Барон Мајендорф: ратник, изгнаник, уметник

У лето 1937. године Григорије Божовић, српски књижевник и дописник предратне „Политике“, налазио се у посети   манастиру Жичи. Баш у то време приводила се крају више од једне деценије дуга реконструкција ове светиње, након штете коју је претрпела за време Великог рата. Григорије је стигао у најважнијем тренутку – требало је реконструисати првобитну боју Цркве Светог Спаса. У његовим описима и запажањима јасно се осећа сва тежина овог посла, као и напетост која је владала међу инжењерима, радницима, уметницима… Посебну пажњу, ипак, привукле су две личности, два човека на које је падала  највећа одоговорност: владика Николај Велимировић и руски уметник, барон Николај Мајендорф. Грешка би нанела огромну штету светињи која је вековима била тачка окупљења српског народа у његовој борби за физички и духовни опстанак. О томе шта је владика Николај значио Српској православној цркви у том тренутку много тога је речено и написано, оно што је мање познато јесте улога једног руског барона  у обнови и подизању српских цркава и манастира.  Животни пут Николаја Мајендорфа и осталих руских уметника није само прича о руским избеглицама, то је и прича о судбини руског и српског народа у 20. веку.

 Након доласка бољшевика на власт 1917. године, и пораза снага оданих цару у крвавом и братоубилачком рату који је уследио, стотине хиљада Руса напустило је своју отаџбину. Део ове велике трагедије била је и чувена племићка породица Мајендорф. Балтички Немци, пореклом из Краљевине Шведске, Мајендорфи су у 19. веку постали једна од угледнијих породица царске Русије и царевини подарили велики број официра и државника. Отац Николаја Мајендорфа био је чувени генерал Теофил Јегорович Мајендорф, који је поред Николаја имао још једног сина, уметника Теофила Теофиловича, старијег Николајевог брата, чије је син чувени теолог и вероватно најславнији изданак ове породице, Јован Мајендорф. Барон Николај Мајендорф рођен је у Санкт Петербургу 1887. године. Образовао се у војним академијама, а 1913. године постаје потпоручник и са тим чином улази у Први светски рат, у току којег је рањен и одликован орденом Св. Ане. Након бољшевичке ревлуције 1917. године стаје на страну белих снага и 1919. године добија чин артиљеријског пуковника. Следеће, 1920. године, емигрира у Краљевину СХС. Своје уметничко образовање стекао је на Париској академији. Био је један од стотина руских интелектуалаца, уметника, инжењера, архитеката и правника који су спас потражили код истоверног српског народа, који је заиста много дуговао покојном цару Николају Романову. А како је српски народ изашао из рата најбоље говоре следећи подаци: 1.247.000. мртвих и гробља која су се протезала од Африке до данашње Чешке. Иако Срби нису прошли кроз револуцију и грађански рат, српска трагедија нија била ништа мања од руске. И, као и код Руса, биће тек прва у  низу.

Ипак, за обнову која је уследила, новој земљи је била потребна стручност и ученост руских интелектуалаца, па врло брзо након доласка у Краљевину СХС/Југославију,  Николај улази у групу уметника која је радила на дворској капели Св. Андреја Првозваног. Храм је рађен по узору на Студеницу и манастир Св. Андреја на Трески код Скопља. Живојину Николићу, главном архитекти, помагао је још један Рус, архитекта Виктор Лугомски. Поред барона Мајендорфа у осликавању су учествовали и други руски мајстори: Борис Обрасков, Владимир Бичковски и Евгеније Варун-Секреат. Нажалост, после уласка комунистичких власти у краљевски комплекс 1944. године, неколико фресака ове цркве је оштећено пуцњима из пиштоља.

Након овог подухвата, Мајендорф се на позив краља Александра прикључио групи елитних руских уметника који су радили на Цркви Светог Ђорђа на Опленцу, маузолеју династије Карађорђевић. Главни архитекта био је чувени Николај Краснов. Задатак Мајендорфа и неколицене других сликара, међу којима су најистакнутији били Сергеј Смирнов и Иван Мељников, био је да обиђу све познате средњевековне манастире и ураде копије чувених фресака. О  томе какав је изазов био Опленац довољно је само рећи да је у његове чувене мозаике уграђено преко 40.000.000 разнобојих коцкица, а укупна површина свих мозаика износи 3.500 меетара квадратних. Поред ових величанствених храмова барон је осликао и једну малу сеоску цркву посвећену Св. цару Константину и царици Јелени  у селу Опарић код Јагодине. Наиме, игуман манастира Каленић, Никон Лазаревић, који је и покренуо идеју о изградњи цркве у Опарићу, био је близак пријатељ краља Александра. У једној од својих посета Каленићу краљ је на темеље започете сеоске цркве оставио 100.000 динара и обећао да ће за осликавање послати свог дворског сликара.  И дан-данас, с десне стране од улаза, увучен у кутку, стоји натпис: „Фреске и иконе у овом Светом храму израдио је године 1936. Божијеју помошчију, академски сликар Никола Мајендорф“. Поред ове, Николај је осликао и цркву на гробљу у Алексинцу (1937) и цркву Свете Тројице у Београду, коју је пројектовао још један Рус, архитекта Валериј Сташевски. У цркви је сахрањен чувени генерал Николај Врангел.

Николај, као што видимо, није био једини руски уметник који је у то време радио на осликавању српских светиња. Ништа мање дело иза себе није оставио ни већ поменути Иван Мељников. Његова уметност је најзаступљенија у црквама и манастирима Македоније. Мељников је осликао цркву Св. Николе у ​​Струги, цркву Св. Анастасије у манастиру Св. Наум,  цркву Св. Петке у Битољу, три иконостаса у манастиру код Дебра, цркву Св. Теодора Тирона у селу  Српци код Битоља и друге. Ипак, његово најпознатије дело остаје иконостас у цркви Светог Саве у Жичи, задужбини владике Николаја Велимировића, у којој је, такође, осликао и фреску убијеног цара Николаја, која је пре пар година случајно откривена, након једне од рестаурација на тој цркви. Иначе, укупан број дела Ивана Мељникова пребацује цифру од 7000.

Али, као што смо рекли, ово није само прича о руским сликарима, ово је и прича о судбини два народа. 1941. године Други светски рат стиже у Краљевину Југославију а оно што се 1917. догодило у Русији поновило се у новој домовини барона Мајендорфа, комунисти и ројалисти започињу грађански рат. Као убеђени антикомуниста Николај приступа Руском заштитном корпусу, јединици састављеној од бивших белогардејаца која се ставила под немачку команду. Њена главна сврха била је заштита рудника и железница, мада су неретко припадници ове јединице улазили у сукобе и са Партизанима и са Југословенском војском у отаџбини. У својој борби против комунизма, Николај је стао на страну оног народа који напао Русију 1914. и посредно довео до избијања Октобарске револуције. Када је 1944. године Црвена армија ушла у Југославију  барон Мајендорф је био принуђен да се као две и по деценије раније, повуче пред налетом нових комунистиких власти. Умро је у Салцбургу, у Аустрији, 1969. године. До краја живота бавио се иконописањем. Његов пут пратили су и други Руси, а одреднице су обично биле земље Западне Европе или САД. Међутим, овог пута нису били сами. Стотине, можда и хиљаде српских интелектуалаца напустило су своју отаџбину баш као што су то Руси белогардејци учинили након 1917. Значај ових руских уметника, за малу, сиромашну и ратом сатрвену земљу, немерљив је!  Историја два православна народа нераскидиво је повезана, од светских ратова и револуција до судбина обичних људи. Мајендорф, Мељников, Краснов и други, само су део те славне и трагичне историје.

Аутор: Стефан Радосављевић, мастер историчар

фото: Блиц (Фреска руског цара Николаја у цркви Светог Саве у манастиру Жичи)