Порекло Михајла Пупина

Рођен 9. октобра 1854. у Идвору, умро 12. марта 1935. у Њујорку

Родитељи: Отац Константин (1814-1873) и мајка Алимпијада дев. Милованов (1814-1886).

Крсна слава: Мала Госпојина (Пупини)

Порекло по оцу: Пупини су у Идвор дошли из Старог Идвора, насеља које је било у близини данашњег Идвора. Пупини су се преселили највероватније у периоду велике куге која је владала у Банату 1737-1739. године. Породица Пупин, за разлику од већине староседелачких српских породица у Банату, није имала шпицнамет (породични надимак). Преци Михајла Пупина су, као и преци великог броја Срба староседелаца Баната, а поготово Војне Крајине, били граничари који су се у миру бавили паорским пословима, док су током 18. века па све до средине 19. века, бранили границе Аустријског царства од упада Турака, а по потреби су ратовали широм Европе. Увидом у грађу бечког Ратног архива и 12. граничарске банатско-немачке регименте за период 1764-1820, међу пописаним граничарима из Идвора за 1776. годину налазимо име Николе Пупина (видети прилог на крају чланка).

Деда и баба Михајла Пупина звали су се Арсеније (1769-1837) и Стана (1768-1848). Михајлов отац Константин је био граничар-паор, а пошто је био виђенији човек три пута је био и сеоски кнез.

Михаилови родитељи су имали десеторо деце, пет синова и пет ћерки, о којих су дечије болесте преживеле само ћерке Љубица, Персида, Христина и син Михајло.

Порекло по мајци: Родитељи Михајлове мајке Алимпијаде били су Танасије и Марија Милованов из села Опово код Панчева. Шпицнамет Милованових био је Алексићи. Алемпијада је била високог раста, добре нарави и памети. Знала је многе народне песме напамет.

Очев аманет: Михајлу је остала урезана у сећању очева реакција када су српским граничарима укинуте привилегије 1869. године. Тада је отац Коста склонио слику аустријског ћесара из куће, а сину Михајлу поручио: „Ти никада нећеш бити царски војник. Цар је погазио своју реч, цар је издајица у очима граничара. Ми презиремо човека који се не држи своје речи“.

Мајчин аманет: Остале су забележене чувене речи мајке Алемпијаде, које је једном приликом упутила сину Михајлу: „Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса, знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе. Остало је забележена још једна њена мисао која је Михаилу дала смисао и подстицај за стицање нових знања: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију  очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш“.

Породица: Оженио се Американком Сарим Кетрин Џексон у грчкој православној цркви у Лондону 1888. године, а са њом је имао ћерку Варвару, која се родила 1889. године.Генетичко порекло Пупина из Идвора

Тестирањем Y хромозома блиског рођака Михајла Пупина утврђено је да породица Пупин из Идвора припада хаплогрупи I2-P37>M423>L621>CTS10228>Y3120. Сам хаплотип тестираног Пупина нема ближих односно конкретних поклапања у табели Српског ДНК пројекта, тако да се не може са сигурношћу утврдити ко је тестираном Пупину од свих тестираних припадника хаплогрупе I2-Y3120 најближи.

Грана L621 је највећа грана хаплогрупе I2, а из ње проистичу гране CTS10228 и још низводнија Y3120, која се везује углавном за етногезу Словена и њихову каснију експанзију тј. сеобе са подручја источне Европе ка подручју југоисточне Европе. С обзиром на постојање CTS10228* појединаца, тј. појединаца који не припадају низводној грани Y3120 на подручју западне Европе (прецизније, у сливу реке Рајне), може се са великом вероватноћом претпоставити да су преци Y3120 у источну Европу дошли са запада Европе. Старост гране Y3120 је према сајту Yfull процењена на око 2200 година, тако да се за ову грану може рећи да је прилично млада. Испод гране Y3120 има неколико подграна, а подграна којој припада породица Пупин би се могла једино утврдити даљим SNP тестирањима.

Више о хаплогрупи I2, која је прва по постотку код Срба, прочитајте ОВДЕ.

Аутор: Сарадник портала Порекло Лука Јелић

Биографија: Школовање је започео у родном Идвору и оближњој Црепаји, а на наговор мајке и уз противљење оца наставио у Панчеву. Ту се показао као бунтовни гимназијалац и националиста, дошавши у неприлике учешћем у демонстрацијама против мађарске управе у Панчеву које је у пролеће 1872. године организовао вођа српског националног покрета Светозар Милетић. Том приликом био је опоменут, а од избацивања из школе спасило га је залагање проте Васе Живковића и професора Симина Коса. Ипак, показало се да није научио лекцију. Исте године у Панчеву српска школска омладина на прослави мајског дана, током којег је носила српски барјак, сукобила се са румунском, мађарском и немачком омладином која је носила аустријски барјак. Михајло Пупин је том приликом згазио отету аустријску заставу, те је био и ухапшен, а коначно је донета одлука о његовом избацивању из школе. И  овог пута, од сигурног избацивања спасао га је  прота Васа Живковић са професором књижевности Симином Косом, али овог пута под условом да остане у Панчеву само до краја године.

Иако је подстицао његов национални идентитет, али и видео способност у њему да се бори за националне интересе, прота Васа Живковић позвао је Пупинове родитеље на разговор и предложио да Михајла због његове бунтовности, национализма који није могао да обузда, а који је претио да му прекине школовање и будућност, пошаљу на школовање у Праг. Био је то пресудни догађај у Пупиновом животу који је утабао пут ка Америци и његовом даљем успеху.

Васа Живковић у једном од писама свом пријатељу Константину Пејчићу пише следеће: „Пупин је син граничарски. Без помоћи очина, сам себи остављен, онако млађан, управо дете, још је морао другу децу подучавати и себи онако рано хлеба и хаљиница набављати и опет ваљаношћу попети се на прво место. Евала, благо нама кад имамо таквих ваљаних Србчића, хиљадили нам се“.

Остала је убележена и Пупинова прича о путовању у свет када се упутио у Праг. Понет утисцима растанка с оцем Костом и мајком Алемпијадом, у делу пута од Будимпеште до Прага, преспавао је преседање у Гезиндорфу и стигао том приликом у Беч, где га је кондуктер због тога грдио и називао глупавим српским свињарем, а потом привео и код шефа станице који га је покушао понизити. Заштитили су га том приликом путници, брачни пар из Америке који му је платио карту од Беча до Прага. Долазак у Праг није донео жељене промене, већ је Михајло добио увид у националну нетрпељивост која је владала и у крајевима далеко од Баната, конкретно између Словена и Германа. У Прагу је присуствовао сталним тучама између немачких и чешких ђака по националној основи, а у многим тучама је и сам учествовао због нетрпељивости немачких ученика према њему због српског порекла и припадности словенској раси, а потом и немачких професора из истог разлога.

Иако је његов живот и борба по одласку из Прага, а доласка у Америку препуна занимљивих детаља који не би могли бити лепо и ваљано описани чак ни у дугометражном филму, овом приликом нећемо се бавити тим делом његовог живота, већ делом живота након стицања академских звања и признања.

Као знак највећег академског признања за изуме, научне радове и квалитет предавања добио је почасни докторат од Колумбија универзитета а ту позицију користио је почетком 20. века да допринесе остварењу српских националних интереса. Учествовао је у оснивању удружења Срба у Америци, кроз рад у часопису Американски Србобран, који је био гласило удружења Српског православног савеза Србобран. Након анексије територије БиХ од стране Аустроугарске 1908. године, у Њујорку је октобра исте године створен Српски народни централни одбор са Пупином на челу, који је исте године донео резолуцију против „срамне анексије двију најкраснијих српских земаља који смртни ударац задаје опстанку васколиког српског народа“.

Под његовим окриљем окупљају се све српске организације и уједињују у Савез Сједињених Срба Слога у Њујорку, чији је председник био управо Пупин. Именован је за почасног генераног конзула Краљевине Србије у Њујорку 1911.године што је било пресудно за одбрану виталних српских националних интереса. По започињању балканских ратова, два дана по објави рата 1912. године, Пупин је организовао Црвени Крст и Коло Српских Сестара за прикупљање и слање помоћи Србији и Црној Гори, а том приликом је у Амстердам Холу у Њујорку окупио преко 500 људи држећи ватрени говор да Срби не воде само рат против Турске већ и против непријатељске дипломатије великих сила и оклевања да спроведу одлуке са Берлинског конгреса. Том приликом је рекао следеће:

Ми не желимо да освајамо територије других држава. Ми желимо да очувамо и заштитимо оно што је наше и да македонским Србима повратимо земљу која им по праву припада. Српски народ мора бити уједињен у борби за тај свети циљ. Због тога, браћо Срби, латите се оружја. На оружје, ви Христови следбеници! Ослободите вашу браћу у Македонији, сачувајте ваше жене од Турака, ваше ћерке опасности да се нађу у харему, вашу српску браћу од покоља и пљачке“.

По завршетку балканских ратова, вербалне сукобе усмерене ка Турцима пребацио је на Аустријанце, упозоравајући на опасност од аустријске интервенције на Балкану, као и то да ће уколико нападну Србију доживети исту судбину као и Турци. Његове политичке мисли и агитацију за српску ствар објављивао је у Њујорк Тајмсу и Индипентенту, као и у српским гласилима. Био је поборник идеје панславизма, задојен национализмом још од школовања у Панчеву, а током Великог рата пружио је пуну подршку политици Србије и њеном програму уједињења Срба, Словенаца и Хрвата. На Видовдан 1914. године у Универзитетском клубу у Њујорку објаснио је узрок атентата у Сарајеву на Франца Фердинанда, окривљујући аустријску репресивну владавину над српским народом, као и гажење одлука Берлинског конгреса и неправедну анексију територије БиХ од стране Аустроугарске. Сматрао је да је српска трагедија започета поразом Срба на Косову пољу 1389. године, те да ће се наша трагедија окончати само заједничким напором свих Срба и њиховим уједињењем. Крајем августа 1914.године оснива Српску Народну Одбрану која се бавила прикупљањем новца и слањем медицинске помоћи (студенти Медицине Колумбија Унивезитета који су посллати на српско ратиште, а по повратку су ширили истину о српским страдањима и хероизму).

Сарађивао је и са владиком Николајем Велимировићем по питању ширења истине о српским страдањима и прикупљању помоћи, а сарадња је крунисана две године касније кад Михајло Пупин пише поговор за књигу Српска православна црква, коју је уредио владика Николај Велимировић. Књига је штампана о трошку Пупина са пропагандним циљем ширења истине о богатој српској култури међу странцима, а обухватала је историјат и фотографије најстаријих српских манастира и цркава.

Визију заједничке државе по Великом рату видео је у заједничким напорима сва три народа, а не само српског, а уверио се у калкулисање словеначких и хрватских људи јер су били под утицајем аустријских конзула и католичке цркве те их је сматрао врло непоузданима. Због неодобравања наглашеног југословенства на штету Срба и српских интереса био је сукобу и са пројугословенски оријентисаним Србима.

На позив Николе Пашића позван је у Париз на мировну конференцију у Версају 1919. године где се одлучивала судбина српског народа кроз поделу територија некадашње Аустроугарске.

Својим ауторитетом, познавањем историје, економије, успео је да сачува бројне територије Краљевини СХС од  савезничких али и непријатељских земаља и њихових аспирација. Тако је његовом заслугом, а кроз Меморандум упућен председнику САД-а Вудро Вилсону 19.03.1919. спасао Истру, Далмацију, Барању, Међумурје, Блед, Бохињ и Триглав, део Македоније до Скопља и цео Западни Банат који је искључиво његовом заслугом остао у Србији. У његовој аутобиографској књизи „Од пашњака до научењака“, о учешћу у Мировној Конференцији у Версају наводи следеће:

Моје родно место је Идвор, мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине СХС. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919.године тражили Румуни, али је њихов захтев био узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају где се налази Идвор. Председник Вилсон и г.вЛансинг позвали су ме лично и када су од југословенских делегата сазнали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости. У Идвору ниједна нација, осим српске није живела. Од када се памти, идворски Срби су се сматрали браћом Срба из Србије, који су се налазили само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава. Ведрих дана из Идвора се јасно може видети Авала, планина близу Београда. Ова плава планина, која је за мене у то доба била нешто посебно, изгледала је као да увек подсећа Србе у Банату, како их Срби из Србије мотре оком пуним нежне пажње“.

Ако говоримо о његовим достигнућима, осим 41 основног патента, великог броја научних радова и есеја, он је учествовао и допринео у организацији и научним истраживањима у аеронаутици, те је био у оснивачком одбору НАКА, претече данашње организације НАСА. Такође је добринео конструкцији микрофонских антена за детекцију рефлектованих таласа који откривају локацију подморница, те је био од изузетног значаја у Ратној историји Америке. Остварио је трајне доприносе из телеграфије, телефоније, радиотехнике и електронике. Први је осмислио решења за основне проблеме и захтеве у телекомуникацијама, повећање даљине, генерисање носећих сигнала и вишеканални пренос. За телеграфију конструисао је уређај за убрзано и аутоматизовано телеграфисање. Телефонија је унапређена Пупиновим калемовима и филтрима. За радиотехнику је осмислио улазна осцилаторна кола радио пријемника са подешавањем резонантне учесталости на радну учесталост жељене радио станице. У електроници од три основна уређаја исправљача, појачавача, осцилатора осмислио је конструкцију два – електронског исправљача и осцилатора. Такође је учествовао у феномену секундарне радијације икс зрака и прве фотографије са икс зрацима уз помоћ флуоресцентног екрана.

За своју аутобиографију „Са пашњака до научењака“ награђен је Пулицеровом наградом. Он уосталом и није сматрао да је у питању аутобиографија већ по речима упућеним професору Јовану Цвијићу 24. 03. 1925. забележио је следеће:

У ствари она није аутобиографија, него само један покушај да се докаже да једно српско сељачко дете одгајано од неписмене српске матере има исто толико добру подлогу за даљи живот као и ма које американско дете. Главна ми је намера била да представим американском народу српску сељачку културу, Михајла Пупина и у тој намери, мислим да сам добро успео јер се данас много говори у Америци о питомости српских сељака као и о племенитости српске мајке“.

Увек веран својој отаџбини Србији и свом српском народу, захтевао је од Стејт Дипартмента САД-а да Савез Слога, чији је био председник, учествује равноправно са српским посланством приликом припремања прославе Српски дан у Вашингтону. Дана 28. јула 1918. године свечано је обележен Српски дан, а амерички председник Вудро Вилсон говорио је о српским страдањима у Великом рату, те је том приликом је први и последњи пут над Белом кућом завијорила српска застава.

По уједињењу Војводине, Црне Горе, Босне и Херцеговине са Краљевином Србијом 01.12.1918, Пупин већ 02.12.1918 у Њујорку организује Свесрпски сабор на којој је изгласана резолуција у којој су се српски исељеници захвалили Србији за њене ратне напоре, огромне жртве, мудрост и ослобађање свих Срба и Југословена.

У свој завичај вратио се седам пута, упркос дугим прекоокеанским путовањима (1883, 1884, 1886, 1892, 1902, 1919, 1921), а 1892. године, три недеље након Николе Тесле примљен је код краља Александра Обреновића, што је остало забележено у виду белешке генерала Јована Мишковића, ађутанта краља Александра Обреновића:

У петак 19.јуна 1892. године у 12 часова краљ је примио г. Милоша Пупина Србина из Баната, сада професора на Колумбија Универзитету у Чикагу. Такође, за Михаила написао још да је врло симпатична личност физичар и механичар“.

Његова улога за српски народ у 20. веку је многострука и мери се како лобирањем у Америци, најсјајним представљањем у научном свету и испољавањем српства на сваком кораку, али и финансијској помоћи, кроз разна добротворска друштва чији је био члан, а која се мери у десетинама милиона долара у данашњој вредности. Иако је остало упамћено да је од православних светиња помогао и донирао искључиво цркву Свете Богородице Перивлепте у Охриду, то није тачно. Зна се да је помогао изградњу цркве у Чапљини у западној Херцеговини, манастир Грачаницу и манастир Жичу. Помагао је и Матицу српску чији је био члан, као што је био и члан Српске краљевске академије. Охрид је сматрао колевком словенског хришћанства на Балкану и испунио обећање дато током Великог рата:

„Ако ли Србија победи као што и хоће, ако Бог да, ја ћу набавити једно велико звоно за Охрид и назваћу га Звоно слободе“.

Остало је забележено да је помагао охридску сиротињу како хришћанску тако и муслиманску, али и да је финансирао звоно на Кајмакчалану.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Саша Панчевачки

ПРИЛОЗИ:

Извод из матичне књиге крштених од 4. октобра 1854. Михаило Пупин уписан под редним бројем 237.
Помен Николе Пупина на листи граничара из Идвора (под редним бројем 164).

ИЗВОРИ:

1) Историјски архив Панчево, Матичне књиге православне цркве у Идвору, матице крштених 1854. године

2) Kriegsarchive-Osterreichisches Staatsarchiv Wien, Osterreich.Armee Grenzinfanterie Regiment No 12, Musterlisten und Standestabellen 1764-1820, Standtabellen Facz.1770-1776, Monat Tabella Pro Februario 1776, Tranferung list Idwor, 164.Nicola Pupin gemeine

3) Јован Ердељановић, „Срби у Банату“, Матица српска, Нови Сад, стр. 99

4) Драгољуб Мартиновић, Драгољуб Цуцић, „Научник, професор, изумитељ и родољуб Михајло Идворски Пупин“, Институт Михајло Пупин Београд, Дом Културе Михајло Пупин Идвор, Идвор, 2020.

5) Михајло Пупин, „Са пашњака до научењака“, Матица српска, Нови Сад, 1923.

6) Бранко Ђурић, професор ВПШ у Новом Саду,  „Живот и рад Михаила Пупина са освртом на нека нова документа“, Зборник за природне науке 19, Матица српска, Нови Сад, 1960.

Извор: poreklo.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *