Jелена Матић: Фармацеутски аспекти дела познатих сликара

Тешко је утврдити када је тачно настала прва слика биљке . У зачецима сликарства, још у пећинама Француске и Шпаније, палеолитски човек-ловац је сликао животиње које је ловио: бизоне, јелене, коње… Један познати амерички новинар у свом ауторском тексту поставља питање : Како је могуће да је човек у палеолиту сликао животиње али да на пронађеним цртежима није било ниједног листа, дрвета, жбуна? Да ли су ти цртежи једноставно нестали или је палеолитском човеку било важније да црта оно што је лови? Остаје мистерија како је могуће да нису пронађени цртежи који представљају бар део флоре тадашњег периода. Људи су тада били упућени на природу и њене дарове. Јели су воће, различите бобице, траву и дрво су користили у различите сврхе као део покућства.

          Ипак, Фонд за афричку уметност на камену (ТАRA) тврди да дрвећа на палеолитским цртежима ипак има. Старост цртежа се може утврдити уколико је за цртање коришћен угаљ а угаљ није био познат саастојак боја која је коришћена у афричкој уметности на стенама.

На цртежу су представљене највероватније палме , на територији данашње Либије.

          У националном парку Сера да Капивара , који је под заштитом Унеска,у северном Бразилу, налазе се стотине пећинских цртежа на којима је и дрвеће. На слици је приказано дрво и око њега људи са усмереним рукама према дрвету, из чега се може закључити да је дрво било предмет њиховог обожавања.

Сера да Капивара

         Леонардо да Винчи , uomo universale, захваљујући својој радозналој природи направио је цртеже веома компликованих машина нпр машине за летење на људски погон, машине за прављење огледала, машине за померање мердевина… Ови цртежи су резултат Леонардовог интересовања за механику. Поред механике занимала га је анатомија, природа… Проучавао је кретање воде , вртложне струје, вирове. На цртежима воде која пролази кроз отвор и формира комплексне шаре док пада у језерце , Леонардове шаре подсећају на цртеже људских увојака и цртеже многих биљака као што је цртеж цвета “птичје млеко”. Поред ове биљке тешко је проћи а не запазити је.

Ornithogalum thyrsoides

Птичје млеко или  Ornithogalum thyrsoides, назива се још и звезда Витлејема, вишегодишња је биљка , луковичаста, са јестивом луковицом али пошто је луковица слична неким отровним биљкама, треба бити опрезан. Латински назив рода потиче од грчких речи ornis, што значи птица и galа , што значи млеко. Др Едвард Бах, лекар интерниста, бактериолог, патолог и хомеопата који је био лекар у Првом светском рату,је творац Баховог цвећа, односно Бахових капи.  Принцип функционисања његових капи заснива се на томе да одређено цвеће у води даје тој води карактеристична, чак лековита својства. Тако се његова цветна вода са цветом птичје млеко користи за ублажавање негативних емоција: туге, трауме, емотивног и физичког шока.

          1493. Албрехт Дирер је насликао свој аутопортрет са биљком у руци која изгледом подсећа на чичак . Ово дело , изложено у Лувру, је најранији познати  аутопортрет у европској уметности као засебан аутопортрет (претходни уметници су себе сликали међу другим фигурама ) . Како је наредне, 1494. године требало да  ожени Агнес Фреј, сматра се да је ово његов веренички аутопортрет и да је био намењен његовој вереници. Биљка коју држи у руци, Eryngium amethystinum je била симбол супружничке верности и раније се биљка користила као афродизијак. Једна врста ове биљке  користи се у Јордану против убода жаоке шкорпиона. Екстракт биљке овог рода се углавном користи као антиинфламаторно средство (противупално). Код нас се Eryngium campestre, познатији још и као ветровац и котрљан користи као диуретик (служи за избацивање воде из организма).

Албрехт Дирер, аутопортрет

          Сунцокрети су своју славу у уметности стекли захваљујући холандском сликару , Винсенту Ван Гогу. Сликао их је у две серије: париски сунцокрети и сунцокрети сликани у Арлу. Две слике из париског периода откупио је и његов пријатељ, Пол Гоген. Сунцокретима је декорисао и гостинску собу за Пола Гогена који је у Арлу са Ван Гогом живео неколико недеља. Ван Гог екпериментише бојама, светлошћу и техникама . Био је очаран сунцокретима и на сликама их приказује у свим вегетационим фазама . “Ваза са петнаест сунцокрета” на аукцији у Лондону, продата је јапанској компанији 1987. године за скоро 40 милиона долара.

Цвет сунцокрета ,Helianthus anuus, користио се у нашим крјаевима у чајним мешавинама против болова у стомаку а његово уље, поред познате употребе у исхрани користи се и као основа која улази у састав масажних уља.

          На слици Салвадора Далија “Каранфил и златна тканина” коју је насликао 1950. године, налазе се две биљке : каранфил и жалфија. Баштенски каранфил, Dianthus caryophyllus, се код нас, у народној медицини користио против обољења срца. Симбол је љубави а у Кини је често коришћен цвет на венчањима. Жалфија, Salvia officinalis, била је током историје веома цењена лековита биљка. Њен назив Salvia потиче од латинске речи salvare , што значи спасити. У средњевековној медицинској школи у Салерну су говорили да онај ко у својој башти има жалфију,  не може умрети. Стари Грци су је користили против змијског уједа а Римљани су је називали светом травом. Карло Велики, највећи западноевропски владар средњег века, наредио је манастирима и другим државним имањима да су у обавези да гаје лековите биљке међу којима је на првом месту била жалфија. Та је традиција остала сачувана и до данас па се жалфија може видети у неким манастирима. Због свог антимикробног деловања користила се за јачање организма до појаве антибиотика. Данас се користи као антисептик, за испирање усне дупље, против упалних процеса на слузокожи.

Каранфил и златна тканина

          Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae), назива се још и цвет феникс. Откривена је 1884. године у околини Ниша. Добила је назив по краљици Наталији јер је биљку открио дворски лекар краља Милана, др Сава Петровић. Наталијина рамонда слична је биљци Ramonda serbica. Наталијину рамонду описали су Др Петровић и Јосиф Панчић. Биљка има карактеристику коју има врло мали број биљака цветница а то је да иако се деси да буде потпуно сува, може да се заливањем врати у живот. Користи се као амблем на Дан примирја у Првом светском рату.

Ramonda nathaliae

          Надежда Петровић , наша најзначајнија сликарка, је у Првом балканском рату добровољно помагала рањеницима на фронту као болничарка. Умрла је од пегавог тифуса, у ваљевској болници, на дужности. Током свог стваралаштва, боравила је у Минхену и Паризу. Из минхенског периода, потиче њена слика “Бреза и јела”. Насликана је 1900. године. Дрво брезе , Келти су сматрали дамом шуме јер прва добија листове након зиме. Срби је сматрају проклетим дрвом јер су њеним гранчицама шибали Христа. У руској традицији, бреза је симбол чистоће и прочишћења. . Бреза има карактеристичну белу кору на стаблу са црним прорезима и троугласте мале листове. Betula pendula,користи се и као лек, као диуретик и код мокраћних инфекција. У Русији се засецањем у пролеће добија брезов сок који је укусан и има велики садржај минерала. Из коре, дестилацијом добија се катран који се користи код кожних обољења.

Надежда Петровић, “Бреза и јела”

          “Бела ваза” је дело нашег познатог сликара, Саве Шумановића. Слика је настала 1926. године током сликаревог боравка у Паризу. Сава је у два наврата боравио у Паризу где се дружио, поред других сликара и са Модиљанијем а прихвата и утицаје Матисовог сликарства. По повратку у Шид, слика сремске пејзаже. Стрељан је у току Другог светског рата и сахрањен у масовној гробници са још 150 Срба из Шида. На слици “Бела ваза” , насликане су хризантеме: беле, розе и наранџасте.  Хризантеме украшавају наше баште и веома се често гаје код нас. Латински назив у преводу значи златни цвет. (Chrys значи златни,Anthemon значи цвет.). Једна врста хризантеме, Chrysantemum parthenium користи се у терапији мигрене.

“Бела ваза” Саве Шумановића

          Милена Павловић Барили, рођена у Пожаревцу, била је једна од најинтересантнијих личности свог времена. Многи су је упоређивали са Фридом Кало. Две уметнице, живеле су у истом периоду, и неконвенционалним начином живота су привлачиле пажњу и биле испред свог времена. Била је ћерка познатог италијанског композитора Бруна Барилија. Њена мајка је била праунука Карађорђеве ћерке. Милена је путовала по Европи , где је обилазила градове  музеје и изложбе а на неким од њих је и сама излагала. Радила је илустрације за чувени модни часопис Вог. Своје последње дане проводи у Америци где умире веома млада, у 36. години. Иако је познатија по портретима и аутопортретима и насловним странама за Вог и друге модне часописе, на једној од њених слика могу се видети руже у вази. Исте розе руже налазе се на слици и на тапетама и као део украса за косу на глави модела. Ружа је једно од најомиљенијег цвећа и сматра се да свака боја има одређену симболику. Жене обично воле да добију на поклон црвене руже јер се сматра да се поклањањем црвених ружа изражава љубав. Наша земља представља и једно од најпогоднијих поднебља за гајење ружа. Поред гајене, постоји и дивља ружа, Rosa canina, чији је плод шипак веома богат витамином Ц и као такав се користи превентивно код грипа и прехлада.

Милена Павловић Барили

          Lilium candidum, љиљан се углавном гаји као декоративно цвеће. Наше баке су га користиле за различите упалне процесе на кожи. Кувале су луковице и стављале на оболела места а цвет куван у уљу користиле за повреде, промрзлине и опекотине. Љиљан је један од најчешћих хералдичких мотива. Грб краљевине Француске је имао овај мотив током средњег века. Доласком Јелене Анжујске у Србију, мотив љиљана на грбу почињу да носе и њени синови, Драгутин и Милутин. Љиљан је и хришћански симбол па се може видети на манастирским фрескама, обично са Богородицом на иконама па се због тога назива још и Богородичин цвет. На острву Кефалонија у Грчкој мештани на празник Благовести доносе љиљане и стављају у икону Богородице у стаклу и такви, без воде, остају до празника Успеније када се дешава чудо: на сувим стабљикама љиљана појављују се бели цветови.

          На фрескама су биљке, и то управо лековите биљке  представљене како их држи један од светих врачева, Дамјан.

Наиме, свети Козма и Дамјан били су лекароапотекари бесребреници. Они су заједно лечили људе и своје услуге нису наплаћивали па се због тога  и зову бесребреници. Козма је обично постављао дијагнозу а Дамјан правио лек од биљака што се може видети на фрескама: Свети Козма у руци држи бочицу, свети Дамјан држу биљку. Тада медицинска струка није била одвојена од фармацеутске, зато се и називају лекароапотекари а славу прослављају лекари и апотекари па је погрешно рећи да је то само “лекарска слава”.

Момо Капор, “Букет са Каленић пијаце”, уље на платну, 2006.

          Један од наших омиљених писаца, Момо Капор, био је и сликар. Познат је по томе да је сам илустровао своје књиге. Тешко је рећи које је биљке насликао на слици букета увијеног у новине. Можемо само да кажемо да нас та слика враћа у студентске дане или у његове студентске дане када се цвеће радо куповало на улици од продаваца и кад су дневне новине замењивале украсни папир. Једна његова прича о Београду дочараће вам магију Београда( тако је и назвао своју збирку прича- “Магија Београда”) а слика са цвећем подсетити како сте куповали мимозе у фебруару , негде са леве стране Кнез Михајлове улице, недалеко од фонтане и кафане “Руски цар”…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *