Марко С. Марковић: Светосавска равнотежа

Нико не може порећи да између светог Саве и српског народа постоје неке тајанствене и неразлучне везе. Чудесна трајност Савиног култа кроз историју, хагиографску књижевност, народну и уметничку поезију још увек задивљује. Они који верују да народи имају душу, морају доћи до закључка да су Срби у светом Сави препознали себе. Рекло би се да од његове успомене не могу да се растану зато што су у њему сагледали свој идеал и свој архетип. Ако негде постоји идеја српског народа, као што то бива у свету Платонових идеја, онда ту идеју пред Богом представља свети Сава. Заиста, тај свети Немањић је најлепше оличење и најплеменитији израз српске душе. (…)

Чим се обратимо светом Сави као најтипичнијем представнику српске душе, у његовој светости и у његовом раду налазимо све неопходне елементе за дефиницију српске културе, схватамо смисао наше историје и откривамо суштину светосавског култа. У молитвеном и созерцатељном бдењу пред иконом светог Саве, ми познајемо себе. Одговор на питање ко је свети Сава нам уједно казује ко смо ми, ко су духовна чеда Савина. Речју, сазнајући оно што као прави светосавски наследници јесмо, ми у исти мах увиђамо оно што треба да чинимо.

„Благо онима који мир граде“

У народној души свети Сава је без сумње ударио најснажнији печат као миротворац. „Свети Сава мири завађену браћу“, то је језгро светосавског мита у најплеменитијем смислу те речи. Кроз њега долази до изражаја хришћански, свечовечански, словенски идеал мира, а поготову мирољубивости охристовљених Словена, али и болне чежње за тим миром који се све више удаљава од стварности вечно жигосане племенском подвојеношћу и пословичном словенском неслогом. Преносећи мошти светог Симеона у отаџбину, да би измирио Стевана и Вукана, свети Сава је заувек очарао народну машту и придобио народно срце. Али Стеван Првовенчани је својим истанчаним политичким чулом брзо осетио колике се практичне и политичке користи могу за државу извући из Савине личности, па га је слао на све стране, поверавајући му дипломатске мисије. У тим пословима Сава је више вредео од читаве армије и био је прави штит народа и државе. Бивало је да сам Сава – као у случају најезде Маџара и Стрезових Бугара на Србију – својом дипломатском вештином заустави на граници непријатељску војску, тамо где би успех српске војске био неизвестан. Није било мисије за Цркву или државу коју Сава није успешно завршио.

Али преварили би се сви они који су рачунали да је свети Сава „који мир гради“ (Мт. 5,9), човек деветог блаженства који је већ на земљи заслужио да се назове „сином Божјим“, био за било какав компромис, способан да потпише пакт и са самим ђаволом. Свети Сава је био за мир Божји. Никакав други мир он није хтео: ни мир греха и лажи, ни мир насиља, ни мир ропства и срама. Христов војник, ни он „није дошао да донесе мир него мач“ (Мт. 10,34). Мач непријатељима Цркве надасве. Ако је његов отац секао јеретике мачем гвозденим, Сава их је немилосрдно прогонио мачем духовним. Дошавши у Жичу да рукоположи епископе, свети Сава сазива свенародни сабор на коме држи говор против јеретика, позивајући „на проклињање безбожних јеретика и свију који не исповедају Христа истинитог Бога нашега“. Када је свечано прочитао „Вјерују“, приморао је све присутне да се јавно одрекну своје јереси: богумилима неће он дати мира све до своје смрти. Али његов мач је тукао и по непријатељима државе. О томе најречитије говори његов сукоб са бугарским одметником Стрезом. Сукоб, јер је то био једини пут да Сава није убедио свога сабеседника. Сава је ставио свој живот на коцку одласком у Стрезов логор и употребио сву своју речитост да одврати незахвалног силеџију, бившег Стевановог штићеника и побратима, од напада на Србију. Видевши да су му сви напори узалудни, Сава се диже и рече одлучно Стрезу на растанку: „Ми овако говорасмо, желећи добра теби као и себи, пошто уздајући се у оружје, не примаш мене који ти саветујем добро, сам ћеш себи зла поцрпсти. А знај да се и ми, имајући наду на Бога, нећемо устрашити од вас, нити ћемо се уклонити испред вашега мноштва. Коњ је готов на борбу, од Господа помоћ, Бог да се угледа међу тобом и нама“. То је била објава рата. Мало затим, Стрез је умро у своме шатору. Доментијан и Теодосије говоре о убиству и приписују га „анђелу“ који је Стреза убио на спавању. Наиме, и Стрез је, пробудивши се, викао да га је у сну неки „диван и страшан“ младић ударио мачем у срце по Савином налогу. Историчари верују да је Стреза убио неко из његове околине, поколебан Савиним разлозима, а узрок смрти је могла бити и срчана кап. Било како било, Савина мисија је и ту успела да отклони опасност. (…)

Ми, данашњи Срби, у свима духовним областима осећамо се као у својој кући.

Да ли у религији? Када се дивимо светом Сергију Радоњешком са којим је анђео служио литургију и који је од самотника и пустиножитеља постао црквени организатор и инспиратор борбе против татарског ига, нама је тај духовни пут већ познат, мада Сава никад није имао прилику да благосиља рат. Свети Серафим Саровски који је имао визију Богородице са свом небеском свитом и који је сваког човека сусретао са поздравом „радости моја“, за нас је Савин двојник иако је животна делатност српског светитеља била несравњено шира. Клањајући се жртви Јованке Орлеанке која је успела да помири родољубље и веру, сећамо се да је Сава то постигао далеко пре ње, не узимајући у руке мач.

Да ли у философији? Јединство Истинитог, Доброг и Лепог коме тежи енглески философ Шефтсбери, Сава на себи испитује и у том јединству свакодневно живи. Теорија вредности Макса Шелера, коме су духовне вредности изнад свих осталих, а љубав заузима место вредности над вредностима, блиска нам је. Само, на чему се заснивају те вредности? И поред Шелеровог покушаја да афирмира њихову стварност и тако рећи „материјалност“, оне не би биле стварније од Платонових идеја, да њихов идеал није за људе у Богочовеку оваплоћен, а у Царству Божјем овековечен, као што то бива у православљу. Руски философ Н. О. Лоски попуњава ту празнину и поставља Царство Божје као циљ, али не показује како постићи тај циљ путем подражавања Христу, као што Сава то својим животом показује. Други руски мислилац, Николај Берђајев, кроз своје дело „Философија неједнакости“, тежи да сав друштвени и политички живот потчини Царству Божјем али, на крају крајева, не указује ни на какво конкретно решење, а Сава је у своје време, са својим оцем и братом, то решење нашао и оживотворио.

Да ли у књижевности? Ми Саву најприсније осећамо у Достојевском. Налазимо га у контрасту светлости и таме који има пресудну улогу у свим делима Достојевског. Читајући легенду о Великом Инквизитору, откривамо да је Сава био његов антипод. И у сваком позитивном хероју Достојевског препознајемо Савиног брата у Христу: у кнезу Мишкину, у оцу Зосими, у Аљоши Карамазову. Све је то иста духовна породица. Геније Достојевског је далеко отишао у трагању за Христом, у потрази за свечовеком, за типом човека који би највише личио на Богочовека. Али душевна драма Достојевског је у томе што Свечовека није нашао и, уколико му се приближио, што су његови хероји били само плодови његове уобразиље, а не живи створови. А Сава је жив, Сава је свечовек. Док човечанство – у агонији или у порођајним мукама, ко то може знати? – и данас лута и блуди за свечовеком и свечовечанским идеалом, код нас је свечовек по земљи ходио. (…)

Уместо закључка, ваља и овде одати признање оцу Јустину Поповићу који је без оклевања нагласио да „порекло свега светосавског јесте Богочовек“ и да се „све што је светосавско своди на богочовечанско, на еванђелско“ („Светосавље“). Ваистину је све светосавље хришћанско, као она Христова хаљина коју су римски војници морали да ставе на коцку (Јов. 19,23–24), јер се будући сва саткана из једног комада није могла поделити. Заборављају то многи који би да некако поцепају светосавље, делећи веру од дела. Или одају пошту светосављу, али без Савине светости и ако је могуће без Христа, потчињавањем Царства небеског сваковрсним земаљским силама. Или присвајају Савино православље, али примајући га апстрактно и не прихватајући пут којим је Сава у јавном животу ишао. А Савина вера и Савина дела су недељиви.

Али светосавље није само целосно ткање, оно је и жива духовна сила. У служби светом Симеону свети Сава пева своме оцу да је свој народ „напајао учењем својим као дрво“. И светосавље је онај животодавни сок који црпећи силу из корења струји кроз стабло и пење се у грање и у лишће. Може нечија груба рука посећи грање, а може и лишће оболети или отпасти, али онај сок је вечито ту као обећање новог живота и нових пупољака. Само му се треба приопштити. Све што се напаја тим соком из Христова корена црпе нову снагу за света дела. Да не бисмо били као отсечено грање или опало лишће, довољно је да се, по Савиној заповести, опет повежемо „као у златан ланац“, „сврстани као у убојни ред“, „да дишемо спасоносном речју“ и „да будемо творци речи, а не само читаоци“. (…)

Најближе истини је био Владика Николај Велимировић када је о Сави рекао: „У њему су се Исток и Запад сједињавали кроз хармонију која задивљује. Он је био склон дубокој медитацији као оријенталац и био одлучан у акцији као западњак“.

Светом Сави се у животу открила велика тајна, да се слобода, која је вазда била његова идеја водиља, остварује у равнотежи. И равнотежа се код њега и у култури коју је он надахнуо налази у свему:

-Равнотежа у подвижништву између акције и контемплације.

-Равнотежа између родољубља и љубави према човечанству.

-Равнотежа између Истока и Запада.

-Равнотежа између аутокефалије и универзалности Цркве.

-Равнотежа у односима између Цркве и државе кроз симфонију.

-Равнотежа између црквеног ауторитета и слободног стваралаштва у мистичном јединству Цркве.

-Равнотежа између божанског и човечанског кроз црквену уметност.

А „све и у свему Христос“ – по речима апостола Павла (Кол. 3,11).

Све наједном природно произилази једно из другога и оно што је чак и нашим најумнијим синовима без светог Саве било мутно, уз помоћ светог Саве се разбистрава пред свима и постаје очигледно и просто, простотом којом само Истина може да забљесне.

Завршна медитација

Од Доситеја, преко Светозара Марковића и Јована Скерлића, било је покушаја да се ми одвојимо од светосавске идеје и привежемо за неки страни брод, звао се он рационализам, социјализам или теорија прогреса. И ако се има у виду данашњица, ваља признати да су ти покушаји тријумфовали. Чињеница је да у Србији данас не владају светосавска начела и да се српски народ у својим школама на примеру светог Саве више не васпитава. Дошло се дотле да се оспорава и црквена традиција у прошлости. Пре двадесетак година др Васо Чубриловић написао је једну интересантну књигу „Политичка мисао у Србији XIX века“ – која, рекло би се, има амбицију да буде нека врста философије српске историје. Нажалост, богатство мисли у тој књизи не иде увек напоредо са историјском истином. Између осталог, аутор тврди на једном месту: „Мада је код Срба преовлађивало од XI до XIX века уско православно културно опредељивање, ипак православље није било основа српске културе… Православна црква у Србији ни за Немањића није била тако јака да удари свој печат у духовном животу српског човека. Зато да се духовни живот на селу у средњевековној Србији развијао више у оквиру његове патријархалне културе. Када је дошло до слома српских средњевековних држава, духовни утицај православне хијерархије дејствује јако на површини, али за време Турака још мање иде у дубину него за време Немањића. Препуштен сам себи, српски народ тим јаче је развијао своју патријархалну културу, изражену у народном језику, песми и причи, у народној уметности, етици и моралу“.

Излишно је упуштати се у полемику, кад историјске чињенице саме побијају ту тврдњу и сведоче да је Савино православље одавно ухватило корена у народу.

Године 1353, на путу из Солуна у Цариград, чувеног грчког учитеља Цркве и светитеља, Григорија Паламу, нападну гусари, заробе и продаду га као роба. На тим средоземним тржиштима било је представника свих народа са три континента, било је сигурно и Паламиних сународника. Па ипак, светитеља откупе и пусте на слободу неки српски трговци. Ко их је научио да тако хришћански поступају, ако не васпитање у светосавској традицији?

Код Срба је уобичајено мишљење да су се под турским ропством српска нација и српска држава „склониле у Цркву“. Али то је само половина истине. Она друга половина сведочи да се Црква склонила у народ.

Манастири као културна жаришта били су угашени, многе цркве опустеле, читаве области остале су без свештеника, а само свештенство, тамо где се одржало, било је често нешколовано и неписмено. Његош је у „Горском вијенцу“ обесмртио тип таквог свештеника: то је онај храбри и побожни, али неписмени поп Мићо који кад му се поднесе књига уме само да сриче бесмислене слогове, те је научио сву литургију напамет. Они који би такво стање посматрали споља, стекли би утисак да од српске црквене културе средњег века није ништа у животу остало. Па ипак, примери светаштва и мучеништва за веру нису престали да изненађују и саме Турке: како би религија под тим условима преживела пет векова ропства, да светосавски дух није живео у народним срцима и није ушао у народну поезију преко које се преносио с колена на колено? Косовски циклус народних песама се надовезује на немањићки не само хронолошки већ и духовно. Народни бард примио је од средњевековне књижевности и уметности квинтесенцију православља.

Крајем XVII века, под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем, пребегла је пред Турцима из Србије у Аустрију тадашња елита српског народа међу којом су се налазили и потомци негдашњег српског племства. Било је ту близу сто хиљада људи, али лишених свега. Прешавши понекад огроман пут од Пећи до Будима, што чини око 500 или 600 километара, морене зимом и глађу, нападане зверовима и пљачкане од хајдука, колоне тих избеглица стизале су као гомиле авети у једну непријатељски расположену и негостопримну средину, носећи собом као једино благо мошти српских владара и светитеља. У XVIII и XIX веку, следбеници тих истих Срба под Аустријом јављају се као предводници обновљене српске културе и њихов главни град, Нови Сад, носи назив „Српске Атине“. Чиме протумачити политичку зрелост турске „раје“ у XVII веку која се одмах снашла и организовала у једној европској земљи? Откуда тим избеглицама способност да се носе са једном великом и славном западном монархијом која је иза себе имала хиљадугодишњу историју? Одакле су црпли снаге да се одупру католичењу, понемчавању и рационализму Јосифа II? Одржала их је верност светом Сави.

Не треба се заваравати. Без светог Саве ми не значимо много, ми не значимо ништа. Политички узев, ми Срби смо релативно мали народ, окружени смртним непријатељима који вребају свој час. Само свети Сава обезбеђује наш историјски континуитет, даје нам оригиналан печат и лик. Без њега, ми смо европска сирочад и духовно празни, безоблична маса неспособна на отпор. Политичка коњуктура може нас за неколико деценија одржати у једној заједници иако смо изгубили своје национално обележје. Али та спољнополитичка независност је варка, ако смо ми унутар политичких граница већ изгубили своју душу, своју националну идеју и разлог због кога као народ живимо. Шта нам вреди што смо окупљени, ако не знамо зашто и ако нема више онога што нас повезује? Такав конгломерат био би осуђен да се распадне при првом удару. Уствари, једна таква скупина не би више ни заслуживала да се назове народом, то би већ био живи леш.

У културном погледу, без светог Саве ми смо кописти, подражаваоци и просјаци. Ми подсећамо на човека који долази на гозбу са празном торбом, у нади да ће га позвати за трпезу или му бар оставити мрвице са господарева стола. Али тај човек са просјачком торбом је утолико достојнији жаљења, што не зна да крај његовог сопственог дома лежи закопано благо. Када је свети Сава једном боравио у цариградском манастиру Богородице Евергетисе, приђе му једна непозната жена која му откри место где ће наћи закопано благо покрај његовог светогорског манастира. Вративши се на Свету Гору, свети Сава заиста ископа ћемер блага на месту које му је жена тачно означила. Духовно благо које је Сава на Светој Гори нашао било је несравњено веће од тога материјалног блага, али та појединост из Савиног живота побуђује на размишљање. Докле ћемо се ми понашати као просјаци, кад имамо у Савиној Цркви благо којим можемо да преобразимо свет? Није то средњевековно благо Српске цркве које је столећима лежало скривено у торњу цркве Грачанице, док га Турци у 17. веку нису открили и разнели по свету, него оно неисцрпно духовно благо које је свети Сава положио у наше душе и које сваки православни Србин треба да тражи. Нађемо ли у себи то благо, постаћемо опет народ неограничених стваралачких могућности.

(Из предавања Марка С. Марковића о Светом Сави одржаних у Бирмингему и Паризу 23. и 30. новембра 1975. године, Лазарица, Бирмингем, 1975, Стопама Христовим, Хиландар, 1999, стр. 72 – 130)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *