ЖАРКО ВИДОВИЋ: “О ФАНАРУ”

Чињеница је, међутим, да цариградска патријаршија већ одавно, од самог пада Цариграда под Турке, нема могућност да иступа као заступник и бранитељ Православља. Цариградског патријарха од год. 1453. поставља турски султан, а од времена Кемала Ататурка патријарх може бити постављен само уз одобрење турске владе.

Но, та патријаршија никад није представљала, нити имала могућност да представља грчки православни народ и цркву, него само Фанар. А Фанар је трговачка четврт Цариграда (названа тако по пристанишним светионицима). То је грчка буржоазија коју је Турска оставила на миру, и задужила да води турске трговачке послове, пошто се сами Турци нису трговином бавили.

Фанар је био заштићен, и ниједан јаничар није могао без дозволе самог султана, односно везира, да ступи на тло Фанара. Фанар је уживао аутономију истичући белу заставу, као и наш Дубровник. Али, та аутономија је плаћана великим порезом плаћеним турској порти. Порез је износио и до осамдесет процената добити. Но, зато су Фанариоти (не само Грци, него и Јевреји, Цинцари и Јермени Фанара) под заштитом Турске, вршили нечувену пљачку становништва по територији Турске империје. За ту пљачку су били једнако заинтересовани и Турци и Фанариоти, јер што је већа пљачка, већи приход ће имати и турска порта из оних осамдесет процената пореза, и Фанар од преосталих двадесет процената добити. Фанариоти су бирали патријарха и патријарх цариградски је представљао само њих. Фанариотски патријарх је постављао епископе по Грчкој, Бугарској, Србији, Босни – све док није 1557. основана, издвојена и обновљена Пећка српска патријаршија.

Руски славјанофили-реч у њихову одбрану

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *