Преносимо: Интервју Владимира Коларића за портал ЧУДО

Владимир Коларић (1975) је прозни и драмски писац, теоретичар филма и уметности. Студије драматургије је завршио на Факултету драмских уметности у Београду, где је и одбранио докторску дисертацију под називом „Филм и књижевност: Трансформација књижевног текста Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Преводи савремене руске писце, аутор је многобројних текстова на интернет порталима, урећује сопствени блог под именом „Одбрана уметности“. Његове књиге и уопште његов уметнички рад били су повод за разговор са овим свестраним уметником.

  • У својој књизи, „Хришћанство и филм“ покушали сте да повежете структуру религије и уметности.  Јесте ли у томе успели, и да ли се по Вашем мишљењу ове две теме могу повезати у једну целину?

Књига „Хришћанство и филм“, као и „Хришћанство и уметност“ (Библос, 2021) која је тек изашла, нису систематске студије него су у њима сакупљени различити текстови, од теоријских, преко есеја до приказа, који обухватају назначено поље, односно релацију. Ти тектови проблему приступају из различитих перспектва, мада би требало да садрже извесну целовитост идеја, вредности и погледа, коју би, додуше, требало да створи сам читалац. То ми је блиско, не намећем одређен унапред формиран поглед, писање је за мене истраживање у ком значајну улогу има тренутак и доживљај, па волим и да га читалац схвати као подстицај, позив на мисаону и искуствену авантуру у којој ће доћи до неких својих закључака, и да од њих нешто сам направи, отелотвори их у неком материјалу или макар претвори у подстицај за сопствени раст. Хришћанство, уметност и филм се никако не могу повезати у једну целину, то су феномени који припадају различитим категоријама, али могу се постављатти у однос, који ће имати и спознајне и егзистенцијалне последице. Односно, из ког можемо извући закључке који увећавају наше познавање света, уметности, себе самих, али који могу бити важни и за нас лично, да се боље разаберемо у свету, односима, па и у свом унутрашњем хаосу.

  • У својим интервјуима, често помињете да су први, француски теоретичари филма имали потенцијал да предвиде да ће филм бити нови медиј, који ће у уметност донети хришћански поглед на свет? Да ли се нешто изменило, и какав поглед пружа филмска уметност данас у односу на раније периоде?

Филм више нема значај који је некада имао, променила се технологија, начин приказивања и дистрибуције, променила се култура. Која је сада хипервизуелна, али која у већој мери тежи интерактвности и симултаности, мултиперпективности, од оних које су својтвене филму као таквом. Нове технологије и медији ту предњаче. Али филм ће постојати, и бити на неки начин основа за све визуелне наративе, биће гледан и изучаван. У том смислу, и даље има добрих филмова, али они не могу више имати одјека какав су некада имали. Као што има и даље добрих рок бендова, али они више не могу имати значај какав је рокенрол могао да има некада, хајде да кажемо закључно са Нирваном, која је харизму црпела колико из квалитета музике и личности фронтмена, колико и из самоочигледне чињенице да је то био последњи бенд који бисмо могли назвати великим, можда пре омаж некадашњој величини него истинска величина. Дакле, као феномен масовних размера, који представља извор колективне идентификације широког спектра и који људима заиста мења животе, филм тешко да ће икада више постојати. Неки филм ће бити важан, некоме ће променити живот, али то ће бито појединачни случајеви. Али не видим шта је у томе лоше.

  • Оно што је приметно је да у свету хршћанске вредности у свим сферама па и у уметности, нису више у првом плану. Како се борити против тога и како поново повезати уметност са хришћанским вредностима којима би требало да тежимо, а на које смо, чини се заборавили?

Тешко је рећи шта су хришћанске вредности. Они који их наводно заступају обично се крећу у оквиру заговарања патријархалних, такозваних породичних и сличних друштвених модела са спектра политичке деснице. Други све релативизују и кажу да је хришћанство искључиво индивидуална ствар, коју треба практично прогнати из друштвених односа и институција, а трећи га представљају као полазиште за револуционарну праксу. То су све провидне идеологизацијем недостојне божанског Откривења, недостојне догађаја и нашег учећа у догађају Отеловљења и Васкрсења. Вредност је Христос и то не као некаква апстракција, па макар и апстрахован у појму љубави, него живи  Христос, онај који је „посреди нас“ у свим нашим односима, па и онима са самим собом. То је мерило, а уверења ће увек бити разна, као и идеологије од којих је тешко побећи. Али ако већ не можемо да побегнемо, треба да се чувамо од тога да нам оне служе да фалсификујемо Онога који је пострадао за нас, а није да је морао.

  • Јуче се упокојио у Господу велики руски глумац и свестрани уметник Петар Мамонов. Колико смо упознати са његовим радом, и колико, још увек нисмо свесни трага који ће тек постати видљив у уметности а који је Мамонов оставио?

Он је заиста уначајан уметник, пре свага као рок музичар, који је са групом „Звуки Му“ спојио наслеђе панка и руске авангарде, трагајући за заумним језиком прилагођеним епохи перестројке и транзиције. Заум се у уметности увек јавља у преломним епохама, епохама ломова, где се трага на новим језицима и сликама који треба да изразе непознато, оно што нас збуњује и плаши, а са чим морамо да се суочимо. Он је, како сам то написао у скорашњем тексту, био уметник шаман, а његово преумљење током деведесетих је имало не само велики лични него и културни значај. Упркос таквим покушајима, Мамонов никада није постао модел пожељног „православног“ уметника, којих је Русија данас пуна, а који се штанцују по моделу партијских уметника и културних апаратчика из совјетске епохе. Он је остао аутентичан, немиран, бунтован, овог пута отворено у отпору против „света овог“, у који спадају, односно чији су агенти све идеологије и бирократије, па и оне са наводно „православним“ ликом.

  • Какав је твој однос према Русији и руској култури, ако је одговор на  овакво питање  могуће сажети у један одговор?

Руска култура је огромна, непрегледна, изузетно широка и богата, разноврсна, и оно најбоље што јој припада никада није напустило трагање за смислом. Руска култура је у својим најбољим видовима агонија смисла и агонија за смислом, борба и немир, односно отелотворење, уобличавање и осмишљавање борбе човека за смисао у беди живота и историје, коју руска уметност никад није крила иза шарених лажа, или бар није у својим великим дометима, чији је континуитет непрекинут, без обзира на идеологије у политичка уређења.

  • Једно од поглавља у твојој књизи “Хришћанство и филм” посвећено је Алексеју Балабанову, који је до своје преране смрти био један од најпродорнијих новијих гласова међу руским редитељима. Да ли постоји неко међу млађим руским редитељима код кога препознајеш тај потенцијал?

Не пратим довољно, али нисам видео неког њему сличног. И њих су прогутала јагма за буџетима, телевизијске серије и државна политика финансирања. Сада је награду на Канском фестивали добио млади Клим Тукајев, који је добар, али чији су узори Трир и Аронофски, што је одлично, али зато није на пример (и) Балабанов? Мислим да то није питање само за Клима, него и за савремену руску културу, која као да није свесна својих могућости и потенцијала, свијих великих синова и кћери. Балабанов се појавио чудних али на свој начин слободних деведесетих, интеррегнуму где су ницале различите појаве које су ретко могуће у редовним околностима, поготово у околностима у којима примат има империјална политика и државни надзор. Балабанов је имао свог анђела, Сергеја Бодрова млађег, који би и сам био велики редитељ да је преживео. Сад немате никог таквог, има много добрих глумаца, али да ли неко сија као Бодров, у себи отеловљује нешто више од себе самог? Таквих нема. А онда је тешко да ће ускоро бити и нових Балабанова. Али и не мора. Биће неког, само да се још више ослободе од мајмунисања западним производним и поетичким обрасцима, као што би требало и ми овде.

  • Читајући о тумачењима савременог уметничког стваралаштва, па и филмског, један од најзанимљивијих текстова на ову тему био је Ваш текст „Колонијализам и култура“.  Иако је ово био текст који говори о приликама у српској култури, вероватно би га разумели и страни уметници и мислиоци, који се баве питањима развоја стратегије отпора које би довеле до деколонизације не само наше већ и светске културе?

Не постоји светска култура, већ само културе света. Увек ће неко бити доминантан, не само у војном, економском и политичком, него и у културном смислу. Увек ће један језик имати примат, макар у западном  делу света, који себе види као све што постоји. Нама је тешко да замислимо да би нас једног дана културно могла колонијализовати Кина, на пример, јер се ради о превеликим, цивилизацијски условљеним културним разликама. Економски и војно би могла, наравно, мада не кажем да томе тежи. Запад се изградио на колонијализму, са врхунцем у културном колонијализму и поистовећењем свог цивилизацијског модела са цивилизацијом као таквом. Али као што видимо, народи и даље постоје, језици постоје, као и особености разних култура, које нису увек сведене само на фолклорно вашариште. Неки млади Ирци, на пример, и даље са древном снагом изводе прадедовске песме. Јер ко може да им забрани осим сами себи? У томе је ствар, да све то не забранимо самима себи, а лако ћемо са окупаторима, они буду па прођу. Ако сачувамо себе, пре или касније ћемо им се супротставити. Пером или мачем, то је већ питање тренутка и процене. Дај Боже да увек буде само пером, кроз културну борбу у којој неће бити убијања. Али то није увек могуће.

  • Видите ли у нашој култури и филмској уметности посебно,  спремност да се прекине са подражавањем неоколонијалних, односно, западноевропских образаца, по којима нам стално говоре да смо „мала земља, мали народ, како наша култура и идентитет ништа не значе“. Можемо ли применити на нашу уметност, а не само на уметност, него и уопште, на нас, реченицу Нобеловца Орхана Памука који каже да: „Нема малих народа док имају велике приче?

Ти обрасжци су жилави, дубоко усађени и никад не могу бити прекинути преко ноћи, може се само давати простора алтернативама, тумачити, учити, преиспитивати. Не можете нешто преко ноћи одбацити, али можете покушати да разумете, да не схватате да је нешто само по себи дато, да преиспитате и запитате се шта све то значи за вас лично, какве има везе са вашим животом и потребама, реалним а не измаштаним. Не верујем да се у догледно време можемо поуздати у државу, институције и званичну политику, и вероватно је добро што је тако. Морамо се ослонити на себе саме, на нашу спремност да учимо, боримо се и напредујемо, без тражења оправдања и криваца. И да стварамо мреже где можемо разговарати, проветравати се, проживљавати заједно лична и колективна искуства, стварати нове језике за нове појаве. Видим нешто од тога у генерацијама које долазе, видим у неколико младих људи снагу у коју верујем да је истинита. А довољно их је и само неколико, верујем у то. Ако их пре времена не докусуре лажни пријатељи и саборци или не открију стварни непријатељи. Али и то је живот, увек је више пораза него победа, а и нико нам није обаћао да ће нам у овом свету икад бити добро.

  • Видимо да је приметан неки нови почетак, и да се полако враћамо и оживљавамо неке старе приче, мотиве и симболе са којима смо рођени. Постоји ли нада да их можемо представити на адекватан  начин на који модеран свет то може разумети? Имамо ли тај потенцијал да Србија постане сопствени бренд?

Нешто се рађа, то је јасно. У Русији се рађало у Криму и Новорусији, без обзира на садашње стање апатије. Код нас се рађало у Црној Гори и Српској, опет без обзира на тренутне тужне прилике, јер верујем да су покренуте енергије које ће дати порода. Ти млади људи који су то носили неће нестати. Неки ће се продати и предати, уморити и одустати, неки ће можда бити ућуткани на овај или онај начин, али неки ће и остати. Такође, није све само политичка акција, нити је све што вреди искључиво на тој такозваној патриотској линији, има тога и у уметности, у спремности на учење и рад и преузимење одговорности, које стално покушавамо да оспоримо пљујући по данашњој младежи. Али увек је тако, увек се дисциплинују они који долазе, не би ли се утерали у исти вредносни и интересни тор, онај који је већ формиран  на корист најуспешнијих. Обично додуше оних који су ван тора, више чобана него паса чувара, а највише оних који плаћају чобане и псе хране, а чије постојање овце и не слуте. Извињавам се на овим јефтиним анималним метафорама, али заиста мислим да има наде, и не мислим да причам упразно.

  • Могу ли „Тајне пурпурних зора“ постати тај својеврсни водич кроз ону изворну Србију, препуну тајни, мистичних легенди, предања, веровања? Можемо ли, по Вашем мишљењу, да у пуном капацитету представимо себе и покажемо да нисмо онакви каквима нас западни свет слика у својим пројекцијама?

Не треба ми ништа да доказујемо, поготово не Западу. Не испољавају они расизам према нама зато што нешто не знају, него зато што им је то у интересу, што је континуитет који не јењава вековима. Моја збирка „Тајне пурпурних зора“ нема претензију да буде водич, то је литература, занимљива надам се, али има известан потенцијал да активира успаване обрасце и енергије. Зоран Стефановић је за ту књигу рекао да је „бунар будућности“ и једна од формативних књига за оно што треба да градимо, за једну истински своју будућност, и чини ми се да је у праву.

  • Како је на Ваш рад утицала ова глобална пандемија вируса корона, са којим се боримо скоро две године? Да ли Вас је на неки начин изменила?

Неки тврде да су били депресивни па да нису могли да стварају, а неки да су имали више времена за креативни рад. Ја нисам био депресиван, а због приватних околности нисам имао више времена за писање, тако да бих могао рећи да сам на нули. Али се десило да ми у протеклих мало више од пола године изађу чак три књиге, раније написане, али тек су тад дочекале својих пет минута. Тако да испадне да сам ипак и плусу. Поред „Хришћанства и уметности“ и „Тајне пурпурних зпра“, ту је и роман „Авантуре победника“.

  • Активни сте на друштевним мрежама, колико су оне данас уметнику важне за промоцију сопственог рада и за контакт са људима који прате и поштују његов рад?

Мени су биле важне, јер немам великог издавача, институцију или клику иза себе. Сам сам свој мајстор, слободан стрелац и друштвене мреже су помогле да се чује то што имам да понудим, кад су већ официјелни канали дуго били скоро потпуно а одскора делимично затворени за неког попут мене, ког није лако ставити у одређену фиоку.

  • Јесмо ли зависни од мрежа, и је ли та зависност, заиста део неке глобалне теорије завера? Како се борити против ове појаве која је све распрострањенија?

Зависност постоји, али и то је на нама, како ћемо користити то што нам је дато, за стваралаштво и развој или самоопчињавање, отупљивање, још једну форму затварања очију пред стварношћу. Мреже јесу поље надзора, то им и име каже, али још се провуче по који одметник, још је могуће формирати заједницу сродних људи, што може да буде од значаја.

  • И за крај овог разговора, шта бисте поручили читаоцима нашег портала?

Портал се зове „Чудо“. Треба веровати у чуда, а не само у досадну и ужеглу свакодневницу. Али бити спреман да се прихвати свој крст и не бежати од тога, јер нисмо вечни у овом свету. Иза нас остаје мало светлости у људима, онолико колико смо је посејали, неки траг који улепшава или урушава свет који напуштамо, па бирајмо. Нисмо тек тако живели, а шта нас све чека после онога што избећи нећемо – само Бог зна.

Извор: cudo.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *