ЗА ПАТРИОТИЗАМ – НА СУД ЧАСТИ: Пре сто четрдесет година родио се велики српски научник, Веселин Чајкановић (1881-1946)

ГОДИШЊИЦЕ су најчешће повод да се сетимо неких великих, често неправедно заборављених имена наше науке и уметности: данас се ретко (осим у научним круговима) помиње један од најзнаменитијих људи (не само) српске филологије Веселин Чајкановић – човек изузетне биографије и трагичне судбине. Доктор филозофије, преводилац, етнолог, универзитетски професор, историчар религије, дописни члан СКА (Српске краљевске академије)… Рођен је пре сто четрдесет година у Београду (9. априла по новом календару), где је и преминуо 1946, смртно понижен…

ЗА ПАТРИОТИЗАМ - НА СУД ЧАСТИ: Пре сто четрдесет година родио се велики српски научник, Веселин Чајкановић (1881-1946)

У његовој биографији, чији је аутор академик Војислав Ђурић, бележи се да је Чајкановић још у средњој школи заволео класичне језике, па је после матуре у Првој мушкој гимназији, студирао класичну филологију на Великој школи. Као државни питомац потом је отишао у Немачку на усавршавање (Лајпциг и Минхен), где је положио докторат и 1906. постао доцент за латински језик на Филозофском факултету у Београду. Преводио је Плутарха, Тацита, Вергилија, Плаута… Као резервни официр учествовао је у оба балканска и Првом светском рату, али је због болести једно време боравио у Бизерти, где је основао Штампарију српских инвалида и уређивао лист “Напред”, а по преласку на Крф, стао на чело “Српских новина”. По завршетку рата, био је и начелник у Министарству просвете и управник Државне штампарије, 1921. постао је редован професор, следеће дописни члан СКА, а предавао је и упоредне историје религије на тек основаном Богословском факултету. Добрим делом, управо његовим залагањем основана је Универзитетска библиотека.

Ђурић, иначе Чајкановићев студент, с дивљењем бележи:

– Тумачио је, између осталог, Тацитову “Германију”, али тако да су пред слушаоцима оживљавали не само стари Германи него и Римљани, Грци, Египћани, Вавилоњани, Јевреји, Персијанци, Индијци, а посебно наши преци са својим обичајима, обредима, чинима, тежњама и заблудама. Одиста је суверено владао целокупном науком о старини.

Остало је забележено да је студенте изузетно волео и подстицао на усавршавање, о чему сведочи један невероватан податак: готово сваки девети студент који је од 1919. до 1941. код њега дипломирао, положио је и докторат. Па и сам Ђурић, сеоско дете пуно празноверица “из бронзаног доба”, докторирао је код професора Веселина Чајкановића.

– Уложио је толико труда и времена, стрпљења, око ћудљивог младића какав сам био, да се ја сада, кад сам превалио шездесету, и чудим и стидим. На разговоре је звао он мене, није ми давао прилике да га молим. Отворио је широм врата своје чудесне библиотеке, могао сам да се послужим сваком књигом из његове библиотеке – сведочио је Ђурић.https://ba7834c55f6632061f1fd139c65d80a7.safeframe.googlesyndication.com/safeframe/1-0-38/html/container.html

На основу Чајкановићевих необјављених рукописа “Стара српска религија и митологија” и “Речник народних веровања о биљкама”, Ђурић је устврдио да се без претеривања може рећи да је његов професор веома много допринео реконструкцији најстарије индоевропске религије:

“У читавој нашој науци нема резултата од далекосежнијег значаја него што је констатација да је српски народ до најновијих времена остао привржен старој вери. То је велики, хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа. Какви су били пре VII века, и пре досељења на Балканско полуострво, у основи такви су и остали… Вековима су им најпопуларнији празници Божић и слава, најраспострањенији обичаји кумство и гостопримство, најважнији обреди свадбени и погребни, сви у тесној вези са прастарим култом предака – као и многе друге манифестације и установе. Неки митови преношени су с поколења на поколење без већих измена, а неки су везани за поједине историјске личности (Св. Саву, Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стевана Високог, Ивана Црнојевића). Функције главних паганских богова, а нарочито врховног бога, пренесене су на најугледније хришћанске свеце (Св. Јована, Св. Николу, Св. Ђорђа и понајвише на Св. Саву).”

Други светски рат Чајкановића је затекао на месту декана Филозофског факултета, а тих година он је водио и Археолошки музеј Винча. Био је један од професора који су одбили да потпишу Апел српском народу (којим је 1941. осуђен комунистички отпор и позвано становништво на послушност окупатору), ипак, упркос неспорном патриотизму и одважности, после рата се нашао пред Судом части. Отпуштен је из службе, одузето му је гласачко право и право на приход. Пресуда је постала одмах правоснажна, а ова неправда и понижење допринели су убрзаном развоју његове већ постојеће болести. Преминуо је 6. августа 1946. године. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу, да би касније био “премештен” у заједничку гробницу, без икаквог обележја.

Тако се послератна власт “одужила” овом изузетном научнику и родољубу, одликованом Сребрном и Златном медаљом за храброст, Орденом Белог орла са мачевима, Орденом Светог Саве и француском Легијом части.

ЛЕГАТ И УЛИЦА

ИЗА Чајкановића је остала вредна библиотека (12.000 штампаних свезака, белешки и један незавршен рукопис о пословицама), данас легат у Народној библиотеци Србије, док се други део рукописа (са докторском дисертацијом) налази у Архиву САНУ. У београдском насељу Медаковић, од 2005. године, једна улица носи његово име.

ДУГ ПРОФЕСОРУ

НЕПРАВДА према Чајкановићу је почела помало да се исправља седамдесетих година прошлог века. Његов некадашњи студент, Војислав Ђурић, приредио је Чајкановићеву књигу “Мит и религија у Срба”(1973), потом “Речник српских веровања о биљкама” (1985), али је врхунац Ђурићевог прегалаштва било приређивање Сабраних дела из религије и митологије у пет књига (1994), у којима је међу корице ставио све претходне професорове радове.

Вукица Стругар

ИЗВОР: novosti.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *