СТЕВАН ДАКИЋ: ЗАБОРАВЉЕНИ НАРОДНИ ВЛАДИКА – ДОСИТЕЈ НОВАКОВИЋ

Владика Доситеј Новаковић био је српски црквени великодостојник  XIX века: личност данас готово заборављена, о којој нису писана монументална дела; но, ипак, све оно што поуздано знамо о њему као да плени и позива да са личности овог знаменитог владике скинемо вео заборава. Уједно духовник и национални радник – спој нимало чудан када је реч о српској црквеној историји – владика Доситеј Новаковић одликовао се животом за који не можемо рећи да је био уобичајен. Рођен на простору Старе Србије у доба које је претходило Устанку, дочекао је да као „народни владика”, како га је назвао Милан Ђ. Милићевић, служи у (истина, још увек зависној) Кнежевини Србији. Његов живот прича је о човеку који је, ношен својим личним трагањима и ломовима, нашао свој пут до обновљене Србије чијем је духовном животу доприносио. Ипак, од свег његовог деловања више остају у сећању његове личне особине: одлике неког ко је уједно „тако мекан у говору и благ у понашању”, али ко и у позним годинама уме руковати пушком боље од млађих од себе. Циљ текста је, стога, истоветан са горе наведеном жељом да се, колико је то у нашој могућности, живот ове знамените личности осветли и не препусти забораву у времену у ком прегршт бесадржајних информација прети да помрачи пут до оних уистину драгоцених.

Будући епископ Доситеј рођен је 1784. године у селу Дабици, у близини Прилепа. У свом родном месту стекао је писменост, да би, привучен монашким позивом, отишао пут Свете Горе где је, у манастиру Зограф, и примио монашки чин. Потом је боравио у Нишу, у непосредној близини нишког владике, али га је несигурна атмосфера изазвана османским погромима у току Грчког устанка (1821.) натерала да уточиште потражи у Кнежевини Србији. Тамо се настанио у манастиру Горњак, али се овде његово деловање није ограничавало на искључиво духовна питања. Активно је узео учешће у ослободилачким настојањима Кнежевине Србије и „мушки помагао сваком раду” који је за циљ имао присаједињење етнички српских територија. Ова акција крунисана је успехом: 1833/1834. година донела је ослобођење Крајине, Црне реке, Алексинца, Ражња, Крушевца, Старог Влаха и Јадра. Кнежевина је утврдила свој углед у очима сународника, тада се  увећала за једну трећину територије, те се јавила потреба да се на новим областима организује и црквена власт. Доситеј Новаковић, уз сагласност митрополита Петра, а могуће и због заслуга током поменутог ослободилачког покрета, изабран је за првог епископа новостворене Тимочке епархије. Посвећен је 2. фебруара, на Сретење, 1834. године и на овој дужности ће остати све до своје смрти 1854. 

Као епископ, Доситеј Новаковић запамћен је по својој просветној делатности. Овај човек, рођен у времену у којем се квалитетно образовање није могло тако лако стећи, потпуно се посветио образовању младих нараштаја, будућих богослова. „Пријатељ школе и науке”, владика Доситеј је у архијерејском дому увек држао 4-6 младића о којима се старао и упућивао их у Богословију у Београду. Један од тих младих људи којима је стари владика омогућио школовање био је и будући митрополит Михаило Јовановић, један од најобразованијих црквених великодостојника у Србији свога доба. Остало је забележено дирљиво и топло сведочанство о односу старог владике према својим питомцима који су се школовали у Богословији: није пропуштао да их, кад год би долазио у Београд, посети, поучи и обдари. Исто тако је чинио и са професорима Богословије којима је давао најчешће по један дукат и свилену мараму уз речи: „Децу ми учите и пазите: ви сте им и учитељи и родитељи!”

Владика Доситеј посветио се и описмењавању свештенства и исправљању неких устаљених обичаја за које је сматрао да нису у хришћанском духу (покушаји да се ови обичаји представе као искључиво влашки не трпе критику). Иако је често наилазио на отпор дела становништва, број школа је у овој епархији стално растао. Од средине XIX века, у Неготину је радила и Женска школа.

Одрастајући у немирно време када живот није значио много, а када је лично наоружање значило већу шансу за опстанак, вештина руковања хладним и ватреним оружјем била је својствена и младом светогорском калуђеру Доситеју. Он је није заборављао ни као епископ: иако у позним годинама и слабијег вида, владика је волео да се опроба у гађању, и то такмичећи се и побеђујући млађе државне службенике, што је посебно чинио са начелником, помоћником и председником суда.

Ни остале физичке активности нису биле стране владици Доситеју. Милан Ђ. Милићевић записао је податак да је владика посебно био склон јахању: и не само то, већ да је обичавао „усести на хата, разиграти га, и своју камилавку бацити напред у вис, па је опет стићи и својом руком ухватити”.

Владику Доситеја овде треба посматрати у контексту низа српских духовника који, иако духовно стасавајући у тишини манастирског мира, нису остали равнодушни на патње сународника, те нису оклевали ни да са оружјем у рукама поделе судбину свог народа. Небројано је свештеника и монаха који су дали допринос ослобођењу од османске власти, вођени традицијама вере која је у њима утиснула искрену љубав према ближњем. Верујемо да су управо ове јеванђеоске врлине заслужне за „издашност” владике Доситеја по којем су га памтили не само у Неготину, већ и „свуда докле год је долазио”. Остало је записано и да владика није подносио да обедује сам, као и то да је радо позивао за трпезу путнике и странце. Човекољубље које је показивао донело му је звање народног владике – звање које ће потврдити и својом жељом изреченом пред смрт: владика није желео да почива у цркви, већ на гробљу. „С народом сам живео, с народом хоћу да сам и у гробљу: травица нека ми по гробу расте”, остале су забележене његове речи.

Владика Доситеј Новаковић преминуо је 2. априла 1854. године. Испрва је, у складу са његовом жељом, сахрањен на гробљу, да би касније владичини посмртни остаци били пренети у цркву.

Живот овог црквеног великодостојника био је по много чему специфичан: рођен у Старој Србији, монах светогорске традиције који је пут пронашао до Кнежевине Србије да би тамо постао владика, али и национални радник. Као тимочки епископ, ставио се у службу идеје о просвећивању народа. Темељи просвете које је поставио у крају своје епархије сведоче о успеху његовог рада, а личне особине по којима га је народ запамтио сведоче о његовој благој, јеванђеоској природи. Сагледавајући живот владике Доситеја, открива нам се човек рођен и одрастао у немирно време насиља, али такође и човек који је до свог последњег дана зрачио љубављу и бригом за друге. Човек који није допустио да време суровости помрачи оно највредније у њему, оно по чему га је, уосталом, и народ запамтио.

Аутор: Стеван Дакић, докторанд историје и сарадник портала Патмос

Фото: zamedia.rs (Стара неготинска црква, гробно место Владике Доситеја Новаковића)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *