Александар VI: ренесансни папа и политичар

Период између 14. и 16. века обележио је културни покрет који је у историји остао познат под називом хуманизам и ренесанса. Ова два покрета настала су у Италији и донела су револуцију у размишљању тадашњег човека. Хуманизам (лат. humanus – човечан) и ренесанса (фра. renaissance – препород) означили су окретање човека себи и неким старим, античким идеалима. У то време почињу да се преводе дела старих, заборављених, античких писаца и филозофа, уметници почињу да се угледају на своје „античке колеге“ и центар живота постаје човек. Из овог периода позната су и једна од највећих имена уметности: Леонардо Да Винчи, Франческо Петрарка, Микеланђело Буораноти и др. Овај покрет остварио је велики утицај на пољима културе, науке, па чак и религије. Тада наступа тзв. период ренесансних папа који је обележен развојем монархијског дела папинства (папе почињу да се понашају као световни владари) , папе постају подршка уметности и ратници који у оклопима марширају у новоосвојене градове (папа Јулије II). Воде раскалашан живот, добијају децу (што је према канонима католичке цркве забрањено, пошто су свештеници обавезани на целибат), воде ратове и освајају територије околних држава. Један од најпознатијих ренесансних папа је папа Александар VI (1492-1503).

            Папа Александар VI је у историји остао више упамћен као војсковођа и политичар него као духовна личност и поглавар римокатоличке цркве. Имао је деветоро деце од којих је најпознатија његова ћерка Лукреција коју је зарад политичких циљева удавао чак три пута (причало се да ју је и обљубио).

Александар потиче из чувене контроверзне породице Борџија. Рођен је у граду Хатива (данашња област Каталоније, Шпанија). Права је студирао на универзитету у Болоњи. Кардинал је постао 1456. са само 24. године, а 1492. изабран је за папу. Александар је свој положај искористио тако што га је претворио у својеврсни бизнис. На положаје у римокатоличкој цркви постављао је своју децу и рођаке (нпр. његов син Ћезаре је постао надбискуп Валенсије), затим је неконтролисано продавао црквена имања, и на тај начин се бескрупулозно обогатио.

Поред тога, Александар је хтео да на рачун црквених поседа али и поседа Напуљске краљевине оформи ново војводство. То га је довело у сукоб са шпанским и напуљским краљем Фердинандом који је још 1492. године био против Александровог избора на папски трон. Сукоб са Напуљском краљевином обележиће Александрову политичку делатност. Наиме, како би се измирио са Напуљском краљевином он је свог сина Ђиофра оженио унуком напуљског краља. Међутим, то није био крај Александрових мука са Напуљском краљевином. Фердинанд умире 1494. године и Александар за новог владара признаје Алфонса II. За напуљску краљевину постаје заинтересован и француски краљ Шарл VIII који је почео да сакупља војску за кампању у Италији. Иако је Александар стао на страну Алфонса, француски краљ је убрзо ушао у Рим.

Александар се 16. јануара 1495. године састао са француским краљем. Посредством одређених надбискупа и бискупа који су имали утицај на Шарла, склопљен је мир између две стране. На основу договора Шарл је обећао да ће се борити против непријатеља папе, док са друге страна папа није морао да обећа скоро ништа (чак није морао ни да подржи Шарлове претензије на Напуљску краљевину). На овај начин, француска војска се повукла из Италије.

Следећи корак у папској превласти у Италији био је сукоб са локалним „тиранима“, тј. са угледним италијанским породицама од којих је најпознатија породица Орсини. Сукоб се завршио успешно. Водио је обрачун са још неким италијанским племићима, бацао их је у тамнице и одузимао им поседе. Тиме је Александар зацементирао превласт Папске државе на Апенинском полуострву.

Умро је 1502. године у Риму. Иако историја каже другачије, његови наследници су га величали као „великог папу”.

Аутор: Марко Капетановић, сарадник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *