Владета Јеротић о оцу Тадеју Витовничком

Када сам једном (1994. године) разговарао са оцем Тадејом у манастиру Витовници, како то да у Румунији има преко триста манастира са неколико десетина хиљада монаха и монахиња, отац Тадеј је пронашао четири разлога за овај феномен, као и за издржљивост православља у Румунији у току најгоре комунистичке диктатуре под Чаушескуом: 1. делатност Пајсија Величковског и духовна обнова после њега (много манастира, просветитељска делатност у народу); 2. хомогеност народа; 3. дисциплинованост народа и 4. Чаушеску није био против цркве јер му је његов претходник Георгиу Георгије Деж поручио да православна црква у Румунији и под комунизмом мора остати недирнута јер је захваљујући њој Деж спасао главу од прогона.

Наводим оцу Тадеју пример честитог домара у једном београдском музеју који је нерелигиозан, а изузетно поштен и има срећну породицу. Шта мисли отац Тадеј о оваквим људима? „Тамо где је правда и милосрђе и Бог је присутан, свеједно што такав човек не показује споља своју религиозност. Пример домара који наводите доказ је да је ‘душа људска хришћанска’.“

Какав је однос Сатане и Бога, питам оца Тадеја. „Све до времена Исуса Христа, Сатана је имао приступ Богу. Пример је прича о Јову. Од времена Христа, Сатана је бачен на земљу, и земља је постала његово царство“.

Да ли је постојало цивилизација пре познате историје које су пропале? Да, Атлантида је пример, без обзира што није од науке призната. Верујем да је она постојала“.

Како се односити према видљивим духовим, а, духовима који се приказују, свеједно, тренутно, да ли су добри или рђави духови? „Прави хришћани никад не желе да им се духови појављују видљиво, светитељи су их одбијали и кад су били добри духови. Духови су енергетске мисли и ми смо стално у додиру преко мисли са невидљивим духовима.“

Питали су једном архимандрита Тадеја у манастиру Витовница да објасни загонетне Христове речи: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него ли богатоме ући у Царство Божије“ (Марково Јеванђеље, 10, 25)

Сетио сам се, најпре, да сам у неком преводу овога места у једној неправославној Библији нашао овакав превод: „Лакше је дебелом ужету (камилос, а не камелос камила – прим. В. Ј.) проћи кроз иглене уши, него ли богатоме ући у Царство Божије“.

Отац Тадеј међутим је, овако протумачио „камилу и иглене уши“, позивајући се и на део објашњења овога места код владике Николаја Велимировића: „Постојала су у Јерусалиму једна врата кроз која су пролазиле овце и камиле. Да би могле да прођу кроз та, релативно мала врата, камиле су морале бити растерећене товара (богаташ се одриче богатства), затим да клекну (понизност хришћанина) и тек онда да прођу кроз врата“.

На друго, по моме мишљењу веома тешко и значајно питање једног посетиоца манастира, откуд да се појави Мухамед после Христа, отац Тадеј подсећа на два Аврамова сина од којих онај други, који није био по благодати, треба собом и својим поступцима да подсећа брата на ревност према Богу. Овакво објашњење оца Тадеја учинило ми се прихватљиво. Зар следеће речи апостола Павла (из Посланице Римљанима, 11, 25-36) не могу објаснити на сличан начин: Јер нећу, да ви не знате ову тајну, да не мудрујете сами по себи: дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца. / И тако ће се спасти сав Израиљ, као што је написано: Доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова. / И ово им је завјет од мене, када скинем гријехе њихове. / По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради, а по избору, мили су отаца ради. / Јер Бог се неће раскајати за своје дарове и призвање. / Јер као што и ви некад не покоравасте се Богу, а сад сте помиловани због њихове непокорности, / Тако се и они сада не покорише ради вашега помиловања да би и они били помиловани; / Јер Бог затвори све у непокорност, да све помилује. / О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови! / Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?“

Да ли је велики хришћански историчар у XX веку Арнолд Тојнби био до краја свестан дубине своје теорије о „изазову и одговору“ у историји, питам се. Шта су и Јевреји и муслимани у историји, све до данас друго до „изазов“ хришћанима да постану ревноснији и полетнији у својој љубави према Христу! Како друкчије објаснити генијалне „тврдоврате“ Јевреје, попут Маркса, Фројда, Ајнштајна, Вајнингера, Витгенштајна и других, него позивом пробуђеном хришћанину да то постане уистину!

Није ли одмах после званичног признавања хришћанства, па све до Халкедонског сабора (451. године) и све до Мухамедовог рођења (570. године) дошло до неслагања и поделе унутар једне хришћанске Цркве (појава монофизита који се доводе у везу са појавом националних цркава)?

Извор: rastko.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *