Ненад Ћорилић: Преображење

Осванули смо у кафани. Па и био је ред, бар сам тако мислио. Не добија се прво дете два пута. Девојчица, три килограма округло, педесет један дужина. Жена се породила уз доста муке, последњих десет дана лежала је у болничкој постељи.

Моја два најбоља пријатеља, мој брат и ја целу ноћ смо се заливали вином. Каже Ставра, власник кафане,ваља се кад је такав повод.

Нек буде да је тако, можда је Ставра и био у праву. А шта ће друго кафеџија да ради него да наврће точак на своју воденицу.

Невоља је била у нечему другом. Годину већ, две, три, пет-више се и не сећам, сваки дан сам завршавао на исти начин- за кафанским столом. Увек сам налазио неки нови разлог, неки нови повод да оно што сам преко дана с муком зарађивао, преко ноћи са лакоћом потрошим. Ни дан-данас не могу да објасним себи зашто је до тога дошло. Знате како кажу: разочара се човек, тишти га нешто, не осећа се комотно у свом телу… Мени је жена добра ко лебац била, кућу сам своју имао, ма, ништа ми фалило није… Како сад на то гледам, пресудиле су две три дуже седељке са другарима и ракијом. Тај ужасни, немили господар алкохол увукао ми се под кожу подмукло и неосетно, тако да ни приметио нисам. Тек, постадох сеоска испичутура, флашоман, како су ме ословљавали мангупи кад ме сретну.

А жена  моја Станка, тиха и  вредна, успевала је  да учини да кућа стоји на ногама, кад већ газда то све чешће није могао. Вратим се из кафане мокар,помућен, а она ми  на столу поставила топло јело и кришку леба. Сећам се, некад поједем, некад преврнем, како ми дође. Она ћутке однесе тањир до  судопере, опере га, па оде у спаваћу собу. Кроз затворена врата, на која сам понекад знао лупати у делиријуму, често сам чуо неко мрмљање, нешто чије значење моја помућена свест није могла разазнати. Сад знам, молила се пред иконом Богородице, молила се и чекала.

Убрзо сам и посао изгубио. Газда је приметио да све чешће долазим мамуран и неиспаван. Снага ме полако издавала, у неколико наврата повраћао сам на радном месту.

• Извини, Радане, ниси ти више за овај посао, последње су газдине речи којих се сећам.

Станку су њени неколико пута звали да се врати.

• Биће боље, биће боље, одбијала их је упорно, даће бог.

И борила се. Молитвама и трпељивошћу.

Кад је остала бременита, ја сам се уплашио. Ваљда ми је неки заостали делић свести говорио да од мене прави родитељ бити неће, да ћу флашу вечно грлити више и чешће него децу.

Станка је и даље обављале све послове у кући и око куће.

Месец дана по рођењу, дође време да крстимо ћерку. Све што је требало припремити и договорити обавиле су Станка и моја мајка.

Сећам се, тог јутра, беше април месец, сунце се добрано мучило иза облака. Тек неки благи наговештаји светлости успевали су да се провуку кроз сивило. Кад сам се, мамуран и недотеран, појавио пред црквом, кум Павле и родбина су већ улазили унутра.

Мени није било ни до чега. Претходне ноћи наливене чаше вина таласале су се у утроби.

• Ево и оне пијандуре, рече неко. Звук презира у гласу беше очигледан.

Добро сам чуо те речи, и не би ми свеједно. Ма ко то… сад ћу да га… помислих, стегхух песнице и нагех се ка напред. Неочекивано, са источне стране дође дашак благог ветра који као да ме помилова по лудој глави. Охладих се истог трена и уђох за осталима у цркву.

Толико дуго нисам крочио унутра. Намах осетих неку благост и смирење. Обред поче.

Свештеник и кум урадише све како треба. Станка је све време стајала по страни, уредна и чиста, обучена у своју најлепшу хаљину, коју сам јој купио још док смо се забављали.

Кад се главни део обреда заврши, свештеник поче за ту прилику прикладан говор, уз најлепше жеље за будућност детета.

• И, на крају, да пожелим овом дивном божјем детету које данас крстисмо, да поштује родитеље своје који га, уз божију помоћ, на свет донеше. Такође, да пожелим и да родитељи поштују њега и издигну се изнад сваког проблема и сваке невоље.

Свештеникове очи, док су ове речи извирале из његових уста, погледаше у мене. Стид који сам осетио како ми извире из чела, натера ме да спустим поглед. Како сам то учинио, једне друге очи засенише ми лице. Моја малена кћер, шћућурена у Станкином наручју, посматрала ме је нетремице. Јасно сам могао прочитати шта у том погледу пише.

Подигао сам главу ка своду цркве. Тамо је на моје очи чекала Богородица, са дететом у наручју. Блаженство које сам у том часу осетио испунило ме је тако да га и дан- данас осећам. Никад ме више није напустило.

Кад сам излазио из цркве, сагех се и пољубих свештеника у руку.

• Хоћу, оче, рекох.

Пред црквом, раздрагана родбина је већ почела да прославља. Сунце, које се цело јутро борило са облацима, победило је. Његове благословене зраке јасно сам осетио на кожи, умивали су ме и припремали за нови живот.

Никада више нисам попио ни кап.

***

Данас, након толико година, поново смо сви на истом месту, освежени благим дахом поветарца. Дочекао сам и тај дан. Удајем ћерку.

Ипак, има неко ко недостаје. Нема моје Станке. Већ је десет година како се преселила, и сад борави негде горе високо, иза облака.

Знам је, сигурно нас посматра однекуд и моли се да све буде у реду.

Млада је стасита и лепа, младожења је добар, гости су весели… биће, биће.

Даће бог.

КРАТКА БЕЛЕШКА О АУТОРУ:

Ненад Ћорилић (1975, Лозница) је српски писац. Дипломирао је англистику. Пише афоризме и кратке приче. Објавио је збирку прича Господин Нојвил (Српска књига, 2007) и више збирки афоризама. Награђиван је за своје приче и афоризме. Члан је Удружења књижевника Србије и Београдског афористичарског круга. Живи и ствара у Лозници.