Небојша Лазић: Одбрана крштења Кијевске Русије

Један политичар, који је престао бити комичар-Зеленски и патријарх који је сам себи разорио ауторитет првенства власти су кључни фактори покушаја разједињавања православног заједничарења.

Председник Украјине примио је вести о Крсном ходу православних у Украјини као свој пораз. Зеленски је наставио Цезаропапистичку политику свог претходника Петра Прошенка и спроводио грубо мешање у канонски поредак православља. Верска превирања нису ништа ново на територији данашње Украјине, трају још од 961. г.

Непрестана борба за опстанак. Утицаји кроз историју били су разни – од протестаната до гркокатилика који су свој врхунац доживели приликом окупације од стране Трећег рајха. Све је поново ескалирало рехабилитацијом старих идеја тамо негде на Мајдану, где је неки нови војни савез наставио оно што су други започели. Васкрсле су идеје бандеристичке идеологије и ударили су на темеље, на Цркву, наравно.

“Свако царство ако се само по себи раздели, не може остати царство оно. И ако се дом сам по себи раздјели, не може остати дом онај. И ако сотона устане сам на себе и раздјели се, не може остати, него ће пропасти. “(Мт. 12: 25)

Читав наратив који се сервира је јако сложен. Московска патријаршија се таргетира као окупаторска црква, што је театар апсурда и скоро да вређа ум, али и канонски поредак у Православљу. Тамо где је велики кнез Владимир крстио Русију и дао одлике народности кроз веру православну, ту се сада напада темељ вере отаца братске нам земље. Паралеле између Украјине и Црне Горе у којој је рођен Стефан Немања су јасне, матрица је иста, само су други актери. Медији наклоњени западним центрима моћи, махом атеистички насторјени, канонску цркву виде као малигни утицај, у Црној Гори утицај Србије, а у Украјини Русије. Они би преименовали сврху цркве за своје потребе, за спровођење своје политике, и покушавају да промене не само будућност него и историјски контекст. Почела је у Украјини давно пропаганда да они немају ништа са Русијом, да су одвојени од ње и да је Москва извршила канонску анексију Украјине од Цариграда, и то служи као аргумент за обрачун са канонском црквом у којој је крштен кнез Владимир. Проблем је настао када је патријарх из Истанбула дао томос Православној Цркви у Украјини која је настала спајањем две неканонске организације, што је довело до озбиљних проблема како између њих самих тако и до опште смутње у народу. Бројни храмови су чак и силом заузети уз подршку државних органа.

Пошто не постоји организација светија од Цркве на земљи увек се нађе начин за деловањем и да се сачува од пропасти и смутњи у овим тешким временима. Спрска Црква је показала пут, показала је православни бунт у Европи која је заборавила Христа, којој хришћанске организације имају карактер више историјско-традиционалних установа него живе Цркве која делује у друштуву. Црква је показала свој карактер, виталност, младост која је на њеној страни и мудрост Светих Отаца. Дух Свети је надахнуо епске сцене у срцу Европе 21. Века.

Исто се поновило у Украјини поводом дана крштења Русије. На великом крсном ходу је било од 250 000 до 350 000 верника. Устали су православни да одбране последњи стуб себе, своју духовну вертикалу, оно што их чини народом, а не разједињеним племенима. Посебан вапај су упутили монаси Украјинске Православне Цркве патријарху Вартоломеју, позивајући га да спасе јединство очињски, усрдно молећи за очување свима нама најсветијег јединства у Христу. Позивали су се на Свете чуваре трона древног града на Босфору и преклињали да прогледа, да види докле је довело полтронство антицрквеним силама,да је разорило православни мир и њихову земљу. Сви ми такође упућујемо вапај, молитве свих православних су упрте у очување свете ризе Христове коју, ако поцепамо, стварамо себи деструкцију. Нико не може да узме првенство части једном Помјесном патријарху сем њега и његових одлука. Притиснути спољним факторима и интересима који немају везе са Црквом нити са Христом често праве непомирљиве разлике и разједињују уједињено у Богу.

Нама је Црква циљ, њима је Црква средство за постизање геополитичке агенде. Они који су ћутали на претварање Аја Софије у џамију сигурно не желе добро нама Православним. Као одговор бројних обојених револуција, случајних инспирисаних покрета, појавила се реакција живе Цркве Христове – литије, духовни бунт, као гарант борбе за вечно и непролазно, за јединство и канонски поредак у Христу. Знамо да Господ је рекао да Цркву врата пакла неће надвладати, наше је само да останемо део Цркве једине спасоносне заједнице на земљи, јединог савеза који обезбеђује вечни живот.

Специјално за Њуз Фронт Теолог Небојша Лазић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *