ПАТМОС ИНТЕРВЈУ-БАНЕ КРСТИЋ: Обичан човек поштује доброту и љубав…оне на крају увек победе!

Хвала Вам што сте одвојили време да дате интервју порталу Патмос!

Радо ћу покушати да дам одговоре на Ваша питања.

Када кажемо Бане Крстић и „Гарави сокак“, поред прелепих нумера, прво нам је на уму човек са сламнатим шеширом, „кицошким“ брковима и лаганом војвођанском ношњом. Да ли бисте нам нешто рекли на почетку о Вашој породици и детињству?

Рођен сам у Новом Саду, у насељу Клиса, које је каналом Дунав Тиса Дунав одвојено од града. Самим тим, то је била средина на пар километара од урбаног дела Новог Сада, као и на пар километара од њива које су се  пружале у пространство равнице.

Одрастао сам у радничко – паорској породици, јер су и мама и тата у исто време били запослени, а обрађивали смо и њиве наших предака.

Тад је то било уобичајено. Било је пецања и фудбала, али било је и рада на њиви. Радили смо од 6 ујутро до 4 поподне. После би нас за награду тата водио до канала да се купамо. Били смо срећни…

Занимљиво је да сте у најранијем периоду свирали Битлсе, основали групу „Па шта“, и онда се у потпуности остварили у „Гаравом сокаку“. Како бисте описали тај Ваш уметнички пут?

Мислим да би Битлси и данас били одлична ”лектира” за све који би желели да се баве музиком. Имали смо добру енергију и публика је одлично реаговала. После неколико година живот је тражио од нас да се, или подигнемо на виши ниво, или да одемо у нешто друго што би могло бити наша будућност. Тад сам схватио да група мора да има своје ауторске песме, да створи неки свој аутентични мали свет из ког ће певати…

Почео сам да радим на томе и није ми на почетку ишло баш лако…пре никако. Тек после пар година и стотинак песама без вредности дошао сам до ”Теци теци Дунаве”, ”Скелеџије”, ”Жутог булдожера” …

Кад сам открио тај кључ у себи, било ми је много лакше.

Били сте познаник Мике Антића и он је „кумовао“ називу „Гаравог сокака“. Каква су Вам сећања и успомене на њега?

Мика Антић је важан стуб наше поезије, још увек недовољно откривен.

Надам се да ће живети и у срцима будућих генерација.

Био је непосредан и добронамеран, охрабривао ме је да пишем и оцењивао моје прве радове…указивао ми је на грешке и давао смернице.

Био је више срце него човек…

Аутор сте једне од најлепших песама „Ко те има, тај те нема“. Изводи је „Гарави сокак“, Звонко Богдан, Џони Штулић, сви тамбураши…Ви сте комплетан аутор, па како је настала ова песма и шта је тајна њеног огромног успеха?

”Ко те има тај те нема” је настала у једном, за мене доста тешком периоду.

На срећу, тешки периоди су одлични за стварање. Бол пише добре стихове…

Рефрен сам написао за 3 минута, а строфе сам писао 3 месеца…било их је 54.

Не бих знао шта је тајна њеног успеха, али је сигурно да су се у њој нашли многи…свих генерација, образовања и социјалних слојева…

Прво на шта ја помислим је да та песма афирмише и љубави у којима се догодио физички додир, али можда и више љубави које су остале само у очима и срцима…без додира…

Други разлог је што је поред Гаравог сокака, песму отпевао и Звонко Богдан.

Он је у року од 24 сата катапултирао песму међу све тамбураше света.

Без телевизије, без радија…само од уста до уста, и наравно интернета.

Шта је то што чини „Гарави сокак“ аутентичном музичком групом, тако да је тешко пронаћи музичку групу коју по интерпретацији можемо да упоредимо са „Гаравим сокаком“? Да ли је то комбиновање војвођанског мелоса са другим врстама музике?

Све групе које опстају дуго на сцени имају неки, можда и њима самима, непознат разлог за то. Можда зато што је кроз Гарави сокак откривен још један поглед на свет око нас и у нама…

Синовац сте једног од најобразованијих епископа СПЦ, блажене успомене Владике Данила Крстића. Владика Данило је дипломирао на Сорбони упоредну књижевност, на Харварду је докторирао теологију код чувеног Георгија Флоровског.  Да ли Вам је некада говорио о свом студијском животу и боравку на Западу?

Веома ретко, али сам упамтио једну анегдоту.

Једном приликом, мој други стриц Добросав Крстић, репрезентативац Југославије у фудбалу из шездесетих, затекао га је у Паризу како на улици чисти ципеле. Данило му је објаснио да сву стипендију троши на куповину вредних књига, а да за храну зарађује чистећи ципеле.

Колико је Владика Данило имао утицаја на Ваш животни пут, и као човека и као уметника?

Рекао ми је само неколико савета, али круцијалних…дао ми је да прочитам један есеј о томе шта је задатак уметника и уметности…и креирао је мој костим, да кажемо он ми је ставио сламени шешир на главу и пожелео срећан пут…

Каква је концепција вере у Вашем животу и колико вера може  да да једном уметнику?

Ја припадам Православљу и трудим се да поштујем хришћанске вредности.

Један од најлепших мотива Вашег стваралаштва је љубав. Сведоци смо да неки данас намећу неке „друге вредности“, да ли је могуће потиснути љубав као најлепши дар и осећање човека?

Обичан човек поштује доброту и љубав. Колико год те вредности не делују супериорно, оне на крају увек победе.

За Вас као уметника, шта је култура, који су њени темељи и која је њена улога?

Култура почиње из редова кукуруза, отетих од дивљине и парлога, артикулација лепоте, усмерена од села и предграђа ка граду, па одатле ка Главном граду…Мислим да јој је улога да човека изнутра учини лепшим, а споља бољим.

Један Ваш стих гласи „И на криво шешир носим, и то не за џабе, то је мени остало, остало од бабе…” Па шта је то традицијско што нам је остало свима и што би требало сачувати и даровати будућим нараштајима?

Разумевање грудве земље и света који је из ње изникао…

Владика Данило је провео и 20 година на епископској катедри Будимске епархије у Будимпешти. Божији промисао га је одвео од Клисе и Новог Сада. Да ли сте Ви некада размишљали да напустите Клису, Дунав, равницу, чарде и Фрушку гору и да промените место живљења? Да ли би то био исти Бане Крстић и да ли је човек заиста најсрећнији у свом завичају?

Можда неко други може тражити смисао и на другом крају света, али онај који ствара у окриљу свог језика мора остати ту, у завичају.

За Вас кажу да живите своје стихове, па за крај: шта бисте поручили младим људима?

Будите храбри и слушајте своје срце…

Интервју водио: Бранко Радовановић, уредник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *