Немањићи: Стефан Немања (1166-1196), родоначелник и утемељивач
Током своје историје српски народ је имао много владара и династија, међутим, ни једна династија није оставила такав траг у српској повести као династија Немањића. Ова династија, која је Србијом (Рашком) владала више од два века (1166-1371), дала је српском народу идентитет, који и дан данас са поносом носи. Стога, може се рећи да су Немањићи наша прошлост, садашњост и будућност. Оснивање ове династије (уједно и почетак српског културног идентитета) дугујемо човеку који је у Српској православној цркви познат као Свети Симеон Мироточиви. У народу (и историји) он је познат по именом Стефан Немања.
Стефан Немања, човек изразите политичке мудрости, je успео да се издигне из једне хаотичне ситуације и да ,,de facto’’ оснује српску независну државу. Био је ожењен Аном, бугарском принцезом, са којом је имао мноштво деце (не зна се тачан број). Највећи траг у историји (сваки на свој начин) оставила су њихова три сина: Вукан, Стефан и Растко.
Родоначелник српске средњовековне династије био је најмлађи син Завиде (Тихомир, Страцимир и Мирослав), за кога се сматра да је био заробљен од стране Угара и да је управо и умро у угарском заробљеништву. Завиду је наследио Тихомир, али су и остала тројица браће добила на управу одређене земље. У другој половини 12. века Стефан Немања се побунио против Тихомира. Био је поражен и заробљен, али је успео да се ослободи из ропства и да у бици код Пантина порази Тихомира, који је и настрадао у тој бици. Том победом, Немања је постао неприкосновени владар Рашке.
Први циљ Стефана Немање у новој улози био је да се Рашка коначно ослободи вазалства Византије. Побунио се против њеног цара Манојла, али је био поражен и у ланцима одведен у Цариград. Пристаје на Манојлове услове (да му буде вазал), враћа се на место великог жупана и остаје му веран све до његове смрти (1180. године). После смрти Манојла у Византији долази до кризе, и Немања, намирисавши слабост, започиње низ похода против Византије са циљем да се прошири на њен рачун. Осваја Дукљу (данашња Црна Гора), за коју сам Стефан Немања каже да му је дедовина. Поред тога, заузео је и територије данашње Велике и Јужне Мораве, део Косова и Метохије, Травунију и Захумље. Узео је и учешће у антивизантијском савезу који су чинили Венеција (или Млетачка република) и Угарска. Суптилно је овај савез подржавало и Свето римско царство на челу са Фридрихом I Барбаросом, најмоћнијим владаром тог периода и једним од вођа Трећег крсташког рата. У сврху борбе против Византије, Стефан Немања и Барбароса су се састали у Нишу 1189. године. Договорен је савез који је био кратког даха пошто се Фридрих Барбароса утопио приликом преласка једне речице у Малој Азији 1190. године. Управо у том периоду долази и до консолидације Византије која, под вођством новог Византијског цара Исака II Анђела, креће у враћање примата на Балкану. На том путу стајала јој је Рашка, те је 1190. године дошло до битке на Морави. Немања је жестоко поражен, али је на сву срећу сачувао освојене територије на рачун Византије. Једине „последице“ по Рашку биле су да је Немања морао опет да пристане на вазалне односе, као и то да се његов средњи син Стефан ожени византијском принцезом Евдокијом.
Стефан Немања је провео још шест година (до 1196. године) на власти, када је на сабору у Расу предао власт средњем сину Стефану. По правилу је требало да га наследи најстарији син Вукан, међутим, због брака са византијском принцезом престо је добио Стефан, који је касније познат и као Првовенчани. Сам Немања се замонашио узевши име Симеон, а на Светој Гори са својим најмлађим сином Растком, Светим Савом, подигао је манастир Хиландар. Умире 1199. године, после чега бива проглашен за светитеља (Свети Симеон Мироточиви). Иза себе је оставио формирану и стабилну државу, бројне задужбине (поред Хиландара, најпознатији су Ђурђеви ступови и Студеница) и култ личности заштитника српског народа, који ће играти битну улогу у надолазећим временима.
Марко Капетановић, мастер историчар и сарадник портала Патмос
