Владимир Коларић: Светлосна поезија у музици Ивана Јегдића

Популарну културу можемо видети као чист производ корпоративних центара моћи, односно њиховог налога на који се не може одговорити другачије него робно-потрошачки усмереним стереотипним изражајним формама. Можемо је посматрати и као производ хладног рата, оружје у рукама оних који су схватили да симболи, вредности и идеје, дакле култура, могу бити оружје итекако разорније и дуготрајно ефикасније од сваке, па и најјаче бомбе. Поготово то је у атомској ери постојала бомба толико снажна да је могла да оконча живот на земљи, то свакако није могло бити у интересу моћника овог света, осим оних најестремнијих, по правилу езотеријски-окултно мотивисаних.

Можемо, међутим, популарну културу схватити као сложен сплет културних утицаја и околности који нипошто није једнозначан, ни у вредносном ни у идеолошком смислу, и који може бити поље за изражавање стваралачких личности, односно форма културног посредовања као свака друга, а која одговара духу времена.

Млади музичар Иван Јегдић, комплетан аутор музике и стихова својих песама, коме је објављен албум „Нека чују ме“, свакако користи форме популарне музике за лични уметнички израз, успешно и зачуђујуће суптилно спајајући интроспективност и интимност говора о унутрашњем свети и ужем социјалном окружењу, са друштвеним, али и ширим културним, пре свега историјским, митолошким и религијским контекстом.

Иван Јегдић

Лична преиспитивања, лутања и боли Јегдић нанаметљиво рефлектује на митолошке и историјске јунаке, откривајући њихову парадигматску релевантност за најдубље основе нашег бића, за наш најинтимнији „живи живот“. Јегдић полази од рана, које често помиње у песмама, из позиције рањеног људског бића, и из позиције снажних унутрашњих борби, која онемогућује да се рањеност пројектује само на спољашњи свет, уносећи у њега већ и онако претеране расколе, да би такво стање људског бића пројектовао на или одмаравао наспрам митских  и историјских ликова и слика. Питању смисла колективне жртве он приступан полазећи од унутрашњих борби, личне расколе и подвојености рефлектује на увређену представу о Калигули, док питање личност раста и слободе одмерава у имплицитном и полемичком дијалогу са, у песми неименованим али зато ништа мање присутним, Христом.

Чинећи то, Јегдић ненаметљиво сведочи да нисмо само и да постоји нешто што нас повезује, ван времена и простора, и што нас уверава у нади да за нас и у најдубљем очајању и изгубљености има наде, у другом људима, у оном тајанственом што је између њих, а што заправо Јегдићева лепа, освежавајућа и светлосна поезија открива.

Она зато превазилазе оквире трендова, мода и задатих форми, било које врсте тржишне или идеолошке октроисаности, обраћајући се сваком, свугде и свима, свима сазвучнима које позива на свој пут светлости, на ком ће, надајмо се и молимо се, истрајати.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *