пакрачку, Горњокарловачку, Сремску (Архидијецеза сремско-карловачка), Темишварску. Са тог аспекта, целокупна територија Будимске епархије која се налазила до уједињења у оквиру Карловачке митрополије ушла је у састав уједињене и аутокефалне Српске цркве.

Већи део Будимске епархије са епископом на челу остао је у Мађарској и остављен је у духовном и материјалном погледу у односу према Патријаршији у којем је био и до уједињења према тадашњим законима. Црквене општине које су припадале другим епархијама, а остале су на територији Мађарске, подвргнуте су под јурисдикцију Будимског епископа. Сибињска Митрополија уједињена је са Црквом у Краљевини Румунији.

Цариградска патријаршија нас није удостојила помена нити једног епископа или епископије из X века, односно из времена на који се позива. Српска црква је била та која је на територији Мађарске ширила , организовала и чувала православље.

Што се тиче тзв. Грка и грчких црквених општина правилније је рећи да то у ствари нису етнички Грци у ужем смислу а ако их је и било то је веома мали број, него су то потомци трговаца, који су путовали по Турској и Аустријској царевини и услед наглих померања граница, отсечени од свог краја, настанили су се у појединим градовима, где су од мађарске већине у току времена асимилирани, али су и поред бледе традиције о своме пореклу поред свег мешања са иновернима сачували своју веру. Ове парохије, цркве и црквене општине нису могле бити остављене без канонског надзора и због тога су подређене јурисдикцији српског епископа будимског који се налази у Мађарској. Ове црквене општине су у финансијском смислу биле аутономне, али у јурисдикцији Карловачке митрополије односно епископа будимског, а касније и Српског патријарха. Овако је било све до појаве потпуно антицрквене жеље за формирањем некакве Мађарске православне цркве, када су ове црквене општине постале плен две помесне цркве, Цариградске и Руске. Српски епископи су били помињани на богослужењима у овим парохијама. Они су такође рукополагали, потврђивали, и постављали свештенике на ове парохије.

Примера ради, грчка црквена општина у Кечкемету (која се данас налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије) имала је за свештенике јеромонахе и Грке који су признавали једину јурисдикцију на овим просторима – Српску. Међутим посебно треба споменути Србе свештенике ове парохије: Гаврила Бољарића (+1905), чувеног зналца црквеног појања, затим Георгија Јанковића, Корнелија Чупића,  Стеван Чампрага, Василија Хужвика, Стевана Ђорђевића.

Када је у питању црква Успења Пресвете Богородице у Пешти (данас под јурисдикцијом Руске православне цркве – Мађарске епархије) свештеници су били: Новак Поповић (1792-1795), Закелос Харистос (1795-1810), Јован Теодоровић (1809-1846), Теодор Георгијевић (1810-1830), Јоасаф Папараз (1830) и други.[9]

Када је у питању теза са аспекта канонског права а коју заступа Цариградска патријаршија по питању јурисдикције у Мађарској, она је апсолутно неодржива и неоснована са аспекта канонског права Православне цркве као и њене здраве еклисиологије. Наиме, Цариградска патријаршије се позива на 28 правило IV Васељенског сабора.

„Следећи у свему установе светих Отаца, и уважавајући сада изложено (прочитано) правило 150 најбогољубазнијих епископа, окупљених на Сабору у великом Константинопољу – Новоме Риму, у време благочестивог, спомена достојног Теодосија (Великог), исто и ми одлучујемо и установљујемо по питању повластица најсветије цркве Константинопоља. Јер, и престолу старога Рима Оци су придавали повластице јер је тај град био престоница. Следећи исти разлог, 150 најбогољубазнијих епископа признали су једнаке повластице и најсветијем престолу Новога Рима, разложно просудивши да град који је удостојен цара и Сената, и који ужива једнаке повластице старог царског Рима, буде уздигнут и у црквеним делима као онај и да буде други после њега. Према томе, митрополити понтијске, азијске и тракијске области, а тако исто и епископи иноплеменика у наведеним областима, биће постављени од најсветијег престола најсветије константинопољске цркве, тј. сваки митрополит поменутих области са епархијским епископима постављаће епархијске епископе, као што је и речено кроз Божанствена правила; а митрополите поменутих области, као што је казано, постављаће архиепископ Константинопоља, пошто се (по обичају), начини сагласан избор и, пошто он о томе буде обавештен.“

Из овога се јасно види да халкидонски Оци потврђују одредбу  Другог васељенског сабора о цариградском епископу и одређују границе његове власти. Његову област чине оне три провинције које Никејски сабор није доделио ни римском, ни александријском, ни антиохијском престолу. Шта се подразумева под иноплеменим епископством које се помиње у горњем канону? То су Аланија, Русија и други. Алани су спадали у провинцију Понта, а Руси у провинцију Тракије. То су епископи оних народа у којима је Цариград успео да организује живу Цркву и редовну црквену структуру, а који нису припадали Римској држави. Варварске земље западне Европе увек су припадале искључиво римском епископу. Након великог раскола између Истока и Запада, никада није било никаквог обавезујућег акта нити правила о томе да су се ове земље присајединиле територији Цариградског патријарха.

Мађарска никада није била провинција Источног Римског царства, претходно смо јасно изложили да Цариградска патријаршија никада није успела да спроведе христијанизацију на просторима Мађарске, а тим још мање да организује функционисање цркве у правом смислу те речи. Никада није било ни једне православне епископије организоване у Мађарској од стране Цариградске патријаршије. Цркву су организовали дакле Баварци, а затим Срби и Румуни који су живели у пустим крајевима у Мађарској и касније били одбрана државе према Турској. Не може Цариградска патријаршија полагати право ни на тзв. Грке у Мађарској, јер велико је питање и којој су црквеној области они припадали пре него што су се населили овде. Мора се узети у обзир још једна чињеница – Мађари будући већински римокатолици, а касније добрим делом и протестанти, називали су све православне житеље своје државе верницима грчко-источне вероисповести, јер се сматрало да је православна вера уопште, заправо вера грчког обреда (источног). А познато је да је управо ту грчко-источну веру уствари заступала Карловачка митрополија, односно Српска црква. Треба још напоменути и то да су поглавари ове Митрополије, као и сви епископи потврђивани након избора и били признати као верске вође управо од само Цара. Према томе, прве повластице и први темељни уговор у Хабзбуршкој монархији, односно Аустроугарској, са државом је склопила управо Српска црква преко своје Карловачке митрополије. Претходно су повластице и одређене привилегије локалног карактера нашим епископима, монасима, свештеницима и православнима уопште, давали уграски краљеви, а потом и турске паше.

Примера ради: оснивање манастира Српски Ковин по предању везано је за прву половину XII века. Као оснивач манастира помиње се краљица Јелена Вукановић, ћерка рашког жупана Уроша I и супруга мађарског владара Беле II Слепог. У време кад је манастир настао Угарском је владала Јелена уместо свог малолетног сина Гезе II (1141–1161). Угарски краљ Владислав је 10. октобра 1440. године уступио Србима из Ковина (у Србији) касноготичку цркву а уз то, по свој прилици, одговарајући део краљевских земљишних поседа. Од тог доба до данас, на Чепелу постоји Горњи или Српски Ковин, са црквом посвећеном успењу Богородице и са капелама Св. Јована Претече и Св. Врачева Кузмана и Дамјана. Такође, турски попис становништа из 1546. године говори нам да су у Српском Ковину живела три монаха и један јеромонах. Што свакако сведочи о организованој црквеној заједници од стране Српске Цркве. Овај манастир осликаван је 1320. године а као сведочанство о томе постављена је плоча на којој пише:  „манастир Ковин обновио, обогатио и калуђерима снабдео Стефан Душан Милутин краљ српски у време осликавања манастирске цркве 1320. године“. Други пут је манастир осликаван 1514. године те последњи пут 1765. године. Што се тиче турских потврда нашој Цркви, познато је на пример издавање фермана за градњу манастира Грабовац 1587. године, на тражење грабовачког игумана Пајсија, који  је лично са локалним бировом ишао у Будим да преузме ферман. Турцри су такође издавали потврде нашим епископима будимским који су били постављани од стране Пећког патријарха.  

Када се ствари посматрају јасно, не може се ни у којем случају узети у обзир могућност да Цариградска патријаршија има било каква права на овдашњу територију из разлога што је овде православна црква организована искључиво преко Будимске епархије и њеног надлежног епископа којег поставља Српска црква. Тамо где постоји редовна црквена организација, тамо где постоји канонски епископ православне цркве, у овом случају Будимски епископ, ту не може бити говора о некаквом мисионарском подручју које би у том смислу требало припасти Цариградској патријаршији.

Цариградској патријаршији треба да је јасно да је Црква живи организам који постоји у датом времену и то у реалним животним околностима. Црквене границе се не мењају променама државних граница, јер онда бисмо у неким крајевима сваких неколико година или неколико деценија требали да формирамо нове Цркве. Када је у питању конкретно простор Мађарске, као прво Цариградска патријаршија треба да разјасни сама себи, на који тачно простор Мађарске мисли, јер су се границе ове државе мењале током историје. Ако Цариградска патријаршија мисли на територију данашње модерне Мађарске, она треба да је свесна свега претходно изложеног и да престане да се уплиће у територију Српске православне цркве. Истина, Цариградска патријаршија данас нема Епископа односно Митрополита у Мађарској али митрополити Цариградске патријаршије у Аустрији имају у титули и „егзарх Мађарске“. Шта ово треба да значи ? Сасвим је јасно шта је фунцкија егзарха, па према томе, кога он то заступа у Мађарској, када је Српски Патријарх односно једина канонска Патријаршија већ заступљена на свом канонском подручју преко свог Будимском епископа. Једино на шта Цариградска патријаршија може да има морално право јесте позив не српским и не румунским верницима који примају или су примили православље, да се ставе под духовну јурисдикцију Будимског епископа. Ово ни у којем случају не би угрозило њихов национални идентитет или културну баштину коју уз Цркву негују. Српска црква на овим просторима је сведок трајања и крваве борбе за опстанак православља. Наша црква је и сведок трајања. Играње православљем кроз изговор мисионарења и упадање на туђу канонску територију је потпуно супротан здравој црквеној еклисиологији и теологији. Цариградска патријаршија може да се позове на права православних верника друге националности, као рецимо права Грка или Мађара. Њихова права на њихов богослужбени језик, њиховог свештеника који ће служити на њима разумљивом језику нико не спори. Наша Црква је управо то и пружила оваквим верницима кроз историју снисходивши до крајњих граница – имали су статус аутономних заједница али духовно под старањем једине православне јурисдикције на овим просторима – Српске. Српска Патријаршија преко својих епископија у старој (или великој) Мађарској, а данас преко епархије будимске једини је духовни и канонски ауторитет под којим треба да буду сви они који се данас налазе у другим јурисдикцијама, осим они из Румунске јурисдикције чије се границе у оквиру Мађарске такође знају а засноване су на јерархијској подели Карловачке и Сибињске митрополије. Како то да Цариградска патријаршија један део канонске територије СПЦ не признаје са матичну територију СПЦ него за некакву дијаспору, а сама је ово регулисала својим Томосом из 1922. године. Да ли је Цариградска црква свесна да Мађарска није национално православна држава која би попут неких других политичких структура упутила захтев са локалном Црквом заступљеном тамо, да се регулише њен положај ? Без икаквих спорења мађарског територијалног интегритета, морамо да подвучемо да је данас ово територија Мађарске државе, као што је територија садашње Војводине у Србији била некада територија Мађарске. Границе се дакле мењају, али црквена јурисдикција остаје иста јер има свој вековни континуитет трајања. Овде постављамо отворено питање Цариградској патријаршији шта ће бити ако се самопроглашена тзв. „Република Косово“ у ближој или даљој будућности присаједини Албанији? Православна црква у Албанији је аутокефална. Како ће се дакле регулисати територија Албанске православне цркве и Српске православне цркве чије је духовно седиште управо на Косову и Метохији у Пећкој Патријаршији? Да ли ће православље подлећи кројачкој политици и на основу тренутних граница и тренутног политичког расположења прекрајати и црквене границе? Ово је само једно у низу питања на која Цариград нема одговор или га има у виду доказивања првенства међу црквама управо силом и влашћу а не служењем и љубављу на које се позива. О црквеном расколу у Украјини не треба дискутовати јер је у овом случају Цариградска патријаршија прекршила све могуће норме здраве православне еклисиологије и канонског поретка.

Црква на Петефи тргу

Како смо претходно писали, међу православним становништвом у Мађарској било је оних који нису били припадници Српске националности али су свакако чинили живу цркву у оквиру постојећих српских православних црквених општина.

Године 1791. издваја се из Пештанске црквене општине група цинцара и Влаха у засебну црквену општину али у оквиру Будимске епархије. Они су 1792. године по благослову Епископа будимског Дионисија Поповића почели да зидају раскошну цркву на Петефи тргу, на дунавској обали у Пешти. Како је то већ раније изложено 1868. године након црквено јерархијске поделе, чланом 9 државног Закона издваја се из Карловачке Митрополије Румунска сибињска митрополија. Ставом 9 истог Закона, установљен је посебан статус за неке  парохије ( тзв. не српске и не румунске) али Spiritualis et dogmatico у оквиру Будимске епархије, а административнп-финансијски под надлежним Министарством у Будимпешти. Шематизам будимске епархије из 1896. године садржи и ову цркву и парохију.

Црква Успења Пресвете Богородице на Петефи тргу у Пешти завршена је и освештана 1801. године од епископа будимског Дионисија Поповића и од тада па све до појаве тзв. Мађарске православне цркве, функционисала је на горепоменути начин у оквиру Будимске епархије.

Пешта није била једино место где је било Грка и Цинцара који су се налазили под духовном влашћу Карловачке митрополије тј. Будимске епархије. Примера ради у парохији у Ђенђешу зајединица је била под директном јурисдикцијом Карловачког митрополита, у то време Стефана Стратимировића али су се обраћали и Будимском епископу као надлежном архијереју у име Стратимировића.[10] Такође парохије у Нађкањижи (Великој Кањижи) и Чаковцу обраћале су се Будимском епископу са молбом да им постави свештеника.[11] Слично је било и са парохијама у Токају и Мишколцу, које су 1792. године упућивале молбе Будимског епископу.

Патент о верској толеранцији цара Јосифа II, такође указује на то да су сви  православни у Хабзбуршкој монархији припадали Карловачкој митрополији.  

ПОЈАВА МАЂАРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Мађарски унијати ступају на сцену 1926. године и тада директно позивају свештенство, монаштво и верни народ Будимске епархије да пређе под њихову јурисдикцију односно у унију. Овај покушај је био без успеха јер су наравно све српске православне црквене општине остале одане Будимском епископу, па и оне не српске, и све су то писменом представком Епископу посведочиле. Међутим, после овог јавног позива Стефан Немет (римокатолички свештеник који је 1926. године у Нишу прешао у православље) у новинама је почео да изјављује  да је од цариградског патријарха лично добио пристанак  да се на овим просторима образује самостална Мађарска православна црква. Стефан Немет успео је својим активностима да придобије сентешку црквену општину и да се тамо самопрогласи за свештеника. Епископ будимски др Георгије Зубковић поменутог Стефана Немета никада није поставио за свештеника својим указом на ову парохији, чак му је дао забрану свештенослужења у Будимској епархији. [12]

Убрзо је у острашћеним медијима и политичким круговима унутар самог мађарског Парламента почела борба за разбијање Српске православне цркве у Мађарској. Мађарски медији су писали: „Одушевљавајте се за независну мађарску грчкоисточну цркву, источни Мађари. Сакупљајте се и за то, да по паду Трианона  грчко-источни Мађари на отгнутим нам сад крајевима домовине нађу спремљену мађарску православну цркву. Трудите се на то, да се до тога времена породи овај други државни закон са једином клаузулом следеће садржине – Узакоњује се установа будимпештанске грчко-источне мађарске црквене епархије и сваки епископ ове црквене епархије, у смислу тачке Б државног закона из 1926. године чл. 20. постаје чланом Горњег Дома, са односећим се правима.“[13]

Насилна медијска и политичка акција насилног стварања Мађарске православне цркве трајала је све до избијања Другог светског рата. Епископу будимском др Георгију Зубковићу нуђен је и положај поглавара ове цркве. Приликом посете Епископа Георгија министру Хоману, министар је рекао епископу да би он био велики човек када би сугерирао српској и румунској православној цркви у Мађарској да се сложе са Цариградском патријаршијом која би дала аутономију Мађарској митрополији са два епископа, те би на тај начин Владика Зубковић био митрополит. Епископ Георгије је ово одбио уз тврдњу да поменути став не могу прихватити ни Српска ни Румунска православна црква, а ни он лично.[14]

Када је започео рат, тадашња Мађарска држава је по окупацији Војводине започела и репресију над СПЦ. У Бачкој епархији је убијено неколико свештеника а у Будимској један (Милош Апић, у Баји). Неколико парохијских свештеника се нашло у заробљеништву, а они који нису били рођени на територији Аустроугарске били су протерани. Тако су се многе парохије нашле упражњене.

Најагилнији за стварање Мађарске православне цркве били су рашчињени свештеници Милан Дакић[15] и Михаило Попов[16].

Министар просвете и вера Хоман пише Епископу др Георгију Зубковићу већ у првој половини месеца априла 1941. године о томе да је Мађарска краљевска влада одлучила поставити Михаља (Михаила) Попов за администратора „Прикарпатско православног мађарско-руског дела Цркве“, православних црквених општина које су у саставу мађарских православних протопрезвитерата у бекешкој и бихарској жупанији, као и православних мађарских и грчких црквених општина које су до сада биле под јурисдикцијом Будимске епархије. Министар Хоман наводи: „Када имам част да Ваше Преосвештенство о овоме обавестим, напомињем да се ова одлука Његове Преузвишености господина Регента не односи на Вашу јурисдикцију над Српском Будимском епархијом…“[17]

Мађарске фашистичке власти су отишле толико далеко да су основале Богословски факултет у Будимпешти како би спремали свештенички кадар за нову Мађарску православну цркву. Ова установа била је директно под Министарством просвете и вера. Није имала ни капелу ни црквени инвентар који би оваквој установи био потребан те су власти планирале да опљачкају цркву у Кнежеву (јужна Барања) иначе задужбину краља Александра Карађорђевића. За упис кандидата било је надлежно искључиво поменуто Министарство, а кандидати су се ипак пријављивали како би на основу тадашњих закона били ослобођени мобилизације на фронт. Ова установа налазила се у Будимпешти у Вадорзо улици, сада Миклош улици. [18]

За време рата Мађарска није одустајала од идеје да створи Мађарску православну цркву, међутим ток рата је донекле изменио ове тежње.

Доласком новог поратног режима у Мађарској, ситуација се није много изменила. Али су се изменили претеденти за територију Мађарске. Мађарска Влада између два светска рата и за време Другог светског рата је настојала да оформи нову православну цркву која би окупљала Мађаре, односно асимиловане (бивше) припаднике других народа, као и парохије које нису биле српског националног карактера, али које су духовно били под Српском јурисдикцијом. Ово је требало да се спроведе под окриљем Цариградске патријаршије, која је била спремна да решава црквено питање у Мађарској, а што се види из горе изложеног.

Променом власти у Мађарској и доласком комунизма, омогућен је донекле већи уплив Руске православне цркве (Московске патријаршије) у црквено питање у Мађарској.

Приложићемо препис писма (коресподенцију Епископа будимског Георгија са Светим Синодом СПЦ, као и Светог Синода СПЦ са Московском патријаршијом) да би, истине и објективности ради, омогућили што бољи увид у околности.

Писмо Светог Архијерејског Синода СПЦ Његовој Светости Патријарху Московском и целе Русије Господину Алексеју од 28/15. фебруара 1946. године[19]

Ваша Светости,

Користећи прилику боравка Његовог Преосвештенства Епископа Одеског Господина Сергија овде у Београду, желимо да упознамо Вашу Светост са појавама и тегобама Српске православне цркве које се поново јављају у Мађарској, које су директно уперене против Српске православне цркве у Мађарској, против које су и пре рата и за време рата водили шовинистички кругови Мађарски преко извесних свештеника обсекурне прошлости и авантуристичких настројења.

У прилогу под 1. достављамо о том у препису најновији извештај Преосвећеног Епископа Будимског Господина Георгија од 2/15. фебруара 1946. године Пов. бр. 153/Е.Д. из 1946. са молбом да Ваша Светост у случају да се ови свештеници буду обраћали на Вашу Светост ради било какве помоћи и сарадње, одбије ову сарадњу, како то изрично у свом акту и сам Преосвећени Епископ будимски Господин Георгије моли.

Чим Преосвећени Георгије о том поднесе исцрпни извештај настојаћемо са истим упознати Вашу Светост.

Ваше Светости у Христу одани молитвеник,

             Митрополит скопски Јосиф
Времени председник Светог Архијерејског Синода СПЦ

Писмо Епископа будимског др Георгија Зубковића Светом Архијерејском Синоду Српске православне цркве у Београду:[20]

Част ми је знања ради учтиво известити Свети Архијерејски Синод, да се акција мађарских православних „свештеника“ која је углавном уперена против наше Цркве овде и коју акцију су сви режими потпомагали у прошлости и данас у демократској Мађарској помтпомаже – дискриминаторно. Недавно је један градски магазин у Будимпешти преудешен у капелу то по признању неких министарских чиновника обилном помоћу уграског Министарства просвете и управе града Будимпеште. Капела ова снабдевена је иконама и осталим црквеним утварима бивше руске (емигрантско-евлогијанске) цркве у Будимпешти.

Освећење ове капеле у присуству изасланика уг. Министра просвете и неколико виших руских официра обавио је парох протојереј-ставрофор Јован Варју са „архимандритом“ Петерфалви-Шунтингер кога је рукоположио бивши Епископ берлински Серафим. Благослов на освећење получио је од архиепископа прашког Саватија наводно Јован Варју – кога је покојни митрополит „Хрватске православне цркве“ Гермоген за време усташа „рукоположио“.

Приликом освећења које је мађарска радио станица преносила спомињао се Архиепископ Саватије и Његова Светост Алексије Патријарх целе Русије.

Споменути парох свакако знањем државних власти шаље позиве нашим вернима ради иступања из наше заједнице, платежне налоге ради исплате разреза „мађарској православној црквеној општини“ и позива наше катихумене да к њему одлазе на веронаучне часове.

Због отимања катихумена, поводом конкретног случаја, замолили смо Министарство просвете и сва школска надзорништва у Будимпешти за образложење, да управитељи школа наше катихумене тј. чији су родитељи припадници наших црквених општина шаљу на веронауку код нашег свештеника у пешти.

Саопштавајући горње, молим Свети Архијерејски Синод, да ово води у сталној евиденцији и да ми у случају потребе благоизволи дати потребну подршку. Нарочито да скрене пажњу Његовој Светости Патријарху Алексију да не ступи у контакт са овим авантуристима (као Варју) креатурама Гермогеновим, који се нуде сада Његовој Светости.

О плановима пештанске грчке црквене општине, која се била потчинила лондонском грчком Архиепископу, и која би сада желела да се врати под моју јурисдикцију , а у вези са уређењем православне Цркве у садањој Мађарској уопште – слободан ћу бити поднети посебан извештај, чим прикупим све податке.

И даље молим да се без мог саслушања ништа не преузима, као и што је то чињено пре више година.

Подручном свештенству скренуо сам пажњу на окружницу Светог Архијерејског Синода бр. 1522/1944. у ствари неканонске хрватске православне цркве.

У Сентандреји, 2/15. фебруара 1946.

Одани Епископ будимски
Георгије

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА

Аутор: јеромонах Варнава (Кнежевић)

[1] Epistola Joannis VIII , 18 kal. Julli 879. Registri epist. 202 p. 77. Erben: Regesta diplom Pragae 1885 I. 17.

[2] Cod. Dipl. Fejér II T. стр. 459

[3] Monumenla Rom „Episcopatus Vesprem” Tom I 12 бр. XV

[4] Ст. Михалџић, Православна епархија у Весприму, стр.32.

[5] Петроградски кодекс из 1357. године ; Balics Lajos а Rom. kath. egyh, tört II 26

[6] Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, стр. 428

[7] Исто, стр. 80

[8] Charles W. Ingrao, Josef I Der „vergessene” Kaiser, Graz-Wien-Köln 1982, 139.

[9] Милан Дујмов, Листа свештеника српске православне епархије будимске; Будимпешта 2013

[10] Горан Васин и Ненад Нинковић, Историја Будимске епархије, Ср. Митровица 2018,  стр. 90                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              

[11] АСПЕБ, К, 25 и 102./1797.

[12] Епископ будимски Георгије, Светом архијерејском Синоду СПЦ, Сентандреја, Бр. 185 од 18/31. августа 1929. године.

[13] Pesti Hirlap, Budapest 1929, Julius 20. No 162

[14] Свети Архијерејски Синод СПЦ Епископу будимском Георгију Пов. бр. 66/зап.471 од 28/15. марта 1936. године.

[15] Милан Дакић је био парох у Мохачу (1926-1930), парох у Ловри (1930-1931) и парох у Десци (1931-1932). Године 1932. напустио је Будимску епархију и у Сегедину започео рад на успостављању парохије тзв. Мађарске православне цркве. Име је помађарио и био је познат као Михаљ Дорослои, свештеник мађарске православне цркве у Сегедину. Одлуком Црквеног суда Будимске епархије др Милан Дакић кажњен је за многе кривице лишењем свештеничког чина  одлуком Бр. К. I 570/223 od 16/29. августа 1932. године.

[16] Рашчињени Руски православни свештеник. Рашчинио га је Митрополит Евлогије из Руске православне митрополије у Паризу. Он је у два маха припадао Руској заграничној цркви, а потом се одвојио од ње и своју митрополију потчинио Цариградској патријаршији.

[17] Министарство просвете и вера бр.  8446/1941 Будимпешта, Епископу будимском Георгију Зубковићу 12. априла 1941. године.

[18] Епископ будимски Георгије, епископу бачком Иринеју Ћирићу, Сентандреја, пов. бр. 26/Е.Д. од 27.02.1943. године (АСПЕБ)

[19] Свети Архијерејски Синод СПЦ; Бр. 487 из 946. од 28/15. фебруара 1946 године, Београд.

[20] АСПЕБ, Е.Д. 153 од 2/15. фебруара 1946. године; Начињен је и превод овог акта на руски језик од стране СА Синода СПЦ

Извор: serbdiocese.hu

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *