Дејан Лукић: Поезија у нашем бићу (химнографија Богу)

Причају да постоји птица сирена која има тако сладак глас да свако ко је чује бива опијен и иде за њом по пустињи. Од сладости певања он заборавља и сам свој живот, пада и умире. Нешто слично се дешава са душом. Када у њу падне небеска сладост, од слатког звука Божијих речи она се сва устремљује за њима. Због осећања која се запечаћују у уму она заборавља свој телесни живот. Тело се лишава својих жеља, а душа се узноси из овог живота ка Богу.

Свети Исак Сирин

Поезија нам отвара једну нову димензију погледа на свет који искључује сваки вид земаљског ограничења и уздиже човеково биће до далеких метафизичких граница, односно у сферу безграничног, откривајући му простор слободе, као место сусрета са оним који је алфа и омега, последњи и први, почетак и крај, и једини прави смисао у мору пролазног бесмисла.

Песмом можемо да сведочимо Истину Будућег века, јер лепота се препознаје тек онда када се појави циљ, они су нераскидиво повезани. Дакле, карактеристика истинског поетског славословља би требала да буде једноставност  или ослобођеност непотребне сложености, и чистота без присуства чулног, разметљивог, неискреног, као и непревазиђена снага и духовност.

Лепота коју изражава поета јесте пре свега духовна, а не телесна, лепота пројављена из срца, као центра човековог бића, у складу са вишевековном аскетском традицијом, да свака молитва, што песма свакако јесте, треба да креће из срца предајући своје биће Богу описано у краткој форми дубоког смисла, где свака реч одјекује у вечности.

У складу са предходно наведеним би сваки искрени боготражитељ отвореног срца, без страха и бојазни требао да приступи Теби, тражећи себе, макар једним делом ако не целог, јер смо сви иконе Твоје, стога ти кличемо:

Продужи нашу бол, да те боље упознамо и више заволимо,

Да осетимо покајну нит и сретнемо висину твоје премудрости,

Да одступимо од трулежи и кренемо у мирисне плантаже твога цвећа,

И постанемо једни од оних малих, оних најдражих.

Дејан Лукић, мастер теолог