Милутин Деврња: За истинско схватање личности Светог Саве

Све се више код нас одомаћује једно схватање о св. Сави, реално, утилитаристичко, научно, академско, које иде за тим, да Саву Српског фиксира као фреску, виртуозно дану, са највишим квалитетима, али прашњиву, стару и оштећену. То схватање широкогрудо проглашава Саву као генијалног државника, политичара и организатора, као првог народног просветитеља и књижевника, али заобилази око оних најосновнијих импулса који су Саву чинили свестрано делотворним. Наиме, све се мање говори о Сави монаху као о личности, која је у првом реду била велики Божји човек, велика религијска и морална личност. Када се и нагласи црквеност Савина, онда то само утолико уколико је то у вези са његовим организаторским црквеним радом и причањима биографа о Савину бекству у св. Гору. Тако се неприметно Сава светитељ, жив и увек међу нама присутан, потискивао и уступао место Сави државотворцу и просветитељу (у смислу осамнаесто и деветнаесто-вековног просветитељства) који је све више престајао да живи у нама и да се повлачи у музеј, да тамо као крупна народна историјска вредност заузме почасно место. Када понеко и покуша да прикаже Саву као светитеља у првом реду, онда се то чини стидљиво, са пуно обзира, у страху да се не испадне ненаучан, необјективан, и, најзад, у страху од оне многобројне ситне интелектуалне наше господе која у својој надувености имагинарне научне педантерије и цепидлачења не може од безброј дрвета да види шуму. Понекад, када се дубље задре у проблем Саве Српскога, избије спонтана тежња да се Сава покаже онаквим какав је у ствари био, али тада понестане даха и слободе па се и оно мало распламтела жара погаси и спепели. И тако се на очиглед свију нас у ово задње доба вршила једна срамна лагарија о Сави Немањићу. И готово се успело, да се она жива, снажна легендарна личност Савина, којом је била ношена судбина једнога народа за читавих седам векова, и са којом је народ до дана данашњега живео у једном присном континуитету, као река са извором, учини једном страном, непојмљивом и далеком историјском величином, можда мало већом од других наших историјских величина, која данас за нас представља само једну светлу успомену. У име народног просвећивања, одузевши народу слатки мит и дубоку легенду о св. Сави — као да народ у овоземаљском самоизједању може без тога да постоји — односећи се према Савиним биографима као према занимљивим, наивним и сликовитим причама, наша наука је целу и животну личност првога српскога просветитеља испарчала и тако искасапљену развејала — као турци Савин пепео — у народ, да тамо живи последњим рефлективним трзајима делова одвојених од свога средишта.

О седамстогодишњици његове смрти, поставља се једно питање које се не може заобићи: како св. Саву као живу силу опет вратити народу и како народ опет вратити св. Сави? Јер то, да данас свети Сава није у народу и да народ није са светим Савом више је него очигледна истина. У данима када наши путеви нису светосавски, када се на светосавске традиције пљује од стране наших вечних „напредних“, када се прелази преко реалности једне расе и народа као преко буржоаске предрасуде, када ову жедну и гладну балканску рајетину и сиротињу засићавају отровима туђих горчина, поставља се питање озбиљно и судбоносно, како омогућити св. Сави поновни долазак међу нас, како учинити св. Саву поновно живом садржином нашега народа?

Слушајући онај мистични глас из себе, склон ка једном дубљем поимању живота, Растко одлази у св. Гору на подвиг. Голобрад, са много сентименталних мотива, Савин одлазак не може се образложити једино тим побудама.

Сава је већ у тим годинама имао дубоко сазнање о апсолутној вредности човечје личности и о томе да се бој бије за потпуну њену афирмацију. Једном царевићу, нарочито омиљеном од родитеља, у оном источњачком сјају, раскоши и изобиљу — који у Немањином двору свакако нису били непознати — било је доступно свако романтично и болећиво иживљавање ако му је до тога било стало. Али су разлози за Савин одлазак били неизрециво дубљи. Јер ни она тешка носталгија, која се код њега по одласку у св. Гору јавила, није могла да саломи Саву и да га врати очинском дому. Ни писма Немањина, пуна очинске нежности и туге (која Доментијан наводи са ванредном лирском устрепталошћу и топлином) нису могла вратити Саву са пута правога. Шта више, Сава као да је над тим писмима челичио своју снагу и истрајност. У једном најконкретнијем сазнању, Сава је свом очигледношћу осећао сву пролазност и ништавност живота ако се он не испуни највишим религијским и моралним вредностима. Његов биограф Доментијан говори, да је Сава на сваком свом састанку са великим и малим људима беседио о томе како све пролази и нестаје. Та његова реч била је сугестивна и тешка и носила је свакако сву ону моћ великих моралних и религијских хероја који су све могућне болове егзистенције доживели као свудаприсутну, нужну и неизбежну реалност. Проблем спасења бића од туге биствовања био је средишни Савин проблем. Он је — научен од Учитеља— знао, да се аскезом, постом и молитвом постижу неприметне, мале — али свакодневне победе над бурама и сабластима обездуховљеног живота и да је у једном таквом истрајном савлађивању зла једини излаз из непроходног круга. Овакво његово схватање преносило се из његове ближе околине у даљу, из његовог века у потоње, и ово је схватање ушло у наш народ као основно етичко схватање његово. Сам акт царскога сина Растка, који из изобиља бежи у атонске пештере, да се подвизава, да „мери што поједе и попије“, да се даноноћно моли, да обилази изнемогле старце отшелнике, да их гладне храни, да разбојнике милује и благом речи укроћује, да дарива сироте и мири завађене, имао је снажан одјек у странама српским и оставио тамо дубокога трага у души и свести народној: „Од тада се ужеже искра Божја у срцима правоверних његове отаџбине, и од тога часа сви беху обуздани страхом Божјим“, јер су „разумели да је ово Божји промисао био о њему“. Лишив се сваког „телесног утешенија“, у сталном трагању за највишим вредностима, тражећи прво само и једино царства Божјега (како то Доментијан стално наглашава) Сава је у себи и од себе изградио једну крупну морално-религијску личност, која је царство Божје још у овостраном животу носила у себи. У оним сталним трудовима и подвизима у остваривању „божанствених добродетељи“ Сава је носио уверење да пракса и живот у хришћанству имају огромни значај за сазнање најдубљих тајни стављених пред човека као најмучније али и најдраже загонетке.

Стално примењујући у животу заповести Божје, Сава је оспособио себе за сав онај будући рад у друштву, који се јавља као природна а схватљива последица сваке морално-религијске изграђености. Сав његов каснији социјални рад био је нужна последица његовог монашког, моралног, религијског деловања. Вративши се у свет, пошто га је као зло победио, овај плави, енергични човек, највећи и најдубљи мистик на Балкану, живео је и даље оном мистичном пребогатом реалношћу коју је у св. Гори стекао. На фрескама, савременим њему, онај печални и озбиљни лик показује колико је он и као архиепископ „који јаше коње одабране“ (Хоматијан) осећао трагедију тихог овостраног нестајања и изумирања. Његови одласци на гроб Христов нису били само политичке природе, него су у првом реду имали за циљ, да Саву монаха ставе у најприснији додир са свима „страстима Христовим“ које је он по многим балканским (како светогорским тако и рашким) молчалницама доживљавао свакодневно и најконкретније. Та Савина монашка и аскетска свест о потреби свакодневних доживљавања страдања Христових као својих, то његово православно високо сазнање о смислу непрестаних испаштања, пренела се била једном мистичком силом и силином на сва доцнија покољења нашега народа као жива стварност, и дала му моћи да преживи кроз Косово једну страдалничку историју, да том стварношћу буде ношен кроз тешко ропство и да дотраје до данас са још живом свешћу о препородитељском значају испаштања који је Сава као темељ етичке свести оставио својој браћи.

И тако се на постављено питање како светога Саву вратити међу Србе живог и целог, намеће један једини могућни одговор. Пустити народ да Саву схвата онако како су га схватали његови савременици на фрескама, у биографијама, песмама и причама првенствено као моралну, религијску величину, свештену и свету личност, моћну и утицајну и сада, као највећег и најплодоноснијег српског православног монаха, свеца и угодника Божијег. Онемогућити св. Сави — у име псеудонауке — да он живи у овом народу као реална, непојмљива и мистична снага, то значи одузимати народу св. Саву онаквог каквим га је сам народ хтео да има, каквим га је кроз читаву своју прошлост имао, и каквим ће га — у то верујемо — имати.

Хришћанска мисао, 1935. год.