СВЕШТЕНИК БРАНКО РЕПАЈА: ,,МОЖДА СПАВА…“ (између смрти и Васкрсења)

     ,,Можда спава са очима изван сваког зла, изван илузија, ствари, изван живота, и са њом спава невиђена њена љепота, можда живи и доћи ће послије овог сна, можда спава…са очима изван сваког зла…“

       Стихови Дисове поеме пролазиле су ми мислима, док сам се тога децембарског дана, промрзлих вијеђа, набораног чела, испуњен леденим дахом кретао са ребровачког гробља према Цркви, посматрајући чика Ненада. Бјеше то субота уочи Материца – највећег хришћанског празника мајки и жена. Дана када дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детињце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дијели дјеци поклоне, и на тај начин се дријеши. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дријеше поклонима дјеци: колачима, или неким другим слаткишима.

       Међутим, у једном дому овај сценарио те је године изостао, а свих наредних, неминовно ће бити болан. Једну мајку је Господ призвао Себи у наручје, да из рајских насеља бдије над својим чедима, у њиховом ходу овоземаљским стазама. Нисам је лично познавао. Познајем јој оца и брата. О њој сам имао прилике слушати од неколицине људи, који су једнодушно за њу потврдили оне давно изречене ријечи ,,како је овај свијет није био достојан и да заиста Бог себи бира најбоље…“. Њена животна књига се затворила онда када је на свијет донијела своје треће чедо Милу.

       И ево, прошле су од тад скоро три године. Живот и вријеме неуморно теку. Иако ништа никада неће моћи да надомјести топлину мајчиног загрљаја, порашће Мила, уз старијег брата и сестру и наставити са својим животом. Ипак, горепоменутом оцу, чика Ненаду, кога сам стицајем околности познавао од раније, срце је остало зацементирано оног дана кад је срце његовог дјетета престало да куца. Има он рашта да живи, прије свега због сина и унучади али само онај ко је доживио тај бол, може да разумије зашто сваки родитељ живи само са једном истинском жељом, а то је да склопи очи прије свога дјетета.

      Међутим, многима у овом животу Господ подари управо тај крст. Чика Ненад је један од тих. Стихови са почетка овог текста су ми прошли кроз главу, док сам њега посматрао како бдије над хумком у којој почива младост његове кћери.

,,Можда спава, са очима изван сваког зла…“.

       Цјелива крст и њену слику, осјењује се крсним знаком и креће пут излаза са гробља. И тад смо се сусрели, пружих му руку и са неугодним осјећајем бола и грча у грудима пренебрегох га упитати: како сте?

       Јер, обично човјека са којим се здравимо: помоз Бог или добар дан, упитамо како сте, како здравље? Има ли њега смисла питати како је, кад се већ у питању крије одговор. И без иједне изговорене ријечи, његов плач без суза, јецај у грлу, дрхтај срца и вјечно питајући поглед дубоко потресоше, да и поред све вјере, службе Богу и снаге којој је темељ Васкрсење Христово, ипак задрхтим до оних дубина у којима како наводи ава Јустин Поповић, у грозницу пада и ум човјечији и душа и срце!

       Суровост и трагика људске егзистенције потресала је челнике мисли рода људског, међу којима су посебно ово питање отворили Јов, Соломон, апостол Павле, Шекспир и Достојевски. Митрополит Месогејски и Лавреотикијски Николај (Хаџиниколау) у својој књизи Тамо гдје се Бог не види у једном од поглавља, наводи управо та насумична три питања, која је сваки човјек у своме животу макар једном поставио: Зашто? Зашто мени? Зашто мени Боже мој?

       У последње се вријеме небројено пута присјетим трагичне позадине живота, једног од највећих српских дјечијих пјесника Јована Јовановића – Змаја. Чика Јова је редовно штиво и у мом дому од како сам добио кћеркицу и сина, што у штампаној форми кроз књижице, што у аудио-визуелној кроз интерпретације његових ванвременских пјесама посвећених свој дјеци овога свијета. А чика Јова Змај, иако је толико љубио и волио дјецу и иако је био љекар, свих својих 5-оро дјеце је сахранио и надживио. И та чињеница се крије иза све љепоте сваког стиха и поеме у коју је уткао љубав произашлу из највеће туге коју један родитељ доживјети може. Он ју је доживио пет пута.  Тога ради човјек који је суочен са страхом од зла овога свијета, крахом живота и извјесношћу смрти, мора застати и запитати се?

       Да ли је тупи ударац иловаче о дрвени сандук, сноп ружа или звекет новчића који се понегдје бацају за посмртним одром, последње са чиме упокојени одлази са овог варљивог и пролазног свијета? Јер смрт заправо и јесте реалан губитак. Очи не виде, уши не чују глас вољеног, руке не могу да га опипају. Читав живот се смјести у ону цртицу која на надгробној плочи стоји између године рођења и смрти. Стихови Књиге Проповиједникове преиначени у једну црквену пјесму која се поје на опелу управо и говоре о томе ,,Ваистину је све и сва таштина, а живот је само сјенка и сан. Јер се узалуд збуњује сваки човјек као што рече Свето Писмо: Када цијели свијет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, гдје су заједно цареви и просјаци…“.

       Па ипак, хришћанима који своју вјеру темеље на Христовом Васкрсењу и на вјери у свеопште Васкрсење и Други Христов Долазак, ова и оваква реалност не смије да буде прихватљива. Јер ако би та смрт, ка којој неминовно сви ходимо (поједини свети оци први дјечији крик и називају полазним кораком човјека ка смрти) неки прије а неки послије, била крај нашег постојања и коначно назначење зарад кога смо створени, онда би одиста човјек био најтужније биће на овоземаљском шару.

       Неко ће рећи, вољени живе кроз успомене и сјећања на њихов лик и дјела која су чинили, јер су дјела љубави једино вриједно што су иза себе оставили, а кроз која их ми отргавамо од тмине заборава. И то је заиста тако, па ипак, у Цркви Христовој, перспектива није у прошлости, већ у будућности, у заједници са Тројединим Богом, гдје ћемо у близини Лица Божијег у рајским насељима, заједно пребивати са онима које сада и овдје помињемо као ,,уснуле“. Јер хришћанска смрт то и јесте, привремено уснуће до поновног сусрета.

       Нажалост, ми пречесто омеђени једном летаргијом и борбом са ковитлацима овога свијета и живота, занемарујемо и заборављамо значај управо те крстоваскрсне наде, самих ријечи из Јовановог јеванђеља, које нам је Христос упутио да ,,сваки који вјерује у Њега, ако и умре, живјеће и васкрснуће га у последњи дан, па стога са надом на васкрсење, умјесто надгробног ридања, прославимо Господа, јер само је Он једини Пут, Истина и Живот…“

       У свеопште Васкрсење не треба да сумњамо, већ да се свакодневно преиспитујемо, да ли ћемо бити они који ће васкрснути за живот или за суд. А кроз сопствена дјела, неопходно је да се непрестано трудимо да крај живота нашега буде хришћански, без бола, непостидан, миран и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду. Јер, саобразно ријечима оца Анатолија (Петра Мамонова) из култног филма Острво, једино са чиме ћемо почивати (дај Боже у миру! ) јесте оно што смо сабрали на души, како у гробу нема ни џепова и сефова!

       Крста који је понио чика Ненад, није била поштеђена ни сама Пресвета Богородица, јер је гледала Сина својега (иако Бога) Распетог на Крсту у часу када је дух препустио Оцу Небескоме, као и небројене мајке и очеви. Али као што бивамо, по вјери својој, погребени у смрт Христову, заједно са Њим ћемо о дану васкрсења бити узнесени у сусрет Господу. Хришћански Бог је Бог живих и у тој истини огледа се улога и мисија Цркве, која је у овом свијету али није од овог свијета, да покаже како сва туга и трагедија овог живота застаје пред Христовим ријечима ,,Ја побиједих свијет“, односно пред васкршњим тропаром и ријечима од којих се потреса васцијела васељена: Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *