Свештеник Бранко Репаја: Кратко слово о крсној слави код Срба

,,Ко пије вино за славе Божије, помоз му Боже и славо Божија, јер шта је љепше од славе Божије и од вечере са правдом стечене“        

         Толики црквени уплив на једну приватну и чисто породичну светковину, која је код Срба опстала до данашњих дана, може се схватити тек након спознаје непосредне заслуге Светог Саве и светосавља при обликовању и очувању славе.

         Наиме, од општег црквеног али и националног интереса за српски народ, било је добијање аутокефалности од Цариградске патријаршије, те оснивање самосталне Српске архиепископије 1219. године. Постављен за првог српског архиепископа, Свети Сава је имао препуне руке посла, јер је требало успоставити нову црквену организацију, а црквени живот усагласити са тадашњим хришћанским схватањима. Промјене које су одлучно спроводили он и његови насљедници, одражавале су се на цјелокупан народни живот, а посебно су задирале у обичаје и вјеровања, који су у много чему одступали од православног хришћанског духа.

         Из тог разлога је Свети Сава приступио сакупљању и преписивању важних црквених законика и списа, који би свештенству служили као приручници и практична упутства о томе шта треба да чине како би народ што вишe приближили изворној хришћанској вјери. Међу тим одредбама се наводи, како су се Срби за ,,помен светом“ окупљали у парохијске Цркве, гдје се обављао обред приношења бескрвних жртава, али и старо приношење жртвених животиња, које су свештеници у Цркви благосиљали и читали им посебне молитве.

       За разлику од околних архиепископа, Свети Сава је забранио да се у Цркви или испред приређују гозбе, гдје се у част светом благосиљају и кољу животиње, а прописао је и строге казне за свештенике који би у томе учествовали. Али празновање светих није укинуо, већ је издао одредбу да свако у свом дому приреди гозбу и постави трпезу, а свештеник ће бити у обавези да дође код домаћина кући и да благослови и трпезу и дом.

         У овим поменима светим, само се назиру обриси славе. Неоспорно је да је то тада била јавна светковина, коју је Свети Сава измјестио у домове свечара. Наведена црквена одредба не говори о томе како су изгледале гозбе, али је чињеница да се под тим светосавским окриљем јавне светковине помена светих, постепено развила кућна светковина, данас већ свуда позната као слава. Такође из одредби Светог Саве сазнајемо, да се у општем хришћанском духу народ поучавао да не заборави сироте и немоћне, чега су се понајвише придржавали о славама. Из етнографских записа познато је, да је један домаћин о слави гостио само најсиромашније, јер је вјеровао да ће учинити најхуманије дјело ако напоји и нахрани оне који то не могу да му узврате.

       Када је ријеч о литургичким одликама Крсне славе, вриједно је поменути истраживање професора протојереја Радослава Грујића[1], који претпоставља да су на њихово формирање утицали чин благосиљања хљебова или тзв. „петохљебница“,  док је највећи утицај на начин благосиљања свечарске трпезе и резања или ломљења колача остварило свештенослужитељско припремање агнеца у оквиру Проскомидије. Са друге стране, пракса преливања вином крстообразно усјечене доње стране свечарске просфоре, према тврђењу професора Грујића, подсјећа на праксу припремања агнеца за причешћивање болесних на Велики четвртак.

      Поред општег завјетног храмовног празника, са институцијом Крсне славе су се, током времена, стопили и бројни појединачни завјети изабраним светитељима као изрази захвалности ради спасења од било каквих личних, породичних или свеопштих биједа и невоља. Паралелно са тим, Грујићево трагање за етимолошким поријеклом више синонима Крсне славе довели су га до закључка да је назив Крсно име настао у приморским областима српскога народа, пошто је тамо и храмовни празник називан Крсним именом. У источним и јужним крајевима српскога народа Крсна слава је остала позната под народним називом Светац или Свето, са изведеним обликом свечарство, док синоними Служба и Слава воде поријекло од глагола служити или славити Светог, Свеца, Сведен и Крсно име.

         Независно од светосавског утицаја, очувању славе је допринјело то, што је била кућна а не јавна светковина. Турским властима није сметала, јер је њима превасходни циљ био да што више хришћана пређе у ислам, а не да мјењају своје обичаје и назоре. Аустроугарска није обраћала пажњу на ову кућну светковину, све док јој нису приписана вјерска и национална обиљежја, која су могла да утичу на обједињавање Срба и стварање јединствене народне свијести. Оно што су остављале по страни и млетачке и турске и аустоугарске власти, комунистичка идеологија је успрегла да искоријени. Лекцију са политичких курсева да је религија ,,опијум за масе“, понављали су у својим домовима из којих су протјерали славу.

       Па ипак слава је до данас опстала само код Срба и то не зато што је комунизам као идеологија одбачен, већ вољом оних који су славили. Као таква, била је у различитим временским епохама и околностима како оспоравана тако и величана, прецјењивана и потцјењивана, нападана и оправдавана. Међутим, слава је била и остала празник који се унутар српских обичаја издваја као нарочит, јер се по свечаности прослављања мјери са Божићем и Васкрсом, а и по коме се Срби препознају међу другим народима.

       У преломним историјским тренуцима била је и чувар светосавског православља и језгро националног обједињења. Слава је најзначајнији споменик нематеријалне културе Срба и као такву је треба славити увијек, ма у каквим се приликама човјек налазио, у срећи или у несрећи, у радости или у жалости, само треба разликовати битно од небитног, одвојити прослављање светитеља од гозбе, славу од весеља. И док славску трпезу може спремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости, дотле за славску свијећу, колач, мало вина црвеног, жито, тамјан и мало уља (зејтина) требало би да се у току године свако постара и спреми, те да се кроз молитвену успомену одужи своме светитељу.

       Као драгоцјен остатак, преживио из најтамније прошлости, требало би је сачувати, јер је свако српско покољење дужно да баштину својих предака неокрњену преда будућим покољењима, а све у славу Бога, у част светог који је заштититик дома и породице и у спомен преминулих предака, који крсно име прослављаше и сачуваше.

У прилог овом тексту

“Oпомена за славе, 1890. 


       ,,Избјегавајте велике трошкове о крсним именима, пировима и даћама. Све обичаје који се односе на то, проведите лијепо и у најбољем реду; али то се да све с мање трошка учинити. Крсно име прославите, а то само на дан светитеља кога славите, и очитав славу Божију, са родбином, сусједима и познатим провеселите се, запјевајте, али све то чините пристојно и побожно. Будеш ли кога тај дан толико напојио, да псује, свађа се, безчасти и т.д. онда си промашио цијел, ради које си га позвао.
       Светитеља свога нијеси достојно прославио, него ли си се још и огријешио о дивну успомену на онај велики дан, кад су твоји предци св. крштење примили. Потрошио си се, а душевне користи никакве добио нијеси. На дане те, доносите крсна кољива у цркву и свештенику, и здравите у славу Божију вином, а нипошто ракијом, као што то досад на много мијеста бијаше.”


[1] Црквени елементи Крсне славе, објављено у: Гласник Скопског Научног Друштва, књига VII-VIII, Д. Н. 3-4, Скопље (1929-1930), 35-75

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *