Владика Данило Крстић: Мистагошки значај Свете Тајне Евхаристије

Постоји објективна страна те тајне: Христово искупитељско дело и Његова присутност у самом чину Литургије; и субјективна страна тајне: наше саслуживање Вечном Архијереју и наша спремност на служење браћи и свима људима.

Свака света тајна даје Божанску благодат без мере, али само у тајни Евхаристије даје се вернима и сама Ипостас Дародавца, када се Христос усељава Телом Својим у наше тело. То је најприснији и најузвишенији начин сјединења са Ваплоћеним Логосом и са Пресветом Тројицом.

На питање: Зашто је Бог постао Човек? – свети Оци одговарају: зато да би спасао човечански род у атмосфери слободе, која је исконски дар Божји свима људима и ангелима. Телом Својим, као покривалом, Богочовек је прикрио Своју нестворену Божанску Светлост и откривао ју је постепено, али само онима који су могли да је поднесу, да не умру од њене превелике блиставости. Важност Тела је велика и за веру, јер је апостол Тома и руком додирнуо Васкрслога Господа. Ми, свештенослужитељи сва три степена, имамо привилегију не само да се први причестимо, него и да додирнемо тај највећи дар Тројице: пуноту Божанства у Телу Христа.

Али – коме је више дано, од њега се више и тражи.

Није случајно што ми после освећења Дарова, благодарно кличемо Богородици Марији. Свети Симеон Нови Богослов каже: Она је „Мати свих светих… уколико је она Мати Бога, а сви свети раби њени јесу и њени синови, зато што се причешћују пречистим Телом њеног Сина. Истинита је реч, зато што је Тело Господње Тело од Богородице. (Архиепископ Василије Кривошеин: Преподобни Симеон Нови Богослов, стр. 285). Ми, иако недостојни, имамо Бо-городичину привилегију да се често дотичемо Тела Богочовековог. Увек са трепетом и неизглаголивим радовањем јер се у Евхаристији оприсутнила тајна Христовог умирања на Крсту, тихост Његове жртве и радост Његовог васкрсења.

Мистагогија (тајноводство) је посебан свештенички таленат увођења у смисао светих тајни. Она је виши облик катихезе за одрасле. Ако катихеза припрема оглашене за крштење, мистагогија иде даље. Она објашњава све остале тајне у вези са врховном тајном Свете Евхаристије. Зато се може приликом вршења свих тајинстава указати на највишу тајну Причешћа.

Наша теологија и пракса је христоцентрична, а то на конкретном мистагошком плану значи евхаристиоцентрична.

ЧЕТИРИ СТЕПЕНА БОГОПОЗНАЊА

Имамо четири степена богопознања. Први је „теологија по звездама”, или природно Откривење. Ово је независно од катихете-мистагога. Затим иде катихеза. Трећи степен је мистагогија по примеру светих Отаца, и четврти, највиши, то је мистика, као доживљај личног сусрета са Богом. Мистика, наравно, не може се предавати него само предати, зато је свето Предање веће и богатије од сваког предавања, мада ово друго треба да одражава оно прво.

Ако је цео космос и цела историја човечанства епифанија Божја, средство Божјег откривења, онда је човек homo adorans, биће које богослужи. Свештеник, у том погледу, остварује најузвишенији домет човечности, тј. боголикости. Он се служи водом и уљем, хлебом и вином, и тако преко „материје” остварује заједничарство са Творцем света (А. Шмеман: За живот света, 107).

У Евхаристији, као чинопоследованију, савршава се промена елемената хлеба и вина у Тело и Крв Господа Христа. У Његовом Телу је остварен домострој спасења, а свештенорадње литурга показују и доказују очима вере стварност и лепоту Његовог Рођења, Његовог Страдања на Крсту, Васкрсења и Вазнесења на небо. Све је то химна двострукој Љубави: Бога према човеку и човека према Богу. По речима Светог Јована Златоуста: „Христос је нама дао да се наситимо од Тела Његовог, еда би побудио у нама силнију љубав” (Беседа на I Кор. XXIV. РС 61, 204). Христос у Причешћу неодвојив је од Оца и Духа, што значи да са Његовим Телом прима у себе и Свету Тројицу.

Сада је питање да ли ће се у нама настанити Божанска Тројица, или ће нас напустити после Причешћа. Отуда је најбољи мистагог онај из кога зраче енергије Свете Тројице.

Свештеник – мистагог је, у атмосфери синергизма, најпре молитвеник, затим проповедник, литург и пастир.

Молитвом се узлеће до најузвишенијег Форума, до Божанског Савета Пресвете Тројице, а тамо Бог узима у обзир човекову молитву – и тако својом молитвом сваки човек, нарочито свештеник, утиче не само на своју личну судбину, него и на историју човечанства. По топлини молитвености препознајемо живост вере, наде и љубави у нама. И ту имамо свете Оце за учитеље.

Познато је да имамо четири степена молитве: прозбена, благодарствена, хвалителна и екстатична, без речи. Овај последњи обликје редак дар мистичара.

У Евхаристији имамо прва три степена молитве. Свештеник их, као литург, предводи и доживљава, а као проповедник тумачи. Он узима верника, као човека грешника на путу спасења. Ако он греши у делима, треба му рећи да пробуди у себи страх од Господа, и да ступи у однос са Богом прво као роб или слуга. Да се боји пакла. За духовни узраст таквог верника потребна је прозбена молитва, покајничка молитва. Онај који греши само у речима, тај је на нивоу најамника. Он ради за награду рајску. Такав се већ уздигао до благодарствених молитава. А син је тек онај који греши једино у мислима, па и њих трагично сузбија благодаћу одозго. Син чини вољу Божју не из страха од пакла, нити за плату рајску, него из чисте љубави. Једино он може да се вине целим бићем до хвалителних молитава. Разуме се да у току једног истог дана, верник или свештеник може да падне у сва три облика греха и да се поправи. То је разлог зашто имамо у Евхаристији сва три вида јавне молитве.

На овом једном примеру желим да илуструјем мистагошки утицај проповедника на парохији. Разуме се, све је ово везано за тумачење Евангелија по делима светих Отаца.

МИСТАГОШКИ УТИЦАЈ ЛИТУРГА

Свештеник као мистагог треба да објасни себи и другима зашто је почетак мудрости страх од Господа, и да он постоји, у неком облику и код највећих подвижника – светаца. Када држи путир и говори „Са страхом Божјим, и вером, приступите”, он као литург треба да зна да је Св. Симеон Нови Богослов дао о томе метафорично објашњење: оно што су цветови на дрвету у пролеће, то је страх од Бога на пробуђеној савести грешника, али као што цветови нестају када се заметну плодови на дрвету, тако и страх нестаје када се зачне Божанска љубав у срцу верника.

Литург има мистагошки утицај на народ својим благоговејним односом према Светим Даровима. Нарочито када чита молитву пре Причешћа треба да држи у десници св. путир, јер је то онда доживљајна мистагогија. Он ће сасвим промашити ако том приликом остави путир на Трпезу и са књигом у руци чита ту молитву, јер каже „Верујем да је ово Твоје пречасно Тело”, а држи само књигу…

Св. Павле нас је упозорио, па и ми морамо упозорити своје парохијане, да може бити и Причешће на осуду, „јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тело Господње. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их је који су уснули” (1.Кор 11,29-30).

Овде опет свештеник, својим лич-ним доживљајем разних случајева у парохији, може да наведе речи дивног мистагога, Златоустог. Он каже, тумачећи Св. Павла: „А ми, ако само зажелимо, нећемо бити кажњени ни овде, ни тамо”, „Јер ако бисмо себе расуђивали, не бисмо осуђени били”. Није рекао: ако бисмо сами себе кажњавали, или мучили себе, него само: ако бисмо хтели да сазнамо грехе своје, само да осудимо себе, само да признамо безакоња, одмах бисмо се избавили од казне и овде и тамо (Беседа XXVIII 1.Кор РG 61:234). Међутим, ако и доживимо казну Божју у овом веку, то је само карање, очинско уразумљење, за наше поправљање (ibid.).

Св. Јован Златоусти упозорава: „Приступаћемо (Причешћу) са трепетом… да не скупимо огањ на нашу главу. Уосталом не говорим ово зато да ми не бисмо приступали, него да не приступамо недостојно, јер колико је опасно приступати без расуђивања, толико и не причешћивати се на тој тајној Вечери значи глад и смрт (Беседа XXIV РG 61:204-205).

Оптимизам мистагога је у доживљају победе над својим страстима и у снисхођењу према слабијој браћи. У једнима, грубљим, треба да будимо страх и наду, а у другима, скрупулознијима, да их тешимо, а свима без изузетка да понављамо често да „Бог хоће да се сви људи спасу” (1.Тим. 2,4). И што се Њега тиче, да је Он учинио све за то спасење, сад зависи од људи хоће ли они кроз веру примити тај дар у Сину Божјем, који је умро и васкрсао за све. Овде православни мистагог треба да нагласи да само Црква, и нико други, има лек против смрти, а то је Тело Васкрслога Христа у њеном путиру.

Свештеник уводи своје парохијане у све изразе и лепоте Цркве. Он ће да каже да Црква, не само есхатолошки, него већ на овом свету, нуди целокупну духовну храну потребну одраслом човеку. За очи – то су иконе и царски обреди. За ухо – слушање Евангелија, проповеди и појање. За чуло мириса – то је миомирис благословеног тамјана. За руке – то је додир Часног Крста или светих икона (а за оне чистога срца, они могу, као Марија Магдалина, и да додирну ноге Спаситеља). Но најузвишеније сјединење са Христом иде преко усана – то је Причешће.

Знајући све ово, православни свештеник се служи свима тим доказима присутности Божје у храму, и ван њега.

ЛИЧНА АСКЕЗА

Услов за мистагошку убедљивост и ефикасност је лична аскеза свештеника. Ништа није лако у борби за наређено нам савршенство; али знамо да је лакше стећи естетски укус за свечано одевање у храму, за ритмично кађење и појање, него за унутарње улепшавање, за аскезу. Њу свети Оци зову „уметност над уметностима”. Ако сликар и вајар имају изван себе материјал за своје дело, глумац, има самог себе да обликује у својој уметности. Он представља неку личност на позорници, у току неколико часова. Чак и то је немогуће без талента.

Свештеник мора да има неупоредиво већу концентрацију свих својих способности, него и најгенијалнији глумац, јер је он у рукоположењу добио забадава небески таленат да буде „сарадник Божји” и жива икона самога Христа. Епископ може да буде подсетитељ на оно што смо учили у богословским школама, али Врховни Мистагог је Сам Господ Исус, преко светих Отаца, у којима Он обитава.

Једини лек против хладне рутине – то је дар суза и тихо ношење свога часнога крста. Опасност је да наше учествовање у Божјој „поезији” Литургије постане сива проза, а наша небеска привилегија са-литургисања спадне на суморну „обавезу” чиновника…

Највећу снагу добијамо, само ако скрушено погледамо на Тело и Крв Господњу на часној Трапези и сетимо се своје недостојности, али и Његове дуготрпељивости и самилости. Његова кеноза (самоосиромашење) под видом Хлеба и Вина сведоче о Његовој бескрајној смерности и кротости. И то нас охрабри.

Виши степен савршенства мистагог добија стичући врлину бестрастија. То је отпорност на искушења и благост према свима. Тај већ види, по речима Св. Симеона Новог Богослова, у сваком човеку Христа, воли их и поштује као Христа (Архиепископ Василије: op. cit. стр. 319). Тај исти свети мистагог и мистичар учи нас да је циљ свега нашег живота у Христу, дакле и циљ мистагошког тумачења и мистичког доживљавања Евхаристије – у ствари обожење, које се постиже „кроз покајање и причешће обоженим Телом Христовим” (ibid. стр. 346). Он истаче да се свештеници, као совершитељи Евхаристије, тада посебно обожују (ibid. стр. 348).

Пошто данас не постоји „дисциплина аркани” (скривање тајне) као у древној Цркви – када су све наше „тајне” молитве биле читане наглас, а касније полугласно или само у себи, саветно је давати вернима у парохији превод Литургије о. Јустина Поповића, да бисмо тако подигли мистагошки ниво наших верника и припремили их за активно и разумно учествовање у Евхаристији.

Мистагог као пастир дејствује и ван своје парохије. Нарочито у икуменским сусретима, који су данас чести. Св. Јован Златоусти каже: „Ваша црква је део Цркве васеленске… тако да сте ви обавезни да будете у миру не само један са другим, него и са целом васеленском Црквом” (Беседа XXXII РG 61: 264). Још више морамо бити спремни за екуменске разговоре са неправославнима. Ту треба да се осети, прво, наша љубав од Бога, а тек онда наша верност апостолској Истини. Ту је најбољи мистагог онај који носи Царство Божје „унутра” у себи (Лука 17, 20-21). Он зна да Евхаристије нема ван Цркве. Он зна да кроз Путир пролази осовина свемира, и око ње се врти цела васелена, а он сам, држећи се путира, стоји непоколебив (Флоренски каже: реч „cultus” од „соlere” , значи вртети се. /Богосл. Труд: 17, стр. 132).

ПРЕДУСЛОВ ЗА ПРИЧЕШЋЕ

Још од Св. Кипријана Картагинског постоји канон да јеретици не могу учествовати у Евхаристији. Мора постојати једномислије, догматска једнодушност као предуслов за Причешће. Зато је „интеркомунија” са неправославнима незамислива. Овакав став Православља не извире из вероисповедне ускогрудости према одељеној браћи, неистомишљеницима, него из дубоког поштовања према светом апостолском Предању и према светој Цркви Христовој. Наша љубав према свима људима не може бити умањена због догматских разлика у вери, али када је у питању наше сједињење са Богом, у Евхаристији, онда жеђ за Божанском љубави у нама превазилази и нашу љубав према оцу или матери, према сину или кћери… (Мт. 10,37). Јеретик је човек који уображава да има пуноту благодати а нема је, и неће да је тражи тамо где се налази: у Цркви православној.

Облагодаћени православни мистагог на васеленским релацијама треба данас да буде „со земљи”. Да указује, као о. Александар Шмеман, да је модерни секуларизам пасторче западне средњевековне схоластике, и да је Рим још тада изгубио равнотежу у теологији. Исто тако, да су Реформатори XVI века у многоме с правом критиковали папство, али да ипак нису знали да нађу пут до праве Цркве. Нашим либералима и хуманистима без Христа, треба рећи, као архимандрит Јустин, да само ми, православни хришћани, нисмо имали клерикалну диктатуру, ни ломаче инквизиције. И атеистима можемо искрено признати да је било лицемерја и неодговорности у нашој прошлости, па је зато Бог допуштао револуцију – као прилику за испитавање наше свести и за јачање наше вере. Али свима можемо смиреноумно и усправно „дати рачун о нашем надању”, јер знамо да је међу нама Онај, дивнога Имена, који нас бодри: „Не бојте се јер ја победих свет”.

ДАР ВЕЧНОГА ЖИВОТА

Најтраженији и највољенији су они мистагози у Цркви православној, који својим понашањем личе на Св. Серафима Саровског и св. Јована Кронштатског. Они су умели да шире око себе радост непрекидне Пасхе… А Евхаристија и јесте тајна и дар вечнога живота као вечне радости. Доживљај те духовне радости управо је најбољи знак успешне мистагогије.

Теолошки погледи, 1981, стр. 58-68

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *