ОДГОВОР “Пријатеља Жарка Видовића” ПОВОДОМ САОПШТЕЊА ЗАДУЖБИНЕ „Жарко Видовић“

Поводом саопштења Задужбине „Жарко Видовић“ у коме се „Пријатељи Жарка Видовића“ неутемељено и произвољно оптужују за ширење „смутњи“ и „нападе“, а зарад истине, обраћамо се јавности следећим саопштење.

У уводном делу саопштења „Задужбине“ говори се о настанку Задужбине, набрајају се чланови, шта су јој циљеви и где је похрањена рукописна заоставштина. Наизглед, ништа проблематично.

Наведен је датум оснивања Задужбине – 21. јун 2018. године. И ту долазимо до првог проблема. На радију „Светигора“ (12.3.2018) обзнањено је да је Задужбина формално основана у септембру 2017. године, што је потврдио и гост емисије, Милош Тутуш, приликом промоције тек покренутог сајта Задужбине. (Шта се догодило са сајтом у међувремену и зашто се ово саопштење Задужбине изворно објављује на сајту политичког покрета који званично нема везе са Задужбином није нам познато.)

Датум оснивања из 2018. може унети „смутњу“ и довести у питање и сам датум оснивања Задужбине.

Рукописи су смештени у Патријаршијску библиотеку, али не по жељи Жарка Видовића, јер он није писмено изразио такву жељу, већ по нахођењу оних који су његову рукописну заоставштину својевољно узурпирали.

Жарко Видовић није оставио иза себе тестамент и никоме није уступио права за коришћење својих дела. Самим тим, одговорно лице у Задужбини, као правно лице, нема право да поступа као ауторитет и установа која сматра да једина има право на објављивање дела Жарка Видовића. Ни на једном месту се не може пронаћи податак да је Задужбина ексклузивни издавач дела Жарка Видовића. Уколико је ситуација другачија, замолио бих овим путем да Задужбина покаже на основу чега се активно легитимише у овој ствари, као и да јавно објави издавачки план, који би требало да су предали Светом Архијерејском Синоду пре неколико година.

Од 2018. (или 2017, када се утврди тачан датум оснивања) Задужбина је објавила само две књиге Жарка Видовића. Тачније, обе су објављене 2018. године (једно самостално издање и једно суиздавачко).

С обзиром да јавност има потребу за делима Жарка Видовића (претходно издање које је приредио аутор ових редова су „Огледи о духовном искуству“, 2019 – тада није било сличног саопштења), појединци који су за живота били блиски Жарку Видовићу су се организовали, сматрајући да је Задужбина окончала свој рад, с обзиром да три године није примећена никаква издавачка активност. Завршен је рад на капиталној студији Његош и Косовски завет у Новом веку (пет томова, више од 2.500 страница), која ће у наредним месецима угледати светло дана, као и низ других студија.

Управитељ саопштава да је ова књига приређена насумичним преузимањем фрагмената, што само сведочи да дотични управитељ уопште није имао додира са студијом.

Уместо писања саопштења, било би нам драже да су чланови Задужбине своје време утрошили на приређивање дела Жарка Видовића, а што и јесте њихов циљ, бар декларативно. Такође, требали би да се боре и против плагирања дела Жарка Видовића, а што је у скорије време постао случај (пример). Не треба покривати своју неактивност и неажурност нападајући оне који доприносе.

За објављивање дела Жарка Видовића потребна су љубав и воља, а не узвишене титуле. То је оно што је мотивисало људе који су дали допринос овом делу. Не треба заборавити да је Момчило Настасијевић преминуо 1938, а да су његови пријатељи исте године објавили његова Целокупна дела у осам књига, а у то време није било дигитализације, ни брзих машина, рачунара… Где има воље, има и начина.

На једном месту се поставља питање одакле „Пријатељима Жарка Видовића“ рукопис који су објавили. Управитељ Задужбине би требао знати да је Жарко Видовић имао широк круг пријатеља с којима је радо разговарао и којима је уступао своја дела на читање и умножавање. Аутор ових редова је овај рукопис, као и многе друге рукописе, умножио неколико година раније пре него што је садашњи управитељ Задужбине упознао Жарка Видовића. На основу тих умножених рукописа и приређујемо наша издања.

Што се тиче напада на Митрополију црногорско-приморску, ми се таквим стварима не бавимо и стран нам је сваки вид политиканства и странчарења.

Такође, упознавати епархије „с овим немилим догађајем“ једноставно оставља без речи. (Иначе, књига је имала две успешне промоције на Радио Београду). Једино што у овој жалосној ситуацији представља немио догађај јесте вишегодишња неактивност Задужбине, а о којој би требало известити Свети Архијерејски Синод ради оживљавања Задужбине која би требала да ради на корист, а не на штету српског народа.

У Мачванској Митровици, 21. маја 2021. године

За „Пријатеље Жарка Видовића“

Дарко Стефановић

http://zarkovidovic.rs/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *