ОТАЏБИНСКА СВЕСТ МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА (ЈОВАНОВИЋА)

Прилог историји српске душе

Митрополит Михаило Јовановић представља средишњу фигуру српске црквене историје 19. века. Као човек, који је дужност црквеног великодостојника обављао скоро четири деценије (1859-1898), Митрополит је својим деловањем морао оставити дубок траг у прошлости нашег народа. Његова се активност поклапа са процесом обнове српске државности. Своју дужност почео је у време још увек вазалног односа српске Кнежевине према Османском царству, а упокојио се у доба независне Краљевине. Заслуге митрополита су бројне, а посао на почетку није изгледао лако: векови потчињености у Османској држави довели су до несташице богословске литературе, што је доводило у питање квалитет верског образовања на српском етничком простору. Ипак, примери бројних српских светих чији су животи претходили Митрополитовом, сведоче о томе да, упркос овом недостатку литературе и формалног образовања, живо духовно искуство вере никад није напуштало најсветлије представнике наше Цркве.

У време када је Србија васкрсавала своју државност, Митрополит је у свој свети задатак уписао и васкрс српске духовне културе. Јер, развој државе морала је пратити и својеврсна духовна обнова. Надахнуће за ту обнову српског народа Митрополит је пронашао у Русији. Замонашен у чувеној Кијевско-печерској лаври, остао је заувек „монах руског типа” (Ђоко Слијепчевић), водећи српски славјанофил. Вођен љубављу према књизи, а такође и осећањем дужности, целог живота је писао дела на разне духовне теме. Тиме је Митрополит покушавао да надомести недостатак богословске литературе на српском језику, али и да побољша стање у Цркви. Никада није заборављао свој народ, који је остао ван тадашњих државних граница. Његова активност и помоћ онима, који су и даље трпели насиља турске управе, али и дубока отаџбинска љубав према Русији, учинили су Митрополита непријатељем суседне Аустроугарске и, најзад, одвели га у прогонство из којег ће се победоносно вратити. Сагледавајући његово дело, пред нама се јасно, као на слици, приказује живот посвећен Богу и ближњем – Цркви и народу. Живот којег је водила љубав према свом роду и осећање дуга према њему. Зато сматрамо да је живот Митрополита Михаила (Јовановића) погодан пример за поновно промишљање о покретачима историје – и сместа добијамо одговор да је источник његових дела љубав. И да, управо посматрајући његов живот, можемо да разумемо право значење речи Отаџбина. Појединим примерима из садржајног Митрополитовог живота, расветљавамо значење тог, у савременом свету често заборављеног аксиома, Отаџбине – речи, иза које се за поједине крије нешто анахроно и превазиђено, али што је у стварности увек свеже, вредно, као какав ненаметљиви чувар дарова, који стрпљиво чека да оно највредније открије достојнима.

Као црквени јерарх, пре свега монах, Митрополит је целог живота био загледан у непролазно. И у тој вечности је видео људски лик, лик свог ближњег који пати. Сав његов живот био је у знаку помоћи страдајућима. Још од школовања у Русији, када се младом Милоју (које му је било световно име) откривало богатство богословске мисли, лебдела је у његовим мислима свест о одговорности за свој народ. Ово показују и речи које је исписао и држао их као опомену на радном столу:

”Не заборављај никада ниједног тренутка зашто си оставио своје отачаство и дошао овде. Знај, да ниси дошао овде да уживаш, него да се и дању и ноћу трудиш, да што више прибавиш знања и науке, што је твојој домовини од преке потребе. Памти, да у домовини још има Турака, који сметају полету и развићу, да Швабе задржавају сваки напредак. О, да јадни народе српски, тешка ли ти је судбина, што си тужан грозно раскомадан. Пази, дакле, и знај, да је у Србији огањ, који треба да загрева просветом све српске крајеве. Старај се да с временом и ти можеш привредити своме драгоме и љубљеноме народу”.

Осећај љубави и дуга према Отачаству одстранили су из ума младог богослова сваку помисао о искључивом, себичном индивидуализму. Уместо тога, он је себе видео као деo тужно раскомаданог народа на чијој будућности је потребно радити и у том служењу свом отачаству будући Митрополит проналази свој животни позив.

Митрополиту, који се пре свега бринуо за спасење своје душе и чије је око будно мотрило над животом поверене му Цркве, није било страно да се бави питањима које би лаички ум несмотрено окарактерисао као ”исувише земаљска”. Век у којем је живео Митрополит Михаило обележио је почетак обнове српске државности, за почетак аутономне Кнежевине која је, иако још увек зависна, пружала уточиште и постала основа за изградњу и неговање самобитне српске, словенске културе. Ипак, како је та држава обухватала само део (и то мањи) српског етничког простора, тако су и погледи Срба из Кнежевине били усмерени ка онима који су остали под непосредним страним господарством. Вести о неправдама које су трпели Срби ван Србије долазиле су и до Митрополита који, као црквени пастир, није могао остати слеп и глув на бол сународника. Као одговоран човек, он, такође, није могао ни пилатовски опрати руке одричући се, зарад своје удобности, ближњих који пате.

Треба нагласити да Митрополит Михаило у овом послу није био усамљен. Целокупно друштво Кнежевине било је упућено на помоћ Србима ван Кнежевине. Ближе упознавање са сународницима из Старе Србије (појам чије порекло, такође, треба тражити у првој половини 19. века), доводило је српског родољуба у подручје ”класичних области српских” (Архимандрит Нићифор Дучић), препуних историјских споменика који су чували сведочанство светлог српског Средњег века. Одвијала се својеврсна историјска самоспознаја, а српски човек је, гледајући фреске својих светаца, надахњујући се њиховим делима и у окриљу старих храмова тражећи утеху – откривао себе као историјско биће. Осећај овог, Српског простора, који не зависи од државних граница, дао је свој израз и у уџбенику Милована Спасића (”Земљеописаније целог света за виша и нижа училишта и за свако стање грађана”) из 1845. године који је и ослобођене и неослобођене крајеве назвао Србијом. Српска отаџбинска свест мање је зависила од динамике државних граница, а више од осећања заједничког српског света, болно подељеног и ометаног од ”Турака и Шваба”.    

Историјске околности налагале су помоћ Кнежевине неослобођеним крајевима. Личности којима се обраћало за помоћ биле су кнез (потом краљ) и митрополит. Црква у Србији усмерила је своју делатност ван граница државе: током читавог 19. века, могуће је пратити ток помоћи којег је Црква намењивала страдалном народу. Митрополит Михаило је предњачио у овој активности: бескрајан је низ пошиљки које је отправио. Помоћ у новцу налазила је свој пут до старих српских задужбина које су биле обнављане, али и до оснивања српских школа. Посебан вид помоћи овог црквеног великодостојника био је просветног карактера: он је један од заслужних за оснивање знамените Призренске богословије. Он се заиста ставио у службу своје давне идеје о Србији која „загрева просветом све српске крајеве”. Из тих школа, основаних Митрополитовом заслугом излазили су родољубиви радници који су, обогаћени знањима, такође схватали живот као служење свом роду – свештеници и монаси који су љубав према својој Отаџбини посведочили, ни мање ни више, него на бојном пољу.

Отаџбина Митрополита Михаила није била омеђена државним границама. Она се, као таква,  није могла ни мењати током несталности 19. века. Она је остала простор Српског света који не зависи од административних подела на ову или ону област: он се простире тамо докле је српске цркве и у њој фреске пред којом се човек могао помолити свом свецу-заштитнику и, често, уједно и сународнику. Помоћ коју је Митрополит слао, израз његове љубави и његов допринос отаџбинској идеји, била је усмерана, симболично – ка цркви и школи, ка обнови српских светиња у којима се прошлост јављала као вечност, ка школи из које се излазило са новим задацима које је налагало време.

Љубав према историјској слави, али и према страдалном народу, који у том тренутку пати, обједињавала је у Митрополитовом схватању Отаџбине прошлост и садашњост. Немогуће је, зато, српску отаџбинску и традиционалну идеју, подводити под термине модерне политичке мисли какви су десница и левица. Она, кроз љубав према вечном које се крије иза историјског, али и кроз пружену руку страдајућем брату, надвисује све категорије западне савремене политичке науке, јављајући се као испуњење јеванђеоског идеала највиших заповести – љубави према Богу и према ближњем.

Руски верски филозоф, Иван Александрович Иљин, описао је ”акт патриотске самоспознаје” као ”проналазак духовног блага које називамо Отаџбином”. Човек, према Иљину, мора у првом реду да се окрене свом сопственом духу и да у свом сопственом духовном искуству препозна духовно окриље свог народа. Препознати себе као део народа са значајном културом, а потом се загледати у себе и исту ту културу пронаћи унутар себе. Сазрцавање великог дела Митрополита Михаила може нам помоћи да изнова оживимо исправно схватање и садржај Отаџбине као вечите датости у времену у којем се чини да глобалистичка ”диктатура погледа на свет” (Николај А. Берђајев) још увек није изрекла своју последњу реч.

У доба заборављања онога што се протеклих векова није доводило у питање, историјска наука мора пред себе поставити задатак, а не само да клизи по површини прошле стварности, гомилајући бројне и често сувопарне податке, већ да покуша да урони у невидљиви, скривенији, али кључни део људског бића. Неопходно је, не само осветљавати нечија дела, већ и унутрашњи свет који је надахнуо човека да то дело учини. Људска бића, ипак, нису само марионете које историја баца час на једну, час на другу страну, већ бића са сопственом вољом способна за ”акт патриотске самоспознаје”. Тако схваћена историја душе откриће нам у прошлости многа духовна блага за која ћемо се уверити да не припадају само минулим вековима, већ вечности. Открила би нам се наша древна самобитна српска, словенска култура, а увидевши њену вредност, не би нам било тешко да јој, као и наш Митрополит Михаило, служимо изграђујући је.

Откривајући своју традицију, откриле би нам се и друге – видели бисмо да шаренило традиција пробија испод сивила свих беспућа модерног света. Увидели бисмо бројне споне са културама оних народа који са Словенима деле заједничку историјску судбину и заједничко евроазијско тло.

Указао би нам се – свет у својој величанствености, а историјска наука као служитељ истини. А почетак и надахнуће тог посла нека буду и речи Митрополита Михаила: “Старај се да с временом и ти можеш привредити своме драгоме и љубљеноме народу”.

Аутор: Стеван Дакић

Извор: geopolitica.ru

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *