Стефан Недић: Васпитно-образовни смисао наставе у светлу старосавезне литературе
Читајући старозаветне текстове и перикопе, видимо да је човек неодвојив од остале творевине. Са њом има идентични циљ- обоје се налазе у динамичном преображају. Можемо и требамо уочити у коликој мери васпитање има своју одговорност тиме што пред собом има једно такво биће, биће одговорности: одговорног за себе и своју природу, односно, и за свој пад и за њено спасење.[1]
Имајући то у виду, апостоли подсећају да „жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве Божија деца“[2] Постоји, дакле, узрочно- последична веза између човековог образовања и спасења природе. Као што „телесни човек“ треба да се промени у „духовног човека“, исто тако садашњи облик творевине се преображава у „ново небо и нову земљу“[3] Огромна снага и могућност које су запретени у човеку су ту да би био усмерен ка том назначењу, иако је у стању, усмери ли се погрешно да проузрокује неизмерно зло.
У покушају да у усамљености, без Бога, постигне образовање и савршенство живота, човек се сусрео са неуспехом[4] и смрћу[5] као егзистенцијалним неуспехом његове личности. У сазнању патње и осећају бола, који је уследио, старозаветни човек је црпио познање смртности природе. Она је последица створености, али у смислу остајања у том стању, Адамовом непринетошћу Богу. Смрт је за библијског писца, с једне стране природна чињеница, а са друге- казна за грех. Тако стоји у Пост 2-3 где је смрт приказана као казна за грех, као казна за повреду Завета са Богом. У том светлу, смрт открива свој огроман васпитни значај за човека. На који начин? Суочавајући се са смртношћу и то као антрополошком трагедијом личности, опомињао се да своје назначење и пуноћу свог бића не може остварити унутар своје природе, дакле, у индивидуалности. Нашавши се под сенком смрти, није могао а да не погледа к животу и путевима са становишта вечног живота. Био је упућен на заједницу са Творцем.[6]
Смрт за човека је постала реалност као последица пута супротног љубави којим је одлучио поћи, иако је призван у заједницу благодарења. Зато у Старом Завету умире сваки онај који згреши, у суштини, не од одмазде Божије, већ од последице својевољног избора- остати ван заједнице са Јахвеом. Тај избор изражава слободну потврду личног самоуништења, самоотуђења, обезображења, а што није Животодавчева воља.
Људи су, даље, кроз созерцање смрти и сећањем на њу, спознали трагичност и пролазност и кренули да трагају за непролазним, куцавши тако, често и не знајући, управо на рајске двери Господње које су некада пре, по Адаму биле затворене. Људска потреба за самонадилажењем, непрестана усмереност према нечему или некоме изнад себе, затим непомирљивост са затвореношћу у овоземаљске категорије и стална слутња да смо рођени за више, васпитавала је људско биће том чежњом, немиром и отвореношћу према оном вишњем.
Човек је отворен према трансцедентном и то трансцедентно није тек нека имагинарна слутња, већ биће које открива, објављује, шири руке и дарива му се.
Израиљски Бог је одувек схватан као Личност,[7] те не постоји сигурнији начин продубљивања наше сопствене личносности од сарадње са највећом Личношћу. Библија указује на човека као Божије створење са ограниченим способностима, али способно за главно и пресудно- за дијалог са Богом који је Личност- par excellence, а који се таквим објавио још кроз стварање света.
Човек је одступио од Бога, али није остао ван општења са Богом. Како је то могуће? Бог није одступио од човека.[8] Божанско образовање човека и васпитање кроз историју спасења одвијало се као целина, при чему се цео тај развитак сажето изражавао и циклично ширио у сваком временском раздобљу, чак у сваком његовом делу и у сваком појединачном животу васпитаника унутар заједнице. „Нисте ви Мене изабрали, него ја изабрах вас… Дођох да нађем изгубљено… Научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…“затим благовести у Новом завету, а у оно време- „Адаме где си?“, иста је то реч, исти је то глас, глас Доброга Пастира, који је одмах кренуо да тражи изгубљено.
Још је првоме човеку дато обећање да постоји могућност и прилика да се исправи неуспех.[9] То ће учинити Месија- Богочовек, који ће васпоставити помрачени лик у човеку. Неће га створити ни из чега, већ ће га преобразити.[10]
Бог позива Аврама давањем обећања и Авраам пође из земље своје за Богом[11] на пут за Непролазним. Даје се могућност обнављања и разоткривања човекове истинске лепоте у Обећаном- у Христу Богочовеку. Пут образовања човека је, још пре пада Адамовог, дакле од самога почетка, био у томе: постепено ступање у заједницу са Божанским Логосом и преображење Адама у Христа.
Прелазак народа Божијег из египатског ропства кроз воду у слободу и улазак у обећану земљу, био је једно раздобље у образовном процесу преласка из ропства самодовољности и живота по датостима створене природе, у слободу: у божански начин живљења и постојања. То је био почетак пута ка потпуном ослобођењу и облачењу у новога човека чланством Тела Христовог- Цркве Божије. Пут образовања новога човека по Богу, у Христу, видећемо, истински почиње управо тим входом, уласком у славу која је у Христу Исусу,[12] ступањем на први степеник- прибећи смирењу и крстити се. На примеру фарисеја и цариника[13] приказ је супротан, те видимо слику да горди одбијају да се крсте.
У Старом завету оствареном на обећању, старозаветни пророци, обновљени вером од Речи Божије која им се објављује, надахнућем од Духа Божијег, васпитавају за дубља откривања и све време подсећају на Божије обећање о спасењу света и човека, постајући тако старозаветни педагози. Бог се преко старозаветног Закона откривао као Васпитач који жели извести човека из таме на пут светлости и долазак Обећаног Месије.[14]
„Улога Старог завета састојала се у томе, дакле, да полако човека уведе у икономију спасења. Све тајне се истовремено нису могле открити. Човек, изнад свега, не би могао одједном све да их схвати. Осим тога, то би угрозило његов слободни развој. Израиљ је требало временом да превазиђе философију „народа земље“, да би и они преко њега могли да уђу најкасније у заједницу са Богом.“ (Ис 42, 10-12; 45, 14)[15]
Васпитање рода људског подразумева кретање и развој- постепено разоткривање и корачање ка Христу. Стога се пророци и Закон називају „педагог за Христа“[16] јер они, иако нису били васпитачи по струци,[17] васпитавали су народ изабрани, а преко њега и остале људе: Хананце, Асирце, Сиријце, Копте, Јелине и др за долазак Христов.
При томе, Господ архиваспитач тј. архипастир, архипедагог, архиандрагог, показује наду у свог васпитаника, у људски род. Он верује и нада се успеху. Очекује га. То изражава и потресним речима: „И Етиопија пружиће руке своје ка Господу.“[18]
„И биће олтар усред земље мисирске, и споменик Мој на међи њезиној. И биће знак и сведочанство Господу над војскама у земљи мисирској. (Када ће то бити?) Када стану завапити ка Господу на насилнике![19] Он ће им послати Спаситеља и Кнеза и избавиће их. Биће познат Господ Мисирцима. Упознаће Мисирци Господа у то време. И служиће му жртвама и даровима, и заветоваће Завет Господу, и извршаваће!“[20]
„Служиће Господу Мисирци (Копти) с Асирцима: биће благослов посред земље! Јер ће њих благословити сам Господ над војскама говорећи: да је благословен мој народ.“[21] Све се испунило у дану када Господ, после Васкрса и Педесетнице, преко апостолског корифеја Петра, рукоположи првог архиепископа александријског јеванђелисту Марка и када у Сирију и Асирију отидоше апостоли: Тадеј, Вартоломеј, Тома и др, а у Етиопију и до краја земље, од Цркве послани свети учитељи, мисионари и апостоли. Склопише завет са Господом, познаше Га у евхаристијској заједници и све потом је историја њиховог образовања у Христу, као народа Божијег.
„Сви народи које си створио, доћи ће и поклониће се пред Тобом, Господе и прославиће Име Твоје“[22]
Увек је на почетку, Божија замисао ослобођења, понуда Божије љубави у слободи. Тај се наум, то хтење, та одлука објављује у човеку, а човек га прихвата. То је као зачеће. Редовно затим следи болно рађање и пробијање кроз почетне (порођајне) невоље- као ход народа Божијег кроз пустињу. Васпитно- образовни ход се одвија вертикално, преко Закона и пророка, и хоризонтално, преко старозаветних празника,[23] унутар велике црквене заједнице и мале црквене заједнице- породице. Верност Богу у том ослободитељском ходу захтева ослобађање од нових ланаца који се појављују попут корова, од нових замки у које се упада. То је трајна напетост образовања уопште. И што се више напредује, то су јача и болнија искушења сазревања, што се огледа и у историји народа Божијег. На крају је увек излазак, пуно остварење ослобођења, пуно очовечење у заједништву са Богом.
Аутор: Стефан Недић, мастер теолог
[1] М. Томасовић, Нови Адам, Београд, 2007, 175.
[2] Рим. 8, 19
[3] Ис. 65, 17; 2Петр. 3, 13.
[4] Пост. 3, 7.
[5] Рим. 1, 21- 23.
[6] Митрополит Амфилохије, Основи православног васпитања, Светигора, Цетиње, 2002, 72-77.
[7] Радмило Вучић, Основи педагогије, Београд, 1954, 100.
[8] Пост 3, 9.
[9] Пост 3, 15.
[10] Мирко Томасовић, Нови Адам, Београд, 2007, 200, 315.
[11] Пост 12.
[12] 1Петр 5, 10.
[13] Лк. 7, 29-30.
[14] Митрополит Амфилохије, Основи православног васпитања, Светигора, Цетиње, 2002, 67.
[15] Родољуб Кубат, „Схватање загробног живота кроз старозаветну историју“, у: Богословље I и II, Београд, 1999, 16.
[16] Гал. 3, 24.
[17] Радмило Вучић, Основи педагогије, Београд, 1954, 98.
[18] Пс. 68, 31.
[19] Свети Оци и монаси египатске пустиње су правилно разумели под „насилницима“: тиранију греха, нечисте страсти, бесове…
[20] Ис. 19, 19- 21.
[21] Ис. 19, 23- 25.
[22] Пс. 85, 5.
Господ је показао савршени пример, колико наде и вере у успех васпитаника треба да има васпитач у образовно- васпитном раду и онда, дакле, када нам можда изгледа да је гајење такве наде узалудно. Баш онако, као што је то било у време далеко пре но што су се наведена очекивања испунила у Новом завету.
[23] Митрополит Амфилохије, Основи православног васпитања, Светигора, Цетиње, 2002, 95-99.
