Дејан Лукић: Спорт у животу савременог православног хришћанина

Иако сва пуноћа Цркве није у овом свету, несумљиво је да Црква своје постојање везује за овај свет. Сходно томе, сваки хришћанин треба да живи есхатолошким надахнућем, што не искључује живот у свету. Будући да Црква реално сведочи шта је коначни циљ света и човека, она је самим тим уско повезана са друштвеном реалношћу унутар света. Једна од  тих реалности свакако представља спорт који је уско повезан са свакидашњим дешавањима савременог човека.

Данашње време сведочи велику заинтересованост омладине за спортске активности, како у великим, тако и у мањим срединама. Млади данас имају доста отворених могућности да пробају разне спортове, без обзира о којој врсти спорта се ради. Свакако да деци треба омогућити да се баве неким спортом, пре свега због правилног развоја (менталног и физичког), поготово  у данашњем времену, које углавном проводе у затвореном простору, стварајући од малих ногу сопствени затворени свет у којем постају сами себи довољни, налазећи задовољство у виртуелном свету игрица, где једини контакт са другом особом представља интернет веза.

Сваки спорт упућује децу, пре свега, на дружење, на заједницу, али и развија код младог човека правилан однос према свету у којем живимо, тежњу за усавршавањем, поштовањем и тд. Све ове особености користе су и изван сале или спортских терена.

Када говоримо о спорту увек се поставља питање треба ли победа да представља највиши циљ? Искуство нам говори да циљ треба да буде непрестано усавршавање, док победа сама по себи представља већ постигнут циљ, и многи се тиме задовоље, губећи вољу за даљим радом и напредовањем у спорту. Некада се из пораза може много више научити. Победа не треба буде индивидуална ствар, већ успех заједнице. Сви треба да учествују у успеху, сходно својим могућностима.

Са друге стране, Спасење такође није ствар појединца, будући да Бог жели да се сви људи спасу. Црква је заједница светих, док у Евхаристији даром Божијим сви постајемо свети. Причешће је реални доживљај заједнице са Богом и ближњима. Но будући да су дарови различити, сви доприносимо заједници у зависности од дара који нам је дат. Дакле, сваки човек треба да своје искуство стечено у Цркви сведочи и ван Литургијске заједнице.

Несумљиво је да спортом могу да се баве сви људи, и да спорт не треба да представља табу тему за људе из Цркве. Исто тако, треба знати да спорт не представља замену за оно што нам нуди Црква. Једино усклађен однос ових двеју области може бити користан. Бавећи се спортом ми формирамо своју личност и изван Евхаристије. Тако постајемо сведоци једне врсте подвига и добар пример свим људима да Црква није затворена средина, скривена од очију јавности, резервисана само за појединце, већ реално Тело Христово које отвара двери сваком човеку, позивајући га на спасење и Обожење, где центар нашег бића, живота, свега света и целог универзума јесте Христос Господ, Син Божији.

Дејан Лукић, мастер теолог

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *