Димитрије Богдановић: Косово у култури средњовековне Србије

„Брише сe историјско памћење народа, поткопавају темељи његове националне свести; на његову савест се натоварује хипотека непостојећих или туђих кривица. Зато права и потпуна историјска сазнања имају за српски народ освешћавајући значај: она га враћају к себи, оспособљавају га да ствари види у правој боји и у стварним димензијама.“
Д. Богдановић, Књига о Косову  (1986)

Косово je својим средишњим положајем, са компактним српским становништвом и многим економским предностима, било она област у којој су средњовековни српски владари најрадије боравили.[1] На самом рубу данашње покрајине, у Брњацима [горњи Ибар], имала je двор жена Уроша I, краљица Јелена Анжујска [умрла 1314. и поштована потом као света]. У изворишту Лаба налази сe за краља Милутина [1282-1321] дворац Врхлаб: једна повеља Дубровнику писана je овде 1302. У Приштини, тада “неутврђеном селу”, имали су двор, судећи по повељама, тројица српских владара: Милутин, Стефан Дечански и Душан, можда и Урош, а свакако и обласни господар Вук Бранковић у временима око косовске битке. Двор сe налазио и у Новом Брду. Јужни крај Косова поља био je густо насељен дворовима: Пауни крај Урошевца, где je и српски архиепископ имао своје “станиште”; Сврчин, у истом крају; Неродимља [Породимља, Родимља, Родим], западно од Урошевца, у подножју Шаре [данас село Неродимља на самом развођу Ситнице и Лепенца]; град Петрч [сада Петрич]. У Призрену je био двор Рибник, у подножју Шаре.  

Градови су сe у косовској области развијали у вези са трговином, занатством и рударством. Најзначајније рударско место у Србији у средњем веку било je Ново Брдо, које сe помиње 1326. поводом догађаја из 1282-1321. Био je средиште трговине у балканским земљама. Налази сe у изворишту Криве Реке, леве притоке Јужне Мораве. Ту сe добијало олово, а нарочито сребро помешано са златом, названо глама, гламско сребро. У току XIV века ковао сe ту и новац. Организација рударства у Новом Брду била je саског порекла и карактера, о чему сведочи Рударски законик, што га je издао деспот Стефан Лазаревић 1412. Ново Брдо je имало значајну колонију “страних” трговаца, у ствари трговаца из приморја: Которана, Сплићана и Дубровчана. Највећи просперитет достигло je у првој половини XV века. Заштићено са два утврђена града, оно je дуго одолевало турским нападима [све до коначног пада 1455] и својим богатим дохотком олакшавало борбу српских деспота за опстанак државе.[2]

Други je важан трговачки и занатски центар на Косову Јањево, поменуто први пут 1303, са српским становништвом православне вере и латинском колонијом Саса и Дубровчана, опет у близини средњовековног рудника.[3] Приштина, сем тога што je била често боравиште краља и архиепископа или, касније, обласног господара, није имала посебног значаја као град у овом периоду, мада и она међу првим српским градовима у средњем веку има јаку колонију Дубровчана, који су држали у закупу царину и имали индустрију за чишћење сребра из Новог Брда и Трепче.[4] Далеко важнији су били Пећ и Призрен. Пећ je била седиште архиепископије и потом патријаршије, са дубровачком колонијом и “тргом”, који je под јурисдикцијом црквеног поглавара стално окупљао домаће и стране трговце. Призрен je био такође под црквеном заштитом, најпре свог православног епископа, а потом манастира светих Арханђела; становништво Призрена било je обеју вероисповести. Развија сe као крупан трговачки, саобраћајни и занатски центар, а највећи успон доживљава за владавине Стефана Душана [1331-1355], као његова краљевска престоница. Са четири панађура годишње, у Призрену сe тргује италијанском, грчком, египатском, мађарском и другом робом. Дубровчани и овде имају бројну колонију, а етнички састав становништва био je шаролик, са Србима у огромној већини.[5] 

Трајни културни печат овој области као српској земљи дала je, ипак, снажније од свега осталог, српска православна црква.

 Подручје Косова je христијанизовано давно пре доласка Словена. Покрштавањем Срба, међутим, бавиле су сe овде грчке црквене организације; латински су епископати усредсређени у јужном односно дукљанском приморју, док у рашке земље и Косово допире најпре дејство византијске драчке митрополије. Од оснивања охридске архиепископије рашком земљом руководи у црквеном погледу грчки епископ у Расу [1020], али су на територији Косова дејствовале две епархије – једна са седиштем у Призрену, и друга у Липљану. Са оснивањем српске аутокефалне архиепископије [1219] настале су крупне промене у организацији цркве на целом простору од Јадрана до Мораве. У оквиру новога државног подручја, са којим сe имала поклапати област нове аутокефалне цркве, нашле су сe охридске епархије – не само Рас него и Призрен и Липљан, делимично и Ниш, а горњоморавски предео откинут je од скопске епархије. Оснивач српске цркве, свети Сава [архиепископ 1219-1236], задржава три охридске епархије – рашку, липљанску и призренску, поставивши на те катедре српске епископе, али оснива и нове: жичку, топличку, моравичку, Хвосно, будимљанску, зетску и хумску. Само су сe две последње нашле на до тада неприкосновеном терену латинске цркве, али за православне Србе који су живели у тим областима српске државе. Све остале су сe налазиле у језгру српских области, а две бивше охридске епархије, призренска и липљанска, мада на периферији тадашње државне области, биле су на чисто српском земљишту. За судбину Косова важна je та првобитна организација српских епархија, која je за низ векова обезбедила ову земљу од страних, грчких и латинских утицаја. Сасвим нова епархија овде je била епископија у Хвосну, некада метоху призренске епархије; то je средиште недавно истражено у развалинама цркве свете Богородице у Студеници Хвостанској североисточно од Пећи, у подножју Мокре планине.[6] Оснивање ове епархије потврђује српски карактер горње Метохије почетком XIII века, као и густину српског становништва у том пределу. Занимљиво je да je овом пределу поклоњена особита пажња и приликом формирања жичког властелинства, тј феудалног поседа саме архиепископије. Један велики комплекс овог поседа налазио сe управо у Хвосну на територији ове епархије, са местима Пећ, Стлпези и Челпеки. Захваљујући томе, архиепископ Арсеније премешта седиште архиепископије, угрожено од Монгола 1253, из Жиче у Пећ. Тако сe у Пећи наставља живот архиепископије, да би од 1346, после проглашења патријаршије, ту било и седиште српског патријарха, “Велика црква”, центар читаве српске црквене организације, место где су сe одржавали црквени сабори и доносиле важне одлуке.[7]

 Развој косовске области као духовног средишта српског народа у средњем веку одражава сe и у нарочито великој концентрацији српских цркава и манастира на овој територији. По неким евиденцијама има ту близу две стотине сачуваних или порушених храмова, али их заправо има више – ако би сe убројали и сви недовољно истражени и неидентификовани археолошки локалитети [црквине]. На Косову су и крупни династички маузолеји и монашка општежића: Пећка патријаршија, Бањска, Градац, Грачаница, Дечани, Арханђели и низ других, мањих но не безначајних манастира. За сада сe не зна колико сe сачувало црквишта из преднемањићке епохе, јер систематска археолошка истраживања на Косову нису вршена, али je добар део немањићких цркава сигурно подигнут на темељима старих, византијских храмова.

Епоха Немањића je време велике градитељске делатности на Косову. Пећка патријаршија je подизана у етапама. Прву цркву, Свете Апостоле, подигао je вероватно још жички игуман Арсеније, касније српски архиепископ, у трећој деценији XIII века на метоху жичког властелинства. У XIV веку подигнути су остали храмови: са северне стране Светих Апостола храм светог Димитрија [Никодим, између 1321 и 1324], а са јужне стране црква Богородице Одигитрије са параклисима Јовану Претечи и св. Арсенију Српском [Данило II, 1324-1337]. Нешто касније, али пре 1337, подигнута je и заједничка припрата, као и мали храм светог Николе уз јужни зид.[8] 

Краљ Милутин je подигао манастир светог Стефана [Бањску], на десној притоци Ибра, северозападно од Митровице. Вероватно je овде и раније постојао манастир, а ту je, по неким изворима, била пре Милутинове обнове и епископска столица. За време Уроша I то je био метох Грачанице, јер сe у Милутиновој Грачаничкој повељи наводи како “беше Бањска уписана ва очине ми хрисовуле”.[9] Бањска je сазидана на темељима старог манастира између 1312. и 1317, као будућа гробна црква у којој je Милутин и сахрањен 1321. Тада je укинута епископија при овом манастиру, а он проглашен за краљевски ставропигион заједно са остала три владарска маузолеја – Студеницом, Милешевом и Сопоћанима, као четврти у рангу. Снабдевен je великим феудалним поседом са 75 села и 8 катуна, у којима je било преко пет стотина пастирских породица.[10]

 Милутин je обновио и манастир Грачаницу [храм Благовештења] на речици Грачанки јужно од Приштине, као резиденцију липљанских епископа. Грачаница je постојала најкасније од почетка XIII века, а обнова je извршена 1314-1315. Хрисовуље старијој Грачаници, које су издавали Стефан Првовенчани и Урош I, Милутин помиње у својој даровници, али сe оне нису сачувале. При Грачаници су липљански [понекад “грачанички”] епископи у XIV, а сигурно и у XVI веку.[11] 

Највећи и најзнаменитији сачувани споменик немањићког неимарства на Косову и уопште, манастир Дечани, подигао je себи за гробницу краљ Стефан Урош II [Дечански, 1321. до 1331], у времену од 1327. до 1335, када ју je довршио краљ Стефан Душан. То je храм Пандократора [Сведржитеља], код села Дечане јужно од Пећи. Као краљевска гробна црква уврштен je у ред ставропигијалних манастира: Стефан je ту и сахрањен, а у храму су и мошти других светих чланова династије. О огромном властелинству овог манастира, образованом 1330. године, већ je било речи. Знатно je био оштећен одмах после косовске битке, али га je обновила кнегиња Милица, те сe она и данас у Дечанима помиње као други ктитор манастира.[12] 

Још једна владарска ставропигија подигнута je у XIV веку на Косову, али са посебно трагичном судбином: то je Душанова задужбина манастир светих Арханђела код Призрена у кањону реке Бистрице источно од призренског града. Манастир je подигнут 1343-1347, а цар Стефан Душан сахрањен je у њему 1355. Значајно je и властелинство Св. Арханђела, расуто по широкој територији од Шар-планине до Јадранског мора – 55 села, али “у крајевима културнијим и богатијим”, а осим тога још 7 цркава са њиховим људима, земљама и виноградима, пчелињацима и воденицама, много Влаха [467 породица] и 8 арбанашких катуна. Манастир je срушен крајем XVI века, када материјал са развалина користи Софи-Синан-паша за подизање своје џамије у Призрену 1595-1597. године.[13] 

Из времена цара Душана су и неке друге, мање задужбине на Косову. У близини Призрена налази сe испосница св. Петра Коришког, са манастиром светог Петра, данас несачуваним. Пустиножитељ Петар, Србин из села Уњемира, “Диоклитије хвостанске” [данас у албанизованом облику Ујмир у Метохији], живео je и подвизавао сe у Алтину и призренским горама вероватно у другој половини XIII века. Фреске у испосници откривају два слоја: један из XIII века а други из времена краља Милутина; у доба краља Душана подигнута je црква 1343. године, а манастир дарован Хиландару 1348. године.[14] Треба поменути и манастир св. Николе у Добрушти код Призрена, подигнут око 1334. године, као и цркве светог Власија и светог Николе [у Хочи].[15] Мошти цара Уроша биле су сахрањене у манастиру Успенија Богородице под градом Петричем изнад Неродимља.[16] У манастиру светих Арханђела у Дреници, који сe помиње 1364. године као властеоска задужбина, живео je једно време српски патријарх Јефрем после свог повлачења с патријаршијског престола [1387].[17] Код Призрена су и Марков манастир, подигнут пре 1388, и манастир Света Тројица-Русиница,[18] а у Дреници манастир Девич, где су мошти једнога другог косовског пустињака, св. Јоаникија Девичког [умро око 1430].[19]

По косовској области, наравно, нису подизани само велики или мали манастири, ставропигијални, краљевски и царски маузолеји. Црквени живот почивао je, као и данас, на густој мрежи парохијских храмова у селима. О изгледу и стању ове области у средњем веку говори велики број црквишта, остатака и развалина старих цркава; њих има, како je установио Атанасије Урошевић за подручје ужег Косова, скоро у свим селима, и српским и албанским, а у неком селу су и по два или више црквишта. И код Срба и код Албанаца сва сe та црквишта приписују српском живљу, који сe из разних узрока раселио. Сем тога, у низу сеоских атара албанског становништва уколико сe видни трагови старих цркава нису сачували, на њих указују топографски називи: Киша = црква, Кодра Кишес = црквено брдо, Лази Кишес = црквени лаз, Рогат е Кишес = црквене јаруге, Прони Кишес = црквени поток итд. Црквина и црквишта има и у селима где су старинци или старији насељеници исламизовани и поарбанашени. У селу Сибовцу топоним Свети Никола указује на цркву св. Николе Сибовачког у Чичавици, која сe помиње у једном запису из 1578, а чијих трагова сада нема. Од сачуваних средњовековних цркава на Косову Урошевић наводи цркву у Липљану, из византијског доба; Свете Арханђеле у Горњој Неродимљи, где су и фреске св. Симеона Српског и Саве, као и других Немањића; цркву Покрова Богородичиног у Бабином Мосту; цркву светог Николе у Бањској, која je имала старе фреске, али их више нема пошто су je албански балисти спалили за време последњег рата.[20] 

Иста je ситуација и у другим областима Косова, као и у оним суседним областима Македоније где сада у већини живе Албанци. У косовској Горњој Морави највећи број старина чине управо цркве у рушевинама, којих има и код албанских и код српских села, а има их и по селима исламизованих и поарбанашених Срба, као и у селима са мешовитим становништвом. Атанасије Урошевић овде набраја 66 порушених цркава, мада напомиње да ни то није све.[21] 

Ради поређења, може сe навести одлично проучена област Полога у Македонији. Скоро да нема села, напомиње Јован Трифуноски, у коме не постоји понека црквина или манастириште. По добијеним подацима он je утврдио да црквина има на 162 места [Горњи Полог 72, Доњи Полог 90], а око 17 њих раније су били манастири. Црквине сe данас налазе поглавито у муслиманско-албанским селима. У неким селима и овде су сe очували само топоними [Киша и сл.] за места на којима су некад били храмови.[22] Из свега тога мора сe извести недвосмислен закључак да je цела ова територија била у средњем веку густо насељена православним словенским становништвом. У исто време то говори и о стању српске цркве, њене организације и њене духовности. Ако je једно село понекад имало и по две или више цркава, то значи да je литургијско-парохијски живот био развијен, да je христијанизација српског народа у средњем веку била ефикасна и дубока. 

Види сe то нарочито по преписивању књига у мањим црквама по Косову. У последњим годинама Деспотовине па чак и првих деценија турског ропства пишу сe по овим малим црквама рукописне књиге. Тако je једно четворојеванђеље које сe данас чува у Хиландару писао српски поп Никола “у жупи Лабу, у селу Вранину Долу, у дане благочастивога господина деспота Ђурђа и Гргура и Стефана и деспота Лазара, године 6958 [тј. 1450] .. . И писах jа смерни поп Никола, три извода држећи при перу – тако да сам благословен. Вечна ми памет родитељима, јеромонаху Арсенију и мајци ми Радосави, и брату ми Богдану”.[23]  Тако je у малим црквама, док сe у главним, манастирским центрима од самог оснивања негује књижевни и преписивачки рад, без којег сe не може замислити српска култура. Косовско-метохијски скрипторијуми [писарске радионице] у XIII и XIV веку, па касније – у XV и XVI веку, играли су важну улогу у рецепцији византијске књижевности преко светогорских и других јужнословенских превода. У том погледу улог косовских манастира у културну баштину српског народа није ништа мањи од улога једног Хиландара, а с друге стране ништа мање значајан од великог просветног дела чувених западноевропских бенедиктинских манастира – разуме сe, у одговарајућим сразмерама. У скрипторијама Дечана, Пећке патријаршије, Грачанице и других духовних средишта на Косову стварају сe и множе српске библиотеке, преко којих српски народ улази у непосредан додир са великом христијанизованом цивилизацијом грчко-римског света, што значи, посредно, и у додир са античким наслеђем, које ће тек после пада Цариграда 1453. “емигрирати” на Запад и бити откриће хуманизма. У овим великим библиотекама, од којих je трагичним дејством историје српском народу остао само мали део остатака, нису само преводи и репродуктивна култура, већ и оригиналне, ауторске творевине. Велики српски књижевници: Теодосије, Данило Пећки, Данило Бањски, Јефрем, Марко и Цамблак [бар док сe налазио у Дечанима као игуман] припадају овој земљи; са њом и из Свете Горе, када су тамо, одржавају везу; ту расађују светогорско-византијску духовност. Нарочито Данило, Јефрем и Марко заслужни су што сe управо у косовско-метохијској области, у центру српског народа, формира први круг исихазма у Србији, духовности тако значајне за културу и свест српског народа у временима која непосредно претходе турској инвазији.[24] Водећи људи косово-метохијског монаштва били су елитни слој српског друштва, а у таквим центрима као што је Пећка патријаршија [најпре седиште архиепископа а потом патријарха] окупљао сe стално велики број најобразованијих и најдуховнијих људи које je у средњем веку имао српски народ. У пећинским испосницама изнад Пећи [Љевоша] или Дечана [Белаје] проводио сe аскетски живот и као интензивна интелектуална делатност.[25] 

Уметничко стварање на територији Косова у средњем веку представља како у архитектури тако и у сликарству највише домете средњовековне српске културе У карактеристичном померању од рашко-приморско-византијске синтезе у црквеном неимарству ка чистијим византијским облицима, створена су у првој половини XIV века управо овде таква ремек-дела српске и европске архитектуре као што су Грачаница и Дечани Српско сликарство, опет, прати промене у византијском живописању; напуштајући рашку монументалност, остварује велика дела наративног стила у ширем, непосредном контакту са православним народом ових крајева [Дечани], а раскошна декорација споменика Моравске Србије у XV веку рађа сe претходно у Пећи. Косовско-метохијска група споменика чини, дакле, једну од битних карика у историјском ланцу српске културе. Без њих ова култура je лишена својих великих, европских достигнућа. И стари српски летописци истицали су да су велика уметничка остварења средњовековне Србије добрим делом настала на тлу Косова. Тако састављач Карловачког родослова као чуда лепоте наводи косовско-метохијске цркве Свете Арханђеле, Дечане, Пећ и Бањску, а ван тога круга још само Ресаву [Манасију] “Стога и кажу житељи земље ове, да призренске цркве патос, и дечанска црква, и пећка припрата, и бањско злато, и ресавски живопис, не може нигде да сe нађе”.[26] 

Уметнички споменици средњовековног Косова сведоче о томе да je ова област у држави српског народа била средишња област где су сe одигравала скоро сва главна збивања културе, не само политике. Такви сe споменици нису могли подизати на туђој земљи, посред једног “инојезичног” народа – какав je у односу на Србе и српске споменике, без сумње, албански народ. Нису ови споменици подизани на туђем тлу, које би потом било насељено својим народом да би им сe тек накнадно створила погодна и безбедна средина, већ обратно: подизани су тамо где сe могао обезбедити мир моштима светих краљева и архиепископа, али и монасима који су ту имали да живе и да сe боре за свој духовни свет. Зато су ове “царске задужбине” прави међаши српског народа и српских земаља. Утолико пре што су то не само својом прошлошћу него и улогом коју имају у наше време, са монасима који настављају традицију средњовековне, византијске и слободне немањићке духовности. То дакле нису мртви и отуђени него живи споменици, који и даље врше своју службу онако како им je ктитор био одредио. Они су у средњем веку центри духовног живота, у којима сe граде и чувају националне традиције и свест о припадању хришћанској, византијској култури. Али они су и данас, не мање него у прошлости, центри духовног живота у аутентичној традицији средњовековне духовности. У вези са моштима светих Немањића и српских архиепископа и патријараха, које сe чувају у косовским манастирима, одржава сe још од средњег века култ, који има посебан значај за чување историјске свести народа и нарочито за свест о његовој целини кроз историју и у овоме нашем времену.


Д. Богдановић, Књига о Косову, Српска академија наука и уметности – посебна издања, Књига DLXVI, Београд, 1986. 


Стара српска држава није имала сталну престоницу као Византија (Константинопољ, Цариград), Русија (Кијев), Пољска (Краков), Чешка (Праг), Бугарска (Трнов). По угледу на Мађаре и Немце, владар je овде био у покрету, прелазећи из једног дворцу други: К. Јиречек, Ист. Срба II, 7 и д. Старо je средиште рашке области у Расу код данашњег Новог Пазара, али je убрзо после уједињења српске државе значај косовске области дошао до изражаја и у томе што су српски владари подигли себи већи број дворова и станишта на том подручју.Вид.: ЕЈ VI, 315-316 с. в. Ново Брдо (М. Динић).Вид.: ЕЈ IV, 463 с. в. Јањево (K. Ристић). Упор. В. Симић, Јањево, Историски развој нашег рударства, Београд 1951.Вид.: ЕЈ VI, 620 с. в. Приштина (O. Савић).Вид.: ЕЈ VI, 621-622 с. в. Призрен (M. Радовановић).О Студеници Хвостанској одлична монографија, резултат вишегодишњих археолошких и историјско-уметничких истраживања: В Кораћ, Студеница Хвостанска, Београд 1976. Област ове епархије, са старим регионалним називом “Хвостно”, обухватала je горњи слив Белог Дрима, укључујући и притоку ове реке, Клину, и места Пећ и Дечане; то значи да сe на исток ова епархија протезала до развођа према Ситници, а на југу сe граничила Дечанском Бистрицом до утока у Бели Дрим и обухватала реку Мирушу. Епархија постоји све до XVII века: 1381 је подигнута на степен митрополије, а позната су имена два митрополита из XV, три из XVI и једног из XVII века, епархија сe угасила вероватно у току аустријско-турског рата 1683-1690 Вид.: НЕ IV, 786.У доба Милутинових акција према Византији и ширења српске државе на југ, са припајањем дебарске области 1283. издвојена je из састава охридске архиепископије и подређена српској цркви дебарска епархија; њено je седиште 1107. године изгледа било у данашњој Пишкопеји (= Епископија!): ЕЈ, 672 s. v. Дебар (А. Урошевић).О Пећкој патријаршији припрема сe велика монографија. Основне податке вид. у ELU III, 643-644 s. v. Пећ, Патријаршија (С. Петковић).В. Марковић, Правосл. монаштво, 93.10 В. Марковић, Правосл. монаштво, 93-95, упор. ELU I, 231 s. v. Бањска (M. Кашанин).11 В. Марковић, Правосл. монаштво, 93. Из времена краља Милутина познате су и цркве у Мушутишту (Богородица Одигитрија, код Призрена), Билуши (манастир св. Димитрија, код Призрена), и др В. Марковић, Правосл. монаштво, 98.12 В. Марковић, Правосл. монаштво, 99-100. Велика и још непревазиђена монографија о Дечанима: В Петковић – Ђ. Бошковић, Манастир Дечани, Београд 1941.13 В. Марковић, Правосл. монаштво, 104-106; упор. ELU I, 131-132 с. в. Арханђели Св. (М. Кашанин).14 Вид. В. Ј. Ђурић, Најстарији живопис испоснице пустиножитеља Петра Коришког, ЗРВИ 5 (1958) 173-200; упор. ELU III, 222-223 s. v. Кориша (В. Ђурић). О самом Петру Коришком, уз превод Теодосијевог Житија, Д. Богдановић у ЛМС 406 (1970) 69-87.15 В. Марковић, Правосл. монаштво, 115.16 В. Марковић, Правосл. монаштво, 116. Мошти цара Уроша су у току велике сеобе 1690. пренете у манастир Јазак у Фрушкој гори, а за време Другог светског рата из Јаска у Београд (1942).17 В. Марковић, Правосл. монаштво, 116.18 В. Марковић, Правосл. монаштво, 125.19 В. Марковић, Правосл. монаштво, 145; упор. ELU II, 42 с. в. Девич (М. Кашанин).20 A. Урошевић, Косово, 32-35.21 А. Урошевић, Горња Морава, 23-25.22 Ј. Трифуноски, Полог, 44-45.23 Д. Богдановић, Каталог Хиландара I, 60-61, рук. бр. 24.24 Више о “косовским” писцима вид. у књизи Д. Петровића, Стара српска књижевност на Косову, Приштина 1981; упор. Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980.25 Старац Јефрем, на пример, писац и будући српски патријарх (1375- око 1379, и 1389-1392, умро 1400) подвизавао сe једно време (између 1347 и 1354) у Дечанској “пустињи”, а то ће бити по зната испосница у Белајима око 6 км од манастира узводно уз Бистрицу, да би после смрти цара Душана (1355) прешао на безбедније место у испосницу крај Пећке патријаршије на улазу у клисуру Пећке Бистрице: Д. Богдановић, Песничка творенија монаха Јефрема, ХЗ 4 (1978) 123 и нап. 27. У запису једне касније писане књиге (Триод) даје сe аутентични опис Белајске испоснице и предела у коме сe она налази: Љ. Стојановић, Записи VI, 10-11 бр. 9395.
26 Љ. Стојановић, Стари срп. родослови, 76-77.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *