Непосустале дебате о еутаназији

Турновски: ”Активна помоћ на самрти није чин самилости”

Бечки викарни бискуп Стефан Турновски настоји на изричитој примени сада важећег закона о забрани помоћи на самрти. Поборници скидања забране са асистенције при суициду, тј. активној помоћи на самрти – о чему сада дебатују судије Уставног суда Аустрије – заправо ”унакарађују појам самилости” када аргументују ”правом на слободну вољу”, тврди Турновски.  ”Самилост показује неко ко се за добро другога залаже, а не онај ко на смрти другога зарађује”, вели викарни бискуп у једном прилогу за Niederösterreichische Nachrichten, у прошлу среду. Проблематичним види Турновски комерцијализацију те области, уместо ”сусрета са пажњом, близином и временом”. У ово последње би друштво требало да појачано инвестира.

Друштво стоји пред питањем суицида пред процесом просвећења. У ранијим временима су самоубице биле осуђиване за ”свесну кривицу”, те им је ускраћивана сахрана, што је било ”ужасни терет традиције” Цркве. Са овом праксом се престало најдоцније од Другог ватиканског концила (1962-1965) из сазнања да суицид настаје најчешће под психичком принудом. Самоубиства не настају у ”безваздушном простору”, што би аутономију и самоодређење као аргумент за асистенцију при самоубиству довело у питање. Пледоаје теолога и комисије за биоетичка питања је придржавање садашњих правних прописа, као и појачано посвећење људима усамљеним и са акутним душевним кризама, као професионална помоћ и алтернатива за асистенцију при суициду. Позив на легализацију активне помоћи на самрти је спојен и са економским и демографским интересима. На ово подсећа у једном саопштењу за Kathpress госпођа Сузане Кумер, специјалиста за биоетику у Бечу. Дебата о асистенцији при самобиству, којим се бави Уставни суд Аустрије почев од ове недеље, накнадно би требало, по њеном мишљењу, да ове аспекте укључи у своја разматрања. Госпођа Сузане Кумер је управница Института за медицинску антропологију и биоетику (IMABE). Она вели да је посебно ”застрашујући пример” очигледна ”штедња кроз асистенцију на самоубиству”. Искуство учи да су трошкови лечења у последњим годинама живота ”несразмерно високи” и броје 20 и 20 процената укупних трошкова лечења, иако број оваквих пацијената чини 1 проценат укупног становништва. Ове цифре потичу од економа у Холандији и Белгији. Тако се еутаназија показује као ”ефективно економско средство”, уместо палијативне медицине.

Теолошко-философски аргументи

Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски конзенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога ”не убиј” – веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у ”Imago-Dei” учењу видео индивидуално право човека да одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”.

Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божије руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне позиције ”акт највишег поверења у Бога”.

Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.

Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција.

Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица, пак, тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар.

Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но, то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заговорника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти. 

Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)

Извор: spc.rs

фото: mojamedicina.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *