СТЕФАН НЕДИЋ: Свети Јован Лествичник о одрицању од светског живота

Господ је крепост моја и штит мој. (Пс 28, 6)

            Монах припада анђеоском чину и води анђеоски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу. Монах је преболна душа, непрестано обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Ево шта о томе каже Св. Димитрије Ростовски: „Свагда се сећај, човече смрти и непостојаности свих ствари и никада се нећеш безумно везати за садашњост.“[1] Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно. Сви они који су спремно одбацили оно што припада овом животу, свакако беху подстакнути жељом за будућим Царством, или обиљем грехова, или, пак, љубављу према Богу.

            Господ каже: „Ништа погано неће ући у Царство небеско.“[2] Људима који су пристали да се телом уздигну на небо, потребан је заиста крајњи напор, праћен безграничном патњом док се сластољубива наша нарав и неосетљиво срце, уз помоћ покајног плача, не претворе у богољубље и чистоту. „Свако бива доведен у искушење сопственим својим жељама и својим нехатом.“[3] Псалмопевац Давид указује на помоћ са неба: „И ти промени плач мој на радост, скиде с’ мене врећу и опаса ме весељем.“[4]

            Заволимо Господа макар онолико колико волимо своје пријатеље. „Не брини се много о томе ко је за тебе а ко против тебе; него се старај да Бог буде са тобом у свему што чиниш. Битно је да се покорно предаш Господу.“[5] У самим почецима подвига одрицања од света, врлине се, свакако стичу трудом и муком. Они којима су ноге оковане често морају ходати, али се стално спотичу и задобијају ране. Господ је по Своме Промислу олакшао почетницима такву борбу, да се у самом почетку не би вратили у свет. Зато се свагда радујте у Господу, све слуге Божије, пошто се у томе види први знак љубави Божије према нама, као и чињеница да нас је Он сам позвао. „Не усхићуј се плотском похотом и привременом лепотом. Упамти да је све то- прах и пепео.“[6]

            Усрдно посвећуј Христу напоре своје младости, па ћеш се у старости радовати богатству доброте. „Ти се не плаши смрти, само буди спреман да умреш у безгрешју.“[7] Нико од младих не сме да слуша своје непријатеље, непомјаника, који их саветују: „Немој мучити своје тело, да те не спопадну болести и невоље.“ Они који су спремни у потпуности да служе Христу, пре свега треба да се постарају како би уз помоћ духовника и на основу свог сопственог сазнања изабрали себи одговарајуће место, начин подвига и занимање. Указујући на стрпљење, Тома Кемпијски говори: „Ниједан Светитељ није био уздигнут тако високо, ни просвећен толико да није био искушан раније или касније.“[8]

Сваки треба да размисли који му начин живота најбоље одговара. Свети Јован Лествичник говори о три врло важне врсте подвига: подвижништво, напуштање света и самоћа. „Баш је ништа сваки човек жив, баш ходи као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.“[9] „Ако и све знање употребимо, нећемо се насладити тишином и правом утехом у овом веку; јер трулежно и пролазно устројство овога света не може души да да мира и спокојства.“[10] Господ Својом благодаћу даје мир: „Мир свој остављам, мир свој дајем вам.“[11] У Господу имајте мир и спокој, а не у било чему другом и пролазном.

Аутор: Ма Стефан Недић, дипл.теолог и катихета Архиепископије београдско- карловачке


[1] Ростовски, Димитрије Свети, Духовни азбучник, Банатски весник, Вршац, 1990, 121.

[2] Отк 21

[3] Извори Светих Отаца, Наведено дело, 44.

[4] Пс. 30, 11.

[5] Тома Кемпијски, Наведено дело, 23.

[6] Св. Димитрије Ростовски, Наведено дело, 74.

[7] Св. Димитрије Ростовски, Наведено дело, 55.

[8] Тома Кемпијски, Наведено дело, 52.

[9] Пс 39.

[10] Св. Јован Лествичник, Наведено дело, 22.

[11] Јн 14, 27.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *