СТАВ ЦРКАВА И ВЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА О ДОНИРАЊУ ОРГАНА

Највећи могући опрез у процењивању стварне смрти

За хришћанску савест је изван сваке дискусије чињеница да се мора констатовати дефинитивна смрт да би трансплантација срца била могућа и дозвољена – каже протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић.

Хришћанске цркве у начелу одобравају трансплантацију јер је њен циљ очување светиње живота, али упозоравају и да овом сложеном питању треба прилазити опрезно, како се добро дело не би изврнуло у своју супротност. Цркве и верске заједнице питању донирања органа приступају с дужном пажњом и већина има десетине страница студија и докумената у којима се ова важна тема детаљно елаборира. Ово је само кратки приказ најважнијих начела којима се традиционалне цркве и верске заједнице у нашој земљи воде.

Полазна тачка у сагледавању тема у вези с трансплантацијом, по речима епископа бачког Иринеја, који је написао текст о томе још 2011, јесте неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави, каже протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, старешина Цркве Свете Петке на Калемегдану и архијерејски намесник први београдски.

– У складу с тим разликујемо трансплантацију других органа, попут бубрега, од трансплантације срца. Прва је, по нашем схватању, могућа и од живих и од упокојених људи, док је друга етички допуштена само од покојника. То, наравно, отвара питање разумевања и дефинисања телесне смрти. Овде православни теолози траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти. Знамо да данас поред традиционалног кардиореспираторног разумевања смрти у медицини фигурира категорија комплетне неактивности или неповратне дегенерације мозга, тзв. мождана смрт. За хришћанску савест је изван сваке дискусије чињеница да се мора констатовати дефинитивна смрт да би трансплантација срца била могућа и дозвољена – каже протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић.

Он додаје да из тога произлази да је трансплантација неког органа с једног човека на другог прихватљива и похвална под одређеним условима које су навели разни теолози.

– Ту се, пре свега, мисли на добровољност и слободну одлуку да се орган да или прими, исправност и неусловљеност мотива донирања органа, обавезу очувања живота и здравља живог донора и очување достојанства људске личности у њеним биолошким и духовним аспектима код оних који органе примају. Због тога би било неприхватљиво да је сваки човек, осим када се изјасни супротно од тога, самом чињеницом да је умро истовремено убројан у потенцијалне даваоце органа – истиче наш саговорник.

Свештеник Београдске надбискупије дон Александар Нинковић подсећа да се основни принцип који подупире донирање органа састоји у хришћанском учењу да себе треба даривати другима.

– Сам Господ је предао свој живот за нас, па у складу с том чињеницом и ми смо позвани да се дајемо другима, а један од начина тог даривања јесте и давање органа. У годинама које су претходиле, а у којима је биоетика, грана науке али и теологије, узнапредовала као нужан одговор на вртоглави напредак науке и технологије који нас ставља пред сасвим нове етичке и моралне недоумице, папе су заједно с теолозима цркве на питање донације органа и ткива увек позитивно реаговали. Папа Франциско је на скупу волонтера удружења донатора органа Италије 2019. рекао да је донација органа не само чин друштвене одговорности већ и израз универзалног братства који по себи повезује све мушкарце и жене – напомиње дон Александар Нинковић.

Међутим, услед већ поменуте брзине напретка науке, како додаје, јављају се и нова питања и дилеме, које не нарушавају основни позитиван став према донирању, али свакако позивају на опрез.

– Већ сами основни принципи моралности медицинске интервенције захтевају промишљање нових техника и поступака кроз призму тих истих принципа, а који су: начело одбране живота, начело заштите личног идентитета, начело обавештеног пристанка, начело праведности, али и поштовања према мртвом телу, и још неки принципи – истиче Александар Нинковић.

Пре пресађивања органа консултовати рабински ауторитет

Јудаизам подржава трансплантацију органа како би се спасио људски живот, каже у одговорима за „Политику” Исак Асиел, рабин Савеза јеврејских општина Србије.

– Сваки случај који захтева трансплантацију органа прича је за себе и стога захтева саветовање с компетентним рабинским ауторитетом пре доношења коначне одлуке. Донирање органа за живота, као што су бубрези, коштана срж или крв, представља велики чин. Међутим, на донирање органа у банку органа или за медицинска истраживања не гледа се једнако благонаклоно као у случају када је пресађивање органа у сврси спасавања нечијег живота. Постоји и бојазан да приликом пресађивања органа лекар може одстранити орган који се донира пре него што је пацијент чињенично мртав према одредбама јеврејског права, што би заправо било једнако убиству. Ово се односи на случај донирања органа након смрти – напомиње рабин Асиел.

Додаје да се многи ауторитети на пољу јеврејског права нису сложили с новом дефиницијом мождане смрти.

– На пример, пацијенту у позним годинама наступила је делимична мождана смрт и према мишљењу лекара сасвим је извесно да ће ускоро умрети. У истој болници налази се веома млад пацијент коме је хитно потребна трансплантација срца и намеће се практична идеја да се старији пацијент прогласи мртвим и његово срце пресади у тело млађег пацијента. Тако би се уместо губитка оба пацијента живот једног пацијента спасио, што делује разумно. Међутим, то је случај када се једном човеку одузима живот како би се другом спасио. За људе који живот сматрају светињом која је од Бога дата ово је неприхватљиво – каже Исак Асиел.

Рабин наглашава и да у земљама у којима није могуће гарантовати да ће се пре пресађивања органа консултовати рабински ауторитет, који би одобрио пресађивање искључиво након потпуне смрти, и то једино у сврху спасавања живота са становишта јеврејског права, трансплантацију није могуће одобрити.

Живот нам је дат у аманет од Бога, а не од државе

По исламу није забрањено донирати органе ако ће с тиме другима продужити живот, али не треба такву позитивну иницијативу неким неспретним успостављањем прописа људима отуђивати, каже Мустафа Јусуфспахић, муфтија београдски Исламске заједнице Србије.

– Када неко треба изричито да се изјашњава за или против трансплантације, могућност манипулације је велика, а баш то треба на сваки начин избећи. У слободну вољу човека, његову жељу да помогне другоме не би на тај начин требало да се меша бирократија. Живот нам је дат у аманет од Бога, а не од државе, дат нам је да се о њему старамо, да га чувамо, бринемо о свом здрављу, а ако човек жели, може да донира органе. Донирање органа је позитиван чин јер се њиме спасавају животи и људима на леп начин треба о томе говорити, разјаснити им дилеме, а свакако да и верске заједнице у томе могу да дају свој допринос – каже муфтија Јусуфспахић.

Јелена Чалија

ИЗВОР: politika.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *