СУДБИНА САТИРИЧАРА

ЗАШТО НАМ НИСУ ПОТРЕБНИ ЈУБИЛЕЈИ ДА БИСМО ЧИТАЛИ РАДОЈА ДОМАНОВИЋА (1873-1908)

Сатиричар казује и онда кад хумориста заћути! Хумористи се зато опрашта готово све, а сатиричару се све памти и узима за зло! По спремности да се суочава са истином, да је критички разобличава и исмијава, судбина сатиричара је узвишенија од свих других умјетничких судбина. Ријетки су прозни писци који су тако досљедно проживјели судбину сатиричара и при томе тако добро осјетили епоху у којој су живјели и стварали, а још су рјеђи они који су на тако магистралан начин све то преточили у умјетност ријечи, као што је то био Радоје Домановић (Овсиште, 1873-Београд, 1908). У српску књижевност улазио је на непримјетан начин, једновремено причама из паланачког и сеоског живота. Најприје 1893. године приповијетком из маловарошког живота “Рођендан” (у новосадском часопису Јавор), а затим и приповијетком из сеоског живота “На месечини” (написана у Јарушицама 1893. године, а објављена у сарајевској Босанској вили  двије године касније). Иако је написао више прича из варошког и сеоског живота, по тематици веома блиских сличним остварењима Ј. Веселиновића, М. Глишића или С. Ранковића, најпотпунији прозни израз остварио је у хумористичко-сатиричким дјелима, која је нарочито интензивно писао од 1898. до 1903. године: “Демон”, “Укидање страсти”, “Не разумем”, “Позориште у паланци”, “Данга”, “Озбиљне научне ствари”, “Вођа”, “Краљевић Марко по други пут међу Србима”, “Страдија”, “Размишљање једног обичног српског вола”, “Мртво море”.

Домановићева сатира баштини искуства националне традиције (М. Максимовић, Ј. Стерија Поповић, К. Трифковић, И. Огњановић Абуказем, М. Глишић), као што слиједи и вриједности европске хумористичко-сатиричке литературе (Стерн, Свифт, Грибоједов, Гогољ, Салтиков-Шчедрин), али њеној пресудној умјетничкој снази, наглашеном ангажману и популарности, снажно је допринијела и потпуно изобличена политичка стварност Србије из посљедњих година владавине династије Обреновић. Биле су то године каве истински сатиричар може само пожељети. Доба потпуног срозавања демократије, наметања “личног режима” и неприкосновене власти двора, самовољног распуштања скупштина, смјењивања влада, те доношења репресивних закона и гушења основних људских слобода. Било је то и доба у којем су “бескичмењаштво и сервилност у односу на представнике власти претили да се уздигну до опште усвојених норми грађанског понашања”(М. Пантић). Насупрот таквог невеселог и готово нестварног, ћифтинског новог доба у Домановићевој умјетничко визији наметала се у још идеалнијем сјају афирмација прошлости и оних вриједности на којима је као потомак по мајци чувеног устаничког јунака Павла Цукића васпитаван у детињству (етика Горског вијенца, култ епских пјесама, узвишени идеали националне слободе и херојства из српских устанака на почетку 19. вијека).

Посебно драгоцјену улогу у настајању и снажењу Домановићевог сатиричког ангажмана одиграла је скадарлијска књижевна и интелектуална боемија, а поготово њен наглашени и непомирљиви опозициони, антирежимски критичи став и “атмосфера у којој се жива и духовита усмена реч више ценила него највеће уметничко ремек-дело, у којој су импровизацију истицали далеко изнад сваког естетског мерила и критичарске норме”(Д. Вученов). Домановић постаје стални њен приврженик и актер од јесени 1898. године, од тренутка када је након професорских службовања у Пироту, Врању и Лесковцу (1895-98), изгубио државну службу и вратио се у Београд. Управо тад се зближава са већ афирмисаним књижевницима, најсјајнијим звијездама тога друштва: Јанком Веселиновићем и Милованом Глишићем, који су га из милоште називали “синовцем”, са господственим и ћудљивим мајстором смијеха Стеваном Сремцем, са лирским пјесником Милорадом Митровићем, са неприкосновеним комичарем и најпопуларнијим београдским глумцем тога времена Чича-Илијом Станојевићем, са пјесником и хумористом Драгомиром Брзаком, са незамјењивим козером и усменим приповједачем Жарком Ј. Илићем, најмлађим братом рано преминулог Војислава Илића и слично. У таквом амбијенту, Домановић врло брзо постаје један од најзначајнијих сатиричара из редова непоткупљиве демократске оријентације: “Док је Сремац био конзервативни сатиричар ондашње политичке деснице, Домановић је био сатиричар демократске левице. И један и други, са супротних тачака гледишта, и са супротним политичким тежњама, сликали су ружне или смешне стране политичког и јавног живота у Србији”(Ј. Скерлић).

У жанровском погледу могуће је издвојити два доминантна типа Домановићевог смијеха. Први тип представља ведри и забавни смијех хумористичких прича (“Сима пензионер”, “Позориште у паланци”), док други тип представља опори сатирички подсмијех који су манифестује у четири типолошка облика: у облику анегдотско-сатиричних прича (“Демон”, “Полицијска мудрост”, “Митрополитов мачор”, “Нигде спаса”, “Не разумем”), у облику гротескно-фантастичних прича (“Размишљање једног обичног српског вола”, “Модерни устанак”, “Сан једног министра”, “Краљевић Марко по други пут међу Србима”), у облику алегорично-сатиричних прича (“Укидање страсти”, “Данга”, “Вођа”, “Страдија”, “Мртво море”), те у облику пародично-сатиричних прича (“Озбиљне, научне ствари”, “Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића”). Домановићев смијех исказује се на два преовлађујућа умјетничка начина: кроз поступак комичног преувеличавања (карикатурално, хиперболичко, гротескно), те кроз поступак комичне инверзије (изокретања очигледних истина). Карикатура и хипербола долазе до изражаја у хумористичким и анегдотско-сатиричним причама, а гротеска и комична инверзија у гротескно-фантастичним, алегоричним и пародичним причама, а остварене су доминацијом фигура пренесеног значења (алузија, алегорија, иронија, еуфемизам, персифлажа, сарказам, парадокс, пародија).

У хумористичким причама, Домановић са успјехом обликује различите теме и судбине. Издвајамо карактер џангризавог пензионисаног чиновника (“Сима пензионер”), као и тематизацију трагикомичног искуства младог провинцијског професора који је са ентузијазмом приступио оснивању позоришта у паланци (“Позориште у паланци”), те судбину простодушног сељака који је пожелио да поклони јагње краљу за крсну славу (“Поклон краљу”). У анегдотско-сатиричним причама, Домановић исмијава неуке полицијске доушнике (“Демон”), корумпиране среске капетане (“Полицијска мудрост”), нетрпељивост и блазираност црквених великодостојника (“Митрополитов мачор”), агресивност и наметљивост уредника бројних листова (“Нигде спаса”), тромост и неспособност војне администрације (“Не разумем”), неукост учитеља (“Гласам за слепце”) и слично. Гротескна фантастика је нарочито успјешна у причи “Краљевић Марко по други пут међу Србима” због удвојене сатиричке интенције, која се исказује кроз моралну деградацију, кроз разобличавање лицемјерја и полтронства потомака славног епског јунака, те кроз пародичну пројекцију самог епског Марка Краљевића остварену кроз комику разлика и контрастирање старих и нових времена. Комично преувеличавање и комично изокретање очигледних истина нарочито је успјешно остварено у алегорично-сатиричним причама. Подједнако и онда кад је разобличена ропска послушност поданика (“Укидање страсти”), кад су исмијане политичке и моралне аномалије савременог тренутка (“Страдија”), кад је разобличен култ слијепе оданости вођама (“Вођа”), или кад је ропско жигосање представљено као врхунски морални и херојски чин (“Данга”).

Нигдје није тако упечатљиво дошао до изражаја потупак комичних инверзија (изокретања очигледних истина), као у “Страдији”, приликом приказивања путникових искустава у различитим министарствима. Ниједан министар није био заинтересован за ресор који је водио, нити је имао квалификације за то. Министар иностраних дела, који иначе није знао ниједан страни језик, нити је смтрао да му је то потребно, некад је изучавао шумарство, а сад је радо читао чланке о сточарству и намјеравао је да набави неколико крава и телади у увјерењу да ће ту остварити добре приходе. Министар полиције је био страсни језикословац и слао је у унутрашњост расписе о заштити језика. Министар привреде био је хеленофил и заговарао је оснивање читаоница и обавезно читање књига. Министар финансија био је страсни историчар и водио је оштру полемику са министром грађевина о старим границама Страдије. Министар војни био је религиозан и богобојажљив човјек, који је упркос упадима Анута на југу земље, највише бринуо да температура у касарнама буде стално 16 степени. Министар просвете је био страсни гимнастичар, а био је тако напрасит да се потукао са поглаваром цркве због неке опкладе на коњској трци. Министар правде био је одсутан јер је у иностранству проучавао начин на који су радиле школе за глувонијему дјецу. Он је то радио из чисте љубави, јер министар просвете није желио да има посла са “којекаквим глуваћима” и сл.

Домановићево мајсторство сатиричког приповиједања долази до изражаја и у разноврсним облицима алегоријске фикције. У причи “Данга” алегоријско је мотивисано техником сна у којем наратор предочава чудесна сновидовна сазнања из неке далеке и непознате земље. У причама “Укидање страсти” и “Страдија” алегорична значења мотивисана су техником квазидокументарног приповиједања тако што наратор заузима улогу приређивача пронађеног рукописа који описује искуства са путовања кроз необичну земљу веома сличну земљи из које је потекао његов отац. У причи “Вођа” алегорично је мотивисано кроз поступак комичне антиутопије и сатиричку парафразу лажног месијанизма и мита о трагању за срећном, утопијском земљом. Насупрот томе, у пародично-сатиричним причама “Озбиљне, научне ствари” и “Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића”, приповиједни поступак поприма облике сатиричког псеудоесеја у којем се Домановић обрачунава са лажним научницима и незналицама међу професорима Велике школе, са неуким књижевним критичарима и уопште са јавним животом који је био утемељен на малограђанским мјерилима и правилима понашања.    

Као настављач значајне традиције књижевне сатире код Срба, Домановић је успио да створи тип алегорично-сатиричних и гротескно-фантастичних прича до тада непознат у српској умјетничкој прози (Б. Поповић). Што је још значајније, а што га сврстава у ред великих мајстора сатиричне литературе уопште, успио је да његова најбоља сатиричка остварења истовремено буду “утук тренутним политичким околностима” и да “задовоље принципе дјела универзалне вриједности (етика, карактери/типови/улоге)”(Д. Иванић).

Послије Мајског преврата и династичке смјене 1903. године, Домановић се након једногодишње стипендије у Минхену, убрзо по повратку у Србију суочио са трагичном истином да “радикалска демократија” и уопште нова власт предвођена Карађорђевићима није много боља од претходника. Због тога је и покренуо сатирички лист Страдија (изашла укупно 34 броја у току 1904. и 1905. године), у којем је оштро критиковао све сегменте политичког живота и морала савременика. Због тога се је као радикалски дисидент био неуспјешно појавио на изборима као независни кандидат на београдској окружној листи 1905. године, заједно са пјесником и пријатељем Милорадом Митровићем и политичарем Алексом Жујовићем. Због тога је 1906. године покренуо лист Нови покрет. Посљедње године кратког и бурног живота, Домановић је провео већ тешко болестан од грудобоље, а истовремено потпуно разочаран и огорчен политичком стањем српског друштва. Тада је и настао један од његових најпознатијих афоризама: “Као што има људи којима је занат да живе од удварања круни, исто тако има људи којима је занат удварање Демократији”. Умро је 17. агуста 1908. године у потпуном сиромаштву и усамљености, а пошто га је смрт затекла на неуказном звању шефа коректора Државне штампарије Домановићевој породици није чак остало ни право на пензију. У некрологу написаном поводом пишчеве смрти Ј. Скерлић је лијепо закључио: “Радоје Домановић је био дете Шумадије, типски Србијанац, са свим манама и врлинама које тип има”.

Домановић је као ријетко који сатиричар читавог свог кратког књижевног и животног вијека био истрајан и непоткупљиви демократа. Спознао је тајну о привидној, а тако величанственој и примамљивој моћи умјетника у настојању да промијени или бар исмије изобличену стварност, али је упознао и горку истину да је владарска опсесија за апсолутном влашћу безгранична, баш као што је безгранична и људска глупост, подаништво и сервилност. Колико год га је била запљуснула опојна плима књижевне славе, толико су га истрајно пратиле и тегобе разорног и несмањеног сиромаштва, потајног или отвореног презира и мржње.

Данас често чујемо констатацију да је Домановић “наш савременик”, те да је више од стотину година прије нас препознао, као неки књижевни видовњак, наш савремени тренутак, са свим горким политичким страстима, себичностима и заблудама. Можда је то тачно и можда његово дјело заиста посједује такву антиципаторску снагу. Међутим, можда је тачно и то да је Домановић ипак само писао о гротескним страстима свога времена, а да је свака аналогија са савременим тренутком посљедица нашег анахронизма и колективне неспособности да превазиђемо домановићевско доба. Можда зато и није Домановић наш, него смо ми остали његови савременици, неспособни да превазиђемо за читав један вијек трајања све оне мане о којима је Домановић писао са толико разорног подсмијеха.

Зато нам данас нису потребни никакви јубилеји да бисмо се подсјетили на овога писца или читали његово магистрално дјело. Сваки дан су писац и његово дјело међу нама, као дио наше лијепе или ружне свакодневнице, као помијешани дио наше прошлости и садашњости, а можда као и опомена на све оно што нас очекује у невеселој нашој будућности. Домановић је израстао у класика српске књижевности чија су дјела постала непревазиђени књижевни узор и потврда да је једно бурно доба, преплетено националним узлетима и падовима, могло бити подједнако снажан умјетнички подстицај, као што је и књижевност својим богатим значењима, духовитим персифлажама и разорном иронијом, имала снаге да успостави комуникацију са стварношћу и да утиче на њене промјене.

ФРАГМЕНТИ ИЗ ДОМАНОВИЋЕВОГ ДЈЕЛА:

“- Немој бити простодушан, молим те, брате; није то све тако као што се говори. То се тако говори да је стил лепши, китњастији! Види се да ни реторику не знаш. Старински си човек, брате слатки, па не знаш многе ствари! Наука је, драги мој, далеко дотерала. Говорим, разуме се; али ти треба да знаш да, по правилима реторике, говорник треба да има леп, китњаст стил, да уме да одушеви слушаоце, да помене и крв и нож и ханџар и ропске ланце и борбу! Све је то само лепоте стила ради, а нико не мисли озбиљно, као то ти, да треба одмах засукати рукаве, па деде, удри се истински. Тако исто и у песми се баци фраза: ‘Устани, Марко…’ итд., али то је лепоте ради… Не разумеш, брате; глупо си урадио, види се да си прост човек, старог кова! Примаш још речи у буквалном значењу, а не знаш да литерарни стил настаје тек појавом тропа и фигура!”

(Краљевић Марко по други пут међу Србима)

“- А сада, браћо, дозволите да са овога места проговорим неколико речи о овом важном догађају. Није лако претрпети муке и болове који нас очекују; није лако издржати да се врелим гвожђем стави жиг на чело. Јест, то су муке, које не може сваки поднети. Нека кукавице дрхте и бледе од страха, али ми ни за тренутак не смемо заборавити да смо потомци врлих предака, да кроз наше жиле тече племенита, јуначка крв наших ђедова, оних див-витезова што ни зубом не шкрипнуше умирући за слободу и за добро нас, њихових потомака. Ништавне су ове муке према оним мукама, па зар да се ми покажемо трулим и кукавичким коленом сада, у сваком добру и изобиљу? Сваки прави родољуб, сваки који жели да се племе не обрука пред светом, поднеће бол јуначки и мушки.”

(Данга)

“Један ми рече да га је његов министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према Отаџбини, јер је руковао многим државним новцем пуну годину дана, а у каси је, при прегледу, нађено само две хиљаде динара мање него што треба да буде. Право је, говорило се, јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да то учини. Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео. Један је, опет, одликован што је први приметио и констатовао да се реч књига врло интересантно свршује на а, а почиње са к. Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари. Један је, опет, одликован што се после учињеног великог дефицита није убио, по глупом дотадашњем шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом: – Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите. Ево ме! (Ту се лупио у груди и коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!) Један чича добио је орден што је остарио и што није умро. Један је одликован што се обогатио за непуно пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари Један богати наследник одликован је што није упропастио очевину и што је приложио на добротворне цељи пет динара…”

Извор: Блог Филозофског факултета у Нишу

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *