ПОРЕКЛО ПОРОДИЦЕ КЊИЖЕВНИКА ДРАГИШЕ ВАСИЋА

Аутор: Милош Тимотијевић, историчар

Драгиша Васић је по месту рођења, школовању, животним узорима, идеологији, политичком деловању и уметничком стваралаштву припадао српској грађанској класи. Као и већина варошких фамилија у Србији и Васићи потичу са села, из Горње Трепче испод планине Вујан, насељу које се данас налази у Општини Чачак.

Васићи су некада носили презиме Милинковић, увек су славили Аранђеловдан (Сабор Светог Архангела Михаила) и старином потичу села Прилике код Ивањице. Старије порекло, према претпоставкама, везује се за Полимље. Крајем XVIII века, или пред Први српски устанак, браћа Јован, Никит и Васо под презименом Милинковић досељавају се из Прилика у Горњу Трепчу. Оно што повезује оба села јесте постојање минералних извора. Према записаном предању заједнички предак досељене браће звао се Милинко Каровић, или Михаиловић, а имали су и нејасну породичну традицију о сродству, или само пријатељству, с фамилијом војводе Лазара Мутапа из оближње Прислонице. Постоје поуздани подаци да је Лазар Мутап умро од рана задобијених у боју на Љубићу (1815), управо у Гоњој Трепчи, код „неког сељака Никите“. Милинковићи су уважавани као „виђена“ фамилија у новом завичају. Никит и Васо, кметови Горње Трепче, молили су 1823. кнеза Милоша да поправе сеоску цркву Рођења Пресвете Богородице. Храм је следеће године обновљен, заправо наново подигнут на старим темељима, а у њему је Никит Милинковић касније и сахрањен.

Иако је становништво с обе стране Западне Мораве истог порекла, пресељавање у Шумадију условило је трајно прекидање сродничких веза са старим завичајем. Нове женидбено-удадбене везе, кумства и путеви робно-новчане привреде условиће да се у Шумадији створи другачији менталитет. Динарски менталитет престаје на Западној Морави, која је својеврсна „река заборава“. Шумадија је подручје смиренијег духа, где су мозаична миграциона мрежа, питомије поднебље и смиренија средина учинили своје.

Потомци Јована, Никита и Васа данас носе презимена Милинковић, Јовановић, Каровић, Васовић и Васић и сви славе Аранђеловдан. Драгишин отац Вићентије Милинковић (1849–1923), син Матије (1819–1851) и унук Васа Милинковића (1789–1846), рано је остао без оца, а мајка Цмиљана, пореклом из породице Бубић из оближњег села Остре, преудала се у Прислоницу, у фамилију Бојовић. Опстанак удовица на српском селу у породици покојног мужа био је тежак, јер их нису прихватали као део фамилије, нити су имале право на наследство. Преудаје су биле честе, као и остављање деце. Вићентије и Миливоје остали су „сами“, под старатељством стрица, на имању које је 1863. процењено на 41 дукат цесарски, али без прихода које би остваривали његовом обрадом.Било је то мало и сиромашно имање, јер су богата сеоска домаћинства вредела више од 600 дуката, док су сељаци чија је имовина била око 20 дуката сматрани за „танке“ домаћине. Богате градске породице у западној Србији имале су иметак већи од 1.000, средње од 500 до 1.000, добростојеће између 200 и 500, сиромашне испод 50 дуката. Слични односи били су и у остатку Србије.

Вићентије и његов брат Миливоје (1850–1932) живели су домаћинству свога стрица Сава Милинковића. После пунолетства мењају презимена. Вићентије узима презиме Васић, а Миливоје – Васовић. Вићентије убрзо одлази из родног села, најпре у оближњи манастир Вујан, а потом у Враћевшницу, где га је описменио архимандрит Вићентије Красојевић (1824–1882), образован, просвећен и вредан монах, који је 1873. постао и владика жички. Враћевшница је имала богату библиотеку, галерију слика националних владара (рад Ђуре Јакшића), била је пример рационално вођене манастирске економије, простор у коме је сахрањена баба Вишња, мајка Милоша Обреновића, место националног памћења и православне духовности. Млади Вићентије Васић није се дуго задржао у манастиру, већ је отишао у Горњи Милановац, где је изучио бакалски занат и постао трговац. Убрзо је ушао у круг виђенијих људи потпуно нове вароши, основане 1853. године под називом Деспотовица, која 1859. године мења назив у Горњи Милановац у спомен на војводу Милана Обреновића, старијег брата по мајци Милоша Обреновића.

Вићентијева трговачка радња у Горњем Милановцу регистрована је 1879, а 1888. године он се налази у оснивачком управном одбору Горњомилановачке штедионице, прве банке у граду. Вићентије је био обреновићевац и подржавао је либерале, што га је доводило у сукобе с локалним радикалима, који га због занимања подругљиво називају „боланџа“ (бакалин). Либерали су у политичкој свакодневици тадашње Србије називани и „курџонима“, што је био начин да их њихови политички противници понизе, искривљујући надимак Јована Ристића „Кир Џон“, јер је идеал партије био енглески либерал Џон Гледстон.

Вићентије Васић је 1878. оженио Христину (1857–1945), ћерку Настаса Зисића из трговачко-занатлијске породице која је живела у Горњем Милановцу. Трговци су били најимућнији градски слој свога времена. У Краљевини Србији ово занимање обављале су пунолетне особе с навршеном 21 годином живота. Развој друштва условио је да трговина захтева добру организацију и мрежу послова. Србија је 1884. имала само 1.883 бакала. Горњи Милановац је у то време био мало урбано насеље; 1875. имао је 1.084, 1884. – 1.327, а 1900. – 2.836 становника, са 7% трговачких домаћинстава у време доласка Вићентија Васића у град, што је мање него у околним варошима. Трговци су били најпокретљивији појединци, долазили су у додир с другим земљама и људима, доносећи нове идеје, сазнања, обичаје и навике. Захваљујући богатству, они су у највећем броју случајева били изнад средине из које су потекли. Услед ширег животног искуства и реалних процена послова, осећали су се сигурно и слободно. Запамћени су претежно по господственом држању. Ипак, комшилук и родбина били су основни друштвени круг у којем су се кретали. Посебно су цењене ћерке богатих трговаца, удаване за трговце сличног имовног стања, или чиновнике пред којима је била у изгледу успешна каријера.

Зисићи су пореклом Цинцари, родом из Крушева у Македонији. У Горњи Милановац долазе из села Бруснице, која је до 1853. била регионално административно средиште с минијатурном чаршијом. Један део шире породице живео је у Чачку, одакле се један од Зисића вратио у Крушево, највероватније крајем XIX века. Према попису из 1863. године Настас Зисић је имао мумџијску (воскарску) радњу и обрадиву земљу, а цело имање вредело је 160 дуката. Дућан и имање његовог брата Косте Зисића процењени су на 320 дуката. Нису припадали најбогатијим људима у својој вароши.

Цинцари су због природе свог посла (трговина) били значајан фактор модернизације балканских друштава (познавање писмености, рачуна, страних језика, искуство путовања). Преносили су многе нове начине рада, алате, навике, књиге и идеје, али нису формирали своју стабилну и посебну нацију, већ су учествовали у етногенези других народа, укључујући и српски.

Зисићи су били права варошка породица, а Христинина браћа и сестре по свом школовању, друштвеном статусу и брачним везама осликавају почетке стварања српског грађанства. Христинин брат Јован био је срески писар, Михаило је постао пешадијски пуковник, а Милош инжењер. Сестра Анка била је учитељица, удата за правника, адвоката и касније окружног начелника Љубомира Кордића (живели су једно време и у Чачку), а сестра Драга за официра Сретена Рајковића.

Драгишин ујак, пуковник Михаило Зисић (1864–1941), изградио је богату војну каријеру. Био је учесник рата против Бугарске, 1885, као војни питомац, да би чин потпоручника добио 1887, поручника 1892, капетана 1896, мајора 1901, а пуковника 1906. године. Осим школовања у Србији војна знања унапредио је и у Русији, а затим је предавао на Војној академији. Био је и ађутант краља Петра I Карађорђевића (1904), а од 1906. до 1912. командат X „Таковског“ пешадијског пука у Чачку. Добио је многа одликовања и стекао углед у војсци. Касније је постао командат XVIII пешадијског пука Дунавске дивизије и учествовао у ратовима 1912–1918. године. За ратне заслуге награђиван је новим одликовањима и признањима. Никада није прекидао фамилијарне везе са Зисићима који су остали да живе у Крушеву у Македонији.

Драгишина мајка Христина Васић била је извесно време и председница Женске подружине у Горњем Милановцу, организације чији је циљ било подизање женске свести и школовање женске младежи. Деца из комшилука звала су је „Кина”. Често се дружила се са породицом Настасијевић, која је живела у истој улици. Одбијала је да позира као модел младом сликару Живораду Настасијевићу, говорећи да ће то урадити када он постане академски „живописац”, и да очекује рад у живим бојама, на платну, велик „као врата”.

Извор: academia.edu

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *