Милан Ружић: Борба за патријарха

Како живимо у времену подела, а јединство нам никад није било потребније, логично је да се воде борбе око опредељења неких људи. Борбе које немају за циљ да приволе некога на једну или другу страну, већ оне борбе да неко у нечије име некога определи за нешто.

Најзанимљивија и најбесмисленија борба која се ових дана бије у Србији јесте борба за патријарха.

Наиме, у Србији се створила некаква магловита слика у медијима где се дошло до јединствености у једној подели, а то је подела на прорежимске и антирежимске медије. Ни по јада не би било да она антирежимска страна није све који јој нису истомишљеници, и то не на пољу идеологије и подржавања (или неподржавања) режима, прогласила „вучићевским“. Ни четврт јада не би било да нису све људе који јавно исказују свој патриотски осећај изволили прогласити режимлијама. Елем, знам да је овде свима јасно да се патриота може бити и без припадности странкама, као што се и аутошовиниста и револуционар може бити чак и ако сте у љубави са режимом.

Дакле, уколико сте патриота, ви сте у владајућој партији, а ако нисте патриота, па чак сте мало и кокета која се труди да привуче пажњу Запада, онда сте грађанин света, продуховљени Европејац и обавезно херој „револуције“ и „левичар“. И сви ми знамо да то није тако, али се јавност понаша као да јесте. Као да није могуће да писац ових редова поздрави споменик Стефану Немањи, а уједно да буде противник Рио Тинта и мини-хидроелектрана. Могуће је, драги загриженици.

Чему овакав увод? Томе што је важно рећи да постоје људи који функционишу изван тих подела које су медијски наметнуте, изван наратива о сељацима и грађанима, изван идеологија, а на пољу здравог разума, љубави према својој земљи и религије – то се зове слобода.

Један од оних који најбоље илуструју три наведена појма, обједињујући их у себи, јесте и Његова светост Патријарх српски господин Порфирије. Ово је човек око чијих се речи и поступака тренутно на све могуће начине плету наративи о његовом опредељењу, као да патријарх може бити опредељен и за шта друго до за свој народ, Српску православну цркву и Господа.

Беседа на устоличењу патријарха Порфирија била је величанствена и у свету подела донела је патриотском блоку вођство од 1:0. Убрзо потом, уследила је фотографија патријарха како шета Београдом, ваљда на путу из једне цркве у другу, и то је јавност подсетило на блаженопочившег патријарха српског Павла, што је бод за вернике и патриоте, али је донело бод и другој страни (што не значи да међу њима нема верника, али не значи ни да их има), јер није било „аудија“ на које та страна губи разум. Резултат је тада био 2:1. Затим смо сведочили предивној слици нашег патријарха за трпезом са људима који немају дом, што је довело резултат на 3:2 (по бод).

Када је патријарх упутио честитку градоначелнику Загреба, што је и логично, јер је патријарх тамо столовао као митрополит загребачко-љубљански, другосрбијанци су то поздравили као гест патријархове широкогрудости, пољуљаног патриотизма и заметак југословенства, а српске патриоте су осудиле то што је писмо упућено латиницом. Како никоме није пало на памет да је латиница званично писмо у Хрватској и да је та честитка можда морала бити „преведена“, а и да није, у тих неколико латиничних реченица се не огледа нечији патриотизам. Ово није било подилажење, јер, уколико није „преведено“, патријарх разуме да би честитка ћирилицом пре била схваћена као провокација, него као честитка, а он није човек који провоцира, нити треба да буде. Тај потез патријарха је она непатриотска и претежно атеистичка страна сматрала својим голом и тако изједначила на 3:3.

На велику сцену и још веће улице Београда, на Спасовдан се излила река верног народа предвођена патријархом Порфиријем и та слика је некоме попут мене, била изазивач неизмерног поноса и среће, док је за другу страну била „доказ“ да се патријарх „приклонио властима“, јер су на литији виђени и људи из врха власти (што је донекле и логично). Револуционари кажу да је то њихов губитак, па је резултат био 4:3 уз громогласне повике са непатриотских трибина „нарушавање епидемиолошких мера које сте сами прописали“, „имитирање Црне Горе“, „бесмислено заустављање саобраћаја“ и томе слично.

Онда је дошло још једно одушевљење, некоме и разочарање, када је патријарх са српском породицом на Космету пратио меч Новака Ђоковића. Космет и Ђоковић – два бода, патријарх међу обичним светом, „баш слатко“ – један бод. Дакле, резултат је био 5:4.

А онда је дошло служење на Газиместану и патријархове речи да је „Косово дом свих Срба“. Иако се све време игра медијски фудбал, ово је била тројка за патриотски оријентисану „страну“, али судија је рекао „Није вам ово кошарка“ и пресудио да је резултат 6:4.

Дошло је и до патријархове посете „Егзиту“ и фотографисања са богословима ангажованим на фестивалу. Непатриотска страна је прескочила рекламе и скинувши дрес урлала од среће дошавши до резултата 6:5. Каква голеада! Кладионичари у трансу, једни славе добитни тикет, други се ваде, а утакмица још увек није готова. Видевши да је патријарх отишао у Кончарево где га је угостио Палма (што не значи апсолутно ништа), Снежана Чонградин, класична деветка у постави апатриотских револуционара, резигнирано баца капитенску траку и као да каже: „Ево вам бод!“

Утакмица између ФК „Патриота“ из Србије и ОФК „Револуционар“ из Региона стигла је до резултата 7:5 и још увек се игра. Сви су у кондицији, нико није повређен, тренери урлају поред линије, коментатор гледа збуњено, навијачи Револуционара скандирају име владике Григорија тражећи да уђе на терен, а навијачи Патриота узвраћају „Продао си СПЦ Дурићуууууу, Дурићуууууу, Дурићууууу!“.

Иако текст звучи прилично банално и неповезано, циљ и јесте тај – да се укаже на апсолутну баналност наметнутих подела и опредељења. Никоме се не дозвољава да сам каже на којој је страни, већ медији кроз своје филтере провлаче свакога и онда оглашавају резултате и припадности без икаквих питања (а питања би требало да имају везе с новинарством).

Ово је своју кулминацију добило управо у медијској борби око патријарха Порфирија. Он је неко ко за време свог столовања као патријарх није направио нити један погрешан потез, шта год ко о њему причао. И својим делом, изјавама и понашањем савршено јасно указује да је патријарх свих нас и да му је стало до свих страна, јер је апсолутно схватио своју улогу као ујединитељску, јер коју би другу улогу један патријарх и имао, а нарочито у разједињеном народу.

Патријарх Порфирије је млад патријарх, пун снаге, воље, вере и добре намере, па ако не желите да му помогнете у његовој мисији, немојте му одмагати и не стављајте га у калупе од којих је доказао да је већи.

Овај текст није улагивање, нити опредељење, већ бушење лопте којом играте ову залудну игру.

Иако можда њему то ништа не значи, од мене ће увек имати апсолутну подршку у свему, јер сам га препознао као оно што један патријарх треба да буде. И на његовом путу ка небу, јер тамо теже сви православци, немојте да га свлачимо у блато да бисмо доказали како ни он није светац.

Наравно да није, али је сигурно ближи томе од било кога од нас.

Милан Ружић

Извор: iskra.co

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *