Андрићеви мостови

Живот је несхватљиво чудо супротности и човек одувек покушава да га разоткрије и схвати. Живе биљке, животиње и људи; живот је свуда око нас. Много је појединачних живота, који су посебни и драгоцени, али нестају, долазе други, минули се заборављају. Сви ти појединачни животи пролазе, док је живот човечанства вечан и непроменљив. Тај живот је суштина свега постојећег, оно стално и вечно, што је увек и за све исто, а што ми, као његови пролазни делови, не можемо да докучимо и схватимо. Иво Андрић каже: ,,Живот је несхватљиво чудо супротности које се непрестано троши и осипа, а ипак стоји чврсто као на Дрини ћуприја,“ Све је у настајању и нестајању, кратковечности и вечности, злу и добру, тами и светлости, кретању и променама…а све те супротности повезује мост, као симбол живота и управо је смисао у његовој сталности и недогледности бездана, који нас истовремено плаши и мами тамом и тајанством. Мост стоји мирно, а испод њега тече река живота.

Иво Андрић пише да су мостови важнији од кућа и светији од храмова, ниједна грађевина се не може поредити са њима. Подигнути су тамо где се преплићу и укрштају људске потребе, направљени да служе добру и вечности. Сви мостови су подједнако важни, где год да се налазе, јер помажу човеку да превазиђе препреке. Мостови спајају, повезују, мире људе, не дају им да се деле и растају. Премостити нешто и значи повезати супротности, савладати препреку. Мост на Дрини повезује Исток и Запад, симболично спаја обале, а тај мост, као и онај на Жепи, представља вечитно трагање са лепотом и савршенством. Мост је симбол трајности и вечности човекових дела. Он кида границе и спаја неповезано, приближава и повезује људе.

Мост на Дрини – фотографија Владо Маринковић

Мостови су камени пршљенови који спајају најразличитије људске судбине, па се без њих и не може. Они су кичма живота, посредници између људи и метафизичког света, линија која нам показује пут како да стигнемо до оног бољег света о којем сањамо, причамо и певамо. Човек жели да пронађе тај прави пут, пут истине, доброте и трајности. Мост је такође и симбол равнотеже између тих светова и све је повезано, хармонично, усклађено захваљујући мостовима. Мостови не служе да премосте само физичке препреке и омогуће човеку да пређе на другу обалу, већ и да премосте неред, смрт и бесмисао. Својом лепотом, чврстином и трајношћу супротстављају се злу, времену и смрти.

Мостови су путеви које свако од нас прелази, јер нас на крају, на другој страни чека човек. У животу човек човеку тежи, а повезују их мисли, осећања, осмеси, погледи, речи… Или нас чека други свет, свет врлине, добра, узвишеног и лепог и свега онога чему тежимо. Суштина живота је у самој тој тежњи. Све је прелаз, а мостови су симбол тог преласка, док је наша нада са друге стране тог моста.

Живот је круг, а време циклично. Све се враћа и понавља. Мост на Дрини је разорен, али се негде другде гради нови. Тако се  и живот непрестано обнавља и постоји. Андрићеви мостови заузимају највише место у хијерархији животних вредности. Он то овако објашњава: ,,Мост је јачи од свега што време може да донесе и људи да смисле и учине.“ Мост је и леп, савршенство које је видљиво, идеал лепоте. Колики људи прођу мостовима и заувек нестану! Али камен, грађевина упамти одјеке њихових корака и тако их сачува од неумитности заборава.

Да ли је рушење моста и смрт Алихоџина, заштитника моста, знак да јењава пишчева вера у живот. Алихоџа каже на самрти да је немогуће да ће велики, умни и душевни људи, који ће подизати вечне грађевине нестати. Иако је мост разорен, није нестала вера и нада да ће човек и даље стварати оваква дела. Увек ће изломљени лукови моста тежити један ка другом. Та слика говори о трагичности живота, али не и о његовом нестанку. Мост симболише постојаност људских дела, уметност, науку, људски дух, све оно што човек ствара, а што је лепо и постојано. Те препреке и нестанак ће се пребродити управо стварањем лепих дела. Мостови премошћују све те супротности и разлике. Андрићеви мостови су сведоци пролазности човековог живота, разорних промена, али истрајности и снаге са којом се човек свему томе одупире.  

Аутор: Ивана Василић, дипломирани правник

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *