Свети Јустин Ћелијски: Зеница трагизма

Сваки човек је заробљеник тајни, јер је сваки опседнут тајнама. Са свих страна оне се згрћу око њега. Из сваке појаве лучи се по тајна, а из сваке тајне по безброј тајни. Нема ствари која није бременита тајном. Тајна до тајне; тајна на тајну и – добио се свет. Човек има у себи неку праисконску центрипеталну силу за све што је тајна. И привлачи све тајне; и оне хрле к њему, опседају га са свих страна. Свако чуло његово опседнуто је безбројним физичким тајнама. У сваки атом његов гледају чудесне тајне из сваке твари. И најмања тајна разраста се у тајну васељенску, тајну бесконачну. Отисне ли се човек низ једну од њих, oтискyje се у екскурзију којој краја нема. Последња тајна сваке појаве и сваке твари обавијена је бесконачношћу. Тајна једне мајушне водене капље је тако огромна да се у њој удаве сва чула човекова, сав ум, сва мисао. Проанализирана до краја, капља воде се састоји из недељивих, невидљивих, неопипљивих частица, које се зову атоми. Тако учи модерна хемија. Видљива капља оснива се на невидљивим частицама; опипљива капља оснива се на неопипљивим атомима; коначна капља суштином својом отискује се у бесконачност. То је хемијска бесконачност. Но постоји и физичка бесконачност. Модерна физика има своју бесконачност, јер се оснива на хипотези о етру, „који је неопипљив и непокретан, по себи и за себе неопажљив“. – Тако модерна физика и модерна хемија сваку појаву и сваку твар своде на нешто невидљиво, на нешто натчулно, на нешто бесконачно. У самој ствари, бесконачност је конац сваке наизглед коначне твари. Све физичко је у основи метафизичко; и у најситнијој твари укотвљена је бесконачност, и човек је не може уловити ни чулима ни мислима. Све коначно базира на бесконачном. Постоји неки суптилно загонетан прелаз из коначног у бесконачно, прелаз који не подлежи никаквој чулној ни логичкој анализи. Све што изгледа чулно, у ствари је натчулно; све што је мислимо, у ствари је метамислимо. Мислимост света је неупоредљиво ужа од реалности света. И зато је и та мислимост бесконачна и почетном и завршном својом страном. Ако човек намерно не скраћује своје мисли и намерно не сужава свој дух, мора се осећати y овом свету као мислећа љуска на валовитом мору бесконачности.

Тајанственост света је бесконачна – то мора осећати сваки који макар једном непристрасно завири y тајну света. Но и тајна човековог бића је не мања и не краћа. Сврне ли поглед на себе – човек сусреће неисказану тајанственост. Замислите, човек не може да објасни себи како се у њему самом врши прелаз из чулног y натчулно, из тела у дух, из несвесне материје у свест. Природа његове свести и мисли недомислима је за његову мисао. Мислимост његове мисли је много краћа и ужа од природе саме мисли. Исто тако и мислимост чула и делатност чула. Све се то отискује у неку унутрашњу бесконачност. И споља тајанствена бесконачност и изнутра бесконачност, а јадни човек између њих.

Опасно је бити човек; опасно је бити приклештен између две бесконачности, које се такмиче у тајанствености и загонетности. Човека плене и једна и друга. И једна и друга се неуморно отимају о несрећног човека. Згуснуте у два света, оне ударају о човека свим бесконачним страхотама својим. И он се, измучен и изранављен, ратосиља и једног и другог света, али не може ван њих, и иза њих. Таква је коб његова.

Трагично је бити човек јер је човек постао зеница трагизма, зеница за све што је трагично и у горњем и у доњем свету, и у спољној и у унутрашњој бесконачности. Кроз њега је прогледао сваки бол; у њему се разболела свака твар; кроз његово око је проплакала жалост сваког бића; он је болник који пребољева болест егзистенције; у њему се, као у сабирном сочиву, сабрао сав трагизам светова, и он се грчи и ломи на одру немоћи своје.

Ужасно је бити човек, јер у уском телу свом човек носи две бесконачности. Он је матица око које се слећу сви ројеви свих ужаса из горњег и доњег света. Куда год крене, непрегледни ројеви ужаса прате га. Чула његова посели су ужаси, и душу његову, и тело; и он се очајно бори са чудовишном тајном светова.

Та опасност, та трагичност, та ужасност – пробудиле су човека на све проблеме, на све тајне, и он се сав расуо у њих. Нема твари пред којом се човек није савио у знак питања. Нема питања које није повукло човека у своју бесконачност. Јер свако питање изводи човека ван граница човечјег, чини га трансчовечјим, транссубјективним, скопчава га с природом испитиваног објекта, и потапа у бесконачност. За питањем ниче питање; и нигде краја питањима, и нигде конца оцговорима. Ако ни по чему другом, оно по питањима, по проблемима човек је бесконачан. Но и чуло које пита, и дух који пита, нису ли бесконачни када могу поредити бесконачна питања?

Када би човек био коначан, и проблеми би његови били коначни, и тежње његове. Што је коначно, да се лако регистровати, класификовати. Но ко може дати исцрпни регистар човекових тежњи? ко их може класификовати? ко пронаћи завршну, збирну тежњу? Ко ће ухватити човека у формулу? ко у границе? ко у речи? Да ли ико може описати круг око човекових тежњи, око човекових проблема, око човекових постигнућа? Ма с које стране посматран, човек је бесконачан тајанственошћу:

С тачке сваке погледај човека. Како хоћеш суди о човјеку. -Тајна чојку човјек је највиша! (Његош)

Као дуга раскинут је човек преко неба живота; крајеви се његови не виде; једним крајем зароњен је у материју а другим у надматерију. Он представља лествицу између минерала и духа. Oн је прелаз из материје у дух; и обрнуто: прелаз из духа у материју.  

„Тело сам и само тело“, збори Ниче. Не збори ли он: тајна сам и само тајна? У човечјем телу сувише је заступљена иловача, и она се полако рони, док је смрт сасвим не одрони, и испепели, и измеша земљу са земљом; (…)

„Тело сам и само тело“… Но, реците ми, од чега је немиран дух у човеку? Због чега се стално отрже од тела и отима кроз безбројна питања ка нечем изателесном, надтелесном и бестелесном? Не зато ли што се у телу са пет чула осећа као у тамници затвореној са пет катанаца? Ничеова дефиниција човека ни у ком случају не исцрпљује тајну човека. Не исцрпљује ни тајну тела његовог, ни тајну духа његовог. И дух и тело су сасирени јероглифи, које ми сричемо, и можда погрешно сричемо. Једно знамо: ми исцрпно не знамо ни природу тела ни природу материје. Човек не може одговорити не само на питање: Шта је дух? већ [н]и на питање: Шта је материја? Дух y телу не осећа ли се као миш у мишоловци? И тело y духу – не осећа ли се као птица ухваћена у мрежу прегусту? Дух је самом себи тајна, и материји; но исто тако и материја. Реалност материје је не мање фантастична од реалности духа. Природа и материје и духа скрива се у дубинама неиспитане бесконачности.

Из тајанстненог брака материје са духом родио се човек. Бесконачност и с једне и с друге стране. Зато човек личи на страшан сан, бесконачан сан који материја сања у наручју духа. И као сваки сан реалност му је показна, а не логички доказна. Нема граница човек. Границе тела његовог граниче се материјом; а границе материје чиме се граниче? Човек осећа себе човеком, а не зна суштину себе; човек преживљава себе као реалност, а не зна суштину преживљаване реалности. – Не знамо човека. Гледан из тела – дух изгледа подсмех телу; гледано из духа тело изгледа пркос духу. И сама чула надражују дух да прекорачује границе тела. Свуда амбиси; амбиси око сваког чула; амбиси око сваке мисли. Бездна до бездне, бездна над бездном, и нигде непоколебивог тла да несрећни човек чврсто стане. Стално падање, непрестано сурњавање ка неком дну које можда и не постоји; стална вртоглавица… И човек се осећа очајан као да је очајање у њему навршило своје пунолетство.

„Будите верни земљи“… бунца европски човек, бунца Ниче, док је земља са свих страна опкољена језовитим амбисима. Земља… Шта је земља? Један мој пријатељ шкргутну зубима и рече: Земља је иструлели мозак у лобањи неког чудовишта. Поноћ носим у зеници својој, не подне; земља је пунолетство ужаса; гледајући земљу и, ах, живећи на њој, распада се душа у мени пробуђеном над амбисима… Страшно је бити човек. –

Мање тајне извијају се спирално у веће, а веће у највеће. Човек из упорства може одрицати бесконачност, али не и бесконачност тајне. Одрицати то било би не упорство већ безумље. Тајанствсност света је бесконачна. Свака твар је бесконачна својом тајанственошћу. Не признати и то, не значи ли: кратке мисли имати; не значи ли: мислити, и не моћи домислити; осећати, и не моћи доосетити. Тајна страдања; тајна бола; тајна живота; тајна смрти; тајна љиљана; тајна славуја; тајна твога ока – зар те тајне нису бесконачне?

Све је потопљено у мистерију неисказану. Свака твар има један нимбус: бесконачност; свака твар је символ бесконачности. То осећа сваки ко се макар једном погрузио у тајну ма које твари. У тој свеопштој тајанствености постиже се једно: јединство овостраног и оностраног. Питањима и чуђењем човек је –– овострано–оностран. Зло у овом свету гура човека ка оном свету. Страдање формира тело човеково у знак питања, који се иставља према оном свету, и од напрезања исправља у знак чуђења. Овај тескобни свет је питање које не може на себе одговорити. Без равнотеже осећа се човек на граници између два света: тежа овостраног вуче к себи, тежа оностраног – к себи, а јадни човек посрће, спотиче се и пада. Човек је до ужаса загонетно биће: он је на средокраћи, на вододелници између овог и оног света. Изгледа да је позван да буде зглоб овостраног са оностраним. И он то проба; проба кроз науку и философију, кроз поезију и религију, нарочито религију.

Кроз религију човек свим силама проба да премости провалију између овостраног и оностраног, између видљивог и невидљивог, између чулног и натчулног, и да омогући органско схватање света овог и оног. Кроз религију човек проба да се уравнотеики, да не прецени онострано на рачун овостраног, и обрнуто. То није луксуз већ најнеопходнија неопходност; то није неприродно већ сачињава cyштину природе човекове. Има нешто у човеку што се не може уживети у овај тродимензиони свет, у категорије времена и простора. То нешто налази свој израз у религији, и свој језик. Кроз религију човек побеђује геоцентризам, и покушава да апироцентризмом пoбеди егоизам.

Осећање бесконачности присутно је у сваком човеку. Пробуди ли се, оно пројављује себе кроз религију; остане ли успавано, оно даје места нерелигиозности, индиферентизму и атеизму. Нерелигиозност и атеизам се јављају код оних људи код којих је то космичко, то бесконачно осећање наркотизовано солипсистичким егоцентризмом. Затражи ли човек смисао живота, смисао који би био трајнији од мољачког, у њему се одмах разбуди успавано осећање бесконачности. И човек се кроз религију пружа иза себе и изнад себе, тражећи жељени смисао. И религија постаје средство за победу над егоизмом, над самошћу, средство за продужење, за проширење, за удубљење, за обесконачење човекове личности. Кроз религију човек се бори за шири круг реалности, за смисао надрелативни, за циљ непролазни, за оптимизам неугасиви, за бесмртност блажену. У томе je cмиcao, y томе и оправдање свих религија које су никле на нашој многонапаћеној планети.
1925.
Јустин Поповић, О духу времена, Политика – Народна књига, Београд, 2005. стр. 152–157.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *